U svojoj skucenoj sobici, na desetom spratu jedne stare ali ogromne zgradurine, sedeo je, okruzen gomilom knjiga, student pravnog fakulteta, pripremajuci ispit koji se svakim danom sve vise primicao. Iz knjiga je izvlacio i bacao na papir misli i ideje poznatih pravnika i filozofa. U sobi je nered. Knjige i sveske su razbacane na sve strane, zguzvani papiri ispadaju iz korpe, a mali stocic na sredini sobe, prekrila je prasina. Odavno ovde nije niko sem njega usao. Svoj radni sto je pre nekog vremena pomerio do prozora koji gleda na park preko puta.
Dok je svoj posao privodio kraju, pogled mu pade kroz poluotvorene roletne na park. Predivno osvetnjene staze i prelepo drvece bili su odmor za njegove umorne oci. I mada je tad u ponoc park bio pust, u jednom mracnijem delu je gledao dvoje mladih, ocigledno zaljubljenih, i cinilo se kao da sapucu, kao da se plase nekoga iako je park prazan. Osmehnuo se blago, delom zbog njih ali vise zbog toga sto se setio onog predivnog dana, kada je ugledao u istom tom parku neobicne crne oci, i onaj slatki osmeh, koji mu se tako duboko urezao u pamcenje. Opet se vratio u svoju stolicu i prepustio se razmisljanju i mastanju o njoj, iako je znao da je verovatno vise nikada nece videti, a kamoli pricati s njom. Smisljao je neverovatne situacije i neverovatna mesta gde moze da je sretne, gde moze da je navede da se zaljubi u njega, i to mu se u takvim trenucima cinilo tako mogucim, da mu je srce preskakalo a osmeh izvlacio preko lica.
Vodjen svojim zeljama i mastom, sve vise je tonuo u taj tako savrseni svet. Toliko da vise nije nista primecivao oko sebe, cak ni kada se radio ugasio. Ali ga jeste trgnula iz mastanja neobicna svetlost koja se prolomila kroz prozor i obasjala celu sobu. Isprva se uplasio, skocio sa stolice i sklonio malo dalje od prozora, ali kada je osetio toplinu te cisto bele svetlosti, u njegovom srcu vise nije bilo mesta za strah. Znao je taj osecaj kad ga je dodirnula svetlost. Osetio je to i pre, mnogo puta: to je boja i toplina ljubavi! Dok je stajao na sredini svoje sobe, okupan sveloscu, desilo se nesto sto nikako nije ocekivao. Prozori su se otvorili i sad je mogao da vidi sta je izvor svetlosti. „Nemoguce!“, govorio je u sebi, “ne moze biti da je to…”! Zureci i dalje u svetlost koja je bivala sve jaca i bliza, vise nije mogao da veruje u to sto vidi. Lagano je kliznula kroz prozor, pravo pred njega, devojka koju je onog dana video u parku. Ista je kao onda: isti onaj osmeh joj krasi lice, i iste crne oci blistaju poput bisera. Zeleo je da kaze nesto, ali reci se gube u svetlosti i ne dolaze do usiju, a nisu ni potrebne. Ne zna ni koliko je vremena proslo, mozda tek sekunda, mozda ceo vek. Nema ni razloga da zna gde se vreme sakrilo, jer, mogao bi da stoji u njenoj svetlosti citavu vecnost, i da nikada ne zazali za vremenom koje je proteklo.
Lagano mu je dodirnula ruku i osmehnula jos neznije tako da mu se ucinilo kao da leti. “Ali...”, osvrnuo se i video da vise ne dodiruje pod. Lebdi lagano s njom prema prozoru, prema mestu odakle je i ona dosla. Nije ni primetio da su vec izasli van, i da su ljudi, ulice, zgrade, park sad vec daleko od njega. Zovu ga odozdo, pruzaju ruke ka njemu i mole ga da se vrati, ali ih on ne cuje... sad postoji samo ona, i njena pesma ljubavi.
Nije postavljao pitanje gde idu, jer je znao da je s njom i gore i dole Raj. I gle, pojavljuje se citav svet, sav u beloj, blještavoj svetlosti, a u njemu andjeli koji ih pozdravljaju. Ni njih ne gleda, toliko je opcinjen njom da vise nista za njega ne postoji.
Sve dublje ulaze u Raj, kad odjednom… nestala je! a sa njom i citav onaj blistavi svet. “Ne!”, uzvik uzasa se oteo sa njegovih usana. “Gde si… ?! Ne ostavljaj me sada…” Uzalud, niko ga ne cuje. Oko njega su samo mutni i teski kisni oblaci, a hladan vetar se uvija oko njega i ledi mu srce. Pocinje polako da pada, a onda sve brze, i brze, i brze… sve dok ne udari u tvrdi beton na stazi u parku, na istom mestu gde je sreo prvi put.
Jos uvek je ziv. Dise , vidi i cuje, ali ne moze da se pomeri. Ljudi prolaze tuda, preskacu ga i gaze. Zove ih, ali niko necuje hrpu slomljenih kostiju i raspuklo srce koje lezi u prasini i sve slabije i redje kuca. Sve sporije dise... sporije i sporije… sve dok na kraju poslednji put ne uzme vazduh i konacno zatvori oci. Mrak. Nema ni svetlosti ni vatre, ni ambrozije ni sumpora. Nicega!
Snazno se trgnuo iz svoje stolice, i umalo sto nije pao sa nje. Obliven znojem, disao je ubrzano i tesko, dok mu je srce lupalo u ritmu kise koja je kucala u prozor. „Hvala Bogu“, mislio je „samo jos jedan od onih ludih snova“. Nagnuo se da ustane, kad je ugledao na svom stolu, preko belezaka, ogromno, rukom napisano, slovo M.
Autor: Miloš Milošević
Dok je svoj posao privodio kraju, pogled mu pade kroz poluotvorene roletne na park. Predivno osvetnjene staze i prelepo drvece bili su odmor za njegove umorne oci. I mada je tad u ponoc park bio pust, u jednom mracnijem delu je gledao dvoje mladih, ocigledno zaljubljenih, i cinilo se kao da sapucu, kao da se plase nekoga iako je park prazan. Osmehnuo se blago, delom zbog njih ali vise zbog toga sto se setio onog predivnog dana, kada je ugledao u istom tom parku neobicne crne oci, i onaj slatki osmeh, koji mu se tako duboko urezao u pamcenje. Opet se vratio u svoju stolicu i prepustio se razmisljanju i mastanju o njoj, iako je znao da je verovatno vise nikada nece videti, a kamoli pricati s njom. Smisljao je neverovatne situacije i neverovatna mesta gde moze da je sretne, gde moze da je navede da se zaljubi u njega, i to mu se u takvim trenucima cinilo tako mogucim, da mu je srce preskakalo a osmeh izvlacio preko lica.
Vodjen svojim zeljama i mastom, sve vise je tonuo u taj tako savrseni svet. Toliko da vise nije nista primecivao oko sebe, cak ni kada se radio ugasio. Ali ga jeste trgnula iz mastanja neobicna svetlost koja se prolomila kroz prozor i obasjala celu sobu. Isprva se uplasio, skocio sa stolice i sklonio malo dalje od prozora, ali kada je osetio toplinu te cisto bele svetlosti, u njegovom srcu vise nije bilo mesta za strah. Znao je taj osecaj kad ga je dodirnula svetlost. Osetio je to i pre, mnogo puta: to je boja i toplina ljubavi! Dok je stajao na sredini svoje sobe, okupan sveloscu, desilo se nesto sto nikako nije ocekivao. Prozori su se otvorili i sad je mogao da vidi sta je izvor svetlosti. „Nemoguce!“, govorio je u sebi, “ne moze biti da je to…”! Zureci i dalje u svetlost koja je bivala sve jaca i bliza, vise nije mogao da veruje u to sto vidi. Lagano je kliznula kroz prozor, pravo pred njega, devojka koju je onog dana video u parku. Ista je kao onda: isti onaj osmeh joj krasi lice, i iste crne oci blistaju poput bisera. Zeleo je da kaze nesto, ali reci se gube u svetlosti i ne dolaze do usiju, a nisu ni potrebne. Ne zna ni koliko je vremena proslo, mozda tek sekunda, mozda ceo vek. Nema ni razloga da zna gde se vreme sakrilo, jer, mogao bi da stoji u njenoj svetlosti citavu vecnost, i da nikada ne zazali za vremenom koje je proteklo.
Lagano mu je dodirnula ruku i osmehnula jos neznije tako da mu se ucinilo kao da leti. “Ali...”, osvrnuo se i video da vise ne dodiruje pod. Lebdi lagano s njom prema prozoru, prema mestu odakle je i ona dosla. Nije ni primetio da su vec izasli van, i da su ljudi, ulice, zgrade, park sad vec daleko od njega. Zovu ga odozdo, pruzaju ruke ka njemu i mole ga da se vrati, ali ih on ne cuje... sad postoji samo ona, i njena pesma ljubavi.
Nije postavljao pitanje gde idu, jer je znao da je s njom i gore i dole Raj. I gle, pojavljuje se citav svet, sav u beloj, blještavoj svetlosti, a u njemu andjeli koji ih pozdravljaju. Ni njih ne gleda, toliko je opcinjen njom da vise nista za njega ne postoji.
Sve dublje ulaze u Raj, kad odjednom… nestala je! a sa njom i citav onaj blistavi svet. “Ne!”, uzvik uzasa se oteo sa njegovih usana. “Gde si… ?! Ne ostavljaj me sada…” Uzalud, niko ga ne cuje. Oko njega su samo mutni i teski kisni oblaci, a hladan vetar se uvija oko njega i ledi mu srce. Pocinje polako da pada, a onda sve brze, i brze, i brze… sve dok ne udari u tvrdi beton na stazi u parku, na istom mestu gde je sreo prvi put.
Jos uvek je ziv. Dise , vidi i cuje, ali ne moze da se pomeri. Ljudi prolaze tuda, preskacu ga i gaze. Zove ih, ali niko necuje hrpu slomljenih kostiju i raspuklo srce koje lezi u prasini i sve slabije i redje kuca. Sve sporije dise... sporije i sporije… sve dok na kraju poslednji put ne uzme vazduh i konacno zatvori oci. Mrak. Nema ni svetlosti ni vatre, ni ambrozije ni sumpora. Nicega!
Snazno se trgnuo iz svoje stolice, i umalo sto nije pao sa nje. Obliven znojem, disao je ubrzano i tesko, dok mu je srce lupalo u ritmu kise koja je kucala u prozor. „Hvala Bogu“, mislio je „samo jos jedan od onih ludih snova“. Nagnuo se da ustane, kad je ugledao na svom stolu, preko belezaka, ogromno, rukom napisano, slovo M.
Autor: Miloš Milošević
