Ovo je nažalost samo prvi deo te novele, ali kad uzmognem postaviću i ostatak.
Nadam se da ima neko strpljiv da pročita.
Pozdrav ...
Sve je počelo grmljavinom te davne 18.. godine. Mislim da je to bila ujedno i prva grmljavina nad malim gradićem Vajnmar, koji se ponosno ustoličio usred bogate ravnice. Gotovi svi građani bili su na sigurnom u svojim kućama te noći, i samo na nekoliko prozora se nije mogla videti bleštava svetlost sveća. Grad je tonuo u predvečernju tamu i spremao se za počinak. Veliki sat na trgu zazvonio je sedam puta. Kao po ranije uspostavljenom dogovoru skoro svi stanovnici okrenuše svoje prazne tanjire i odmakoše se od stola.Očevi pomilovaše dečije raspuštene kose i poljubivši ih u mirisni potiljaka rekoše:- Spavanje.To je moglo da znači samo jedno. Nekoliko trošnih časova delilo je grad od toplog jesenjeg sna, i tada ništa neobično ili nesvakidašnje ne bi moglo prodreti kroz njegovu gustu obrazinu mira. Noć se prikradala mravljiv korakom. Ipak, kretanja je bilo. Sa skoro svakog ugla lepršala je po jedna šapa, nekakve olinjale mačke ili psa, i koja je neodoljivo podsećala na rep. Jadne progonjene životinje zasigurno su ulogorile svoje izmučeno telo baš tu, na uglu, najverovatnije zbog zaklona ili možda toplog zida. Mimo njih ulicama su proračunato išli vetar i sićušni starac sa dugom bradom boje pamuka. Svako je išao svojim poslom. Severac, nestašni i marljivi poslodavac života, obilazio je dovratke i prozore kuća proveravajući njihovu izdržljivost. Ponekad je uspevao da zatrese neko labavo okno na prozoru mameći uznemirene trzaje ukućana, ili makar da otškrine loše zamandaljena vrata uvlačeći se kroz pukotine unutra. Sve bi se užurbalo, sve bi poletelo na tren. Tada je vetar fijukao i piskao srećan što postoji. Ali sva ta pometnja bi ubrzo prestala, i on ispunjen i zadovoljan napuštao bi uznemireno pokućstvo. Grad bi se vraćao pripremama za počinak. Starac je doduše išao laganio i bez ikakve žurbe, ne obazirući se na svog saputnika. Od jedne do druge svetiljke gegajući se umorno, palio je njihovu unutrašnost sopstvenom svetlošću iz fenjera, rasterujući bezobličnu tamu sa ulica. Nije baš da je nekom trebala ta svetlost.Uglavnom se stanovnici Vajnmara nisu zadržavali posle mrakak napolju, ali svetlost je bila nuža po zakonu i nekakvim čudnim ljudskim pravima koje starac nije razumeo.- Nepotrebno je raspravljati o nečemu što se morati učiniti, govorio je on.- Najduže traje baš onaj posao kojem najviše vremena treba da se započne.- Stoga, čemu dužiti. Posvećivao se svom poslu potpuno, unoseći u taj jednostavan postupak celo svoje trošno biće. Grad je plaćao tu luksuznu uslugu i on je predano radio. Osećao se korisnim. To je za njega bilo dovoljno. Grad je sada upola svetleo.Sačekaćemo još koji trenutak dok se sve svetiljke ne upale. Ne treba o lepim stvarima pričati površno, barem je to moje stanovište. A barem Vajnmar je noću izgledao veličanstveno. Kroz gradić se prosuo jedan od glavnih puteva te regije, pa je to možda bio i osnovni razlog osvetljavanja grada noću. Moguće je da čak iako ponosni na svoj davno izgrađeni put, stanovnici ovog grada i nisu bili svesni života koji se odvijao noću izvan njihovih toplih domova. Samo sedi starac koji je uvek poslednji legao, pa samim tim i poslednji ustajao mogao je makar da nasluti život tog puta. Prozujale bi ponekad vatreno kočije kakve ekspresne pošte noseću u svom prtljagu vesti iz dalekih, za nekog nezamislivih krajeva sveta. Od severa ka jugu, kroz samo srce grada bi prošle, i samo poneka mačka i zalutali pas mogli su osetiti miris prostranstva koji su kočije za sobom ostavljale. Svi ostali, uključujući i starca, duboko su spavali ne znajući da je kroz njihov grad proletela neuhvatljiva vest o možda nečijem spasenju, smrti ili čak krunisanju. Ništa nije, niti će ikad pomrsiti paučinu njihovog slatkog sna. Ujutru pak, kada bi sa hladnim nevidljivim dahom zakoračili na ulicu, nailazili su na sveže izrovarene brazde kočija. Čudili bi se i češkali svoje tek probuđene čupe na potiljku. Gledali su jedni u druge začuđeno, ali ipak sa osmehom, dok su sa drvenih pragova svojih kuća kupili boce sa mlekom. Potrajao bi taj prvi utisak čuđenja ponekad i do prve kafe, ali već kada bi sat otkucao glasno ding osam puta i svi posedali da doručkuju, svako čudno ili nerazjašnjeno pitanje izčilelo bi iz njihovih glava poput kovitlave pare sa poklopca. I sa prvim srkom domaće supe, brazde i sve nerazjašnjene misli prestajale su da postoje.Ko zna gde su sve te misli odlazile. I poslednja svetiljka je upaljena i starac je krenuo put svog doma. Znao je da ima još najmanje (pamćenje mu je starilo brže od njega) četiri skretanja kroz sive ali ipak osvetljene ulice Vajnmara do svog toplog kreveta, i zato je žurio ne štedeći stope. Vetar je ostao sam, na očigled punog Meseca i ubrzo će i njemu dodijati da obija tuđe pragove. Pokupiće svoje šuškave skute i odlepršati negde gde ulice ne zjape svetlom prazninom i gde ima nekog ko ceni njegovu igru.Ostaće tada malo prostranstvo blještavog pokrova u tamnoj noći, i mesec koji će umorno bdeti nad starim putem. Samo prašina će imati slobodu kretanja, ali i ona će uskoro zaspati. Makar na kratko.Grad Vajnmar zvanično će utuonuti u san. Mesec će kopneti, stariti, ali nikog neće biti da ugleda i prizna njegov veličanstveni odraz. Prošivene tajnom starom nekoliko desetina vekova izmileće hiljade zvezda, upoređujući svoj večni sjaj sa tim obasjanim gradom.Jesen je na pomolu, i nebo će se lagano buditi. Samo jedna obična, do ludila ponovljena noć u Vajnmaru Samo da nije jednog čudnog osećaja u pansionu 25, u ulici gde breze prve cvetaju. Da, mislim da je sve počelo grmljavinom te 18.. godine. * * * Jednom davno jedan vanredno valjan putnik kročio je na put.Kročio je sa smeškom, jer tada je bio mlad i ispunjen elanom. Iako su samo sumorni događaji lebdeli nad njegovom prošlošću nije očajavao niti se žalio. Poletan mu se pogled gubio u daljini kao i uvek, i retko da je ikada video ono što mu je štrčalo ispred kukuljastog nosa. Omamljen i neustrašiv je tad izgledao, dok je stajao pred svojim prvim putem, prkosno dižući glavu. Vetar je vijorio njegovu raspuštenu kosu oslobađajući ga svih zemaljskih veza. Unapred ili unazad. Imao je tada svega osamnaest leta i uopšte nije osećao teret godina na svojim mladim ramenima. Ipak pored svog tog ushićenja njegovo mlado lice jednom će prekriti paučina bora i mnogo, mnogo godina unapred, kad bi ga čovek malo bolje osmotrio iz kakvog prikrajka izgledao je kao da više nije tu na zemlji, već luta nekim neistraženim daljinama. I sada je njegova misao počivala daleko izvan njega, i kao da je ono što je ostalo tu pred nama samo odavalo naglašaj neke buduće promene. Kao da će se duša vrpoljiti u njemu - biće on prisutan naravno, ali ipak neizmerno dalek, jednom rečju živo snoviđenje onoga što će već daleko za sobom ostaviti protičuće struje vremena.Moramo se vratiti sad u prošlost... Odgajen je smišljeno, oprostite, pažljivo, jer poticao je iz bogate kuće.Otac mu je bio ugledni i nadaleko poštovani trgovac.To ipak nije mala stvar.Možete li, molim vas, ikako zamisliti jednu takvu personu? „Uglednog i nadaleko poštovanog trgovca“?Da li ti pridevi ikako mogu ići zajedno?Ugledan, poštovan, pa još i trgovac?Hm.Pokušaću da je dočaram, koliko mi to prostor i vreme dozvoljavaju.Uzmimo za primer jedan prosečan dan. ... Kako prvi petli zakukuriču, taj gospodin, recimo gospodin Versilov, ustajao bi sporo i već svojom prvom rečenicom- Dobro jutro ... slagao bi sve, doslovno celi božiji svet, pa čak i sebe, jer „jutro“ nikako ne bi bilo „dobro“ s obzirom da je on još uvek živ. Zviznuo bi dugo i sablazno tiho kao da se čudi toj neopravdanoj sreći da je još i OVAJ put uspeo da prevari smrt. Nasmejao bi se cinično i ponižavajuće senkama u uglu sobe kao da im tim smehom kaže- Koga? - Mene da vodiš?- Ha! - HAA!Okrenuo bi se par puta da pozdravi novo rađanje sunca, koje kad bi ugledalo njegovo kolosalno lice na tren žmirnulo, posrnulo, ali potpomognuto jednim drevnim zadatkom ipak istrajno obasjalo svet.Zaštićem novim svitanjem opet se okretao Versilov sve manjim senkama u sobi i nastavljao svoj monolog.- Nikako, draga moja( još od malih nogu je bio ubeđen da je smrt ženskog roda).- Nikako!- Možeš ti tamo nekog bankara, ili... ili nekog prostog stočara odvući.. ali mene "daleko cenjenog i poštovanog ..." mene - nikad, ali nikad nećeš uhvatit! Iskreno, trebali ste ga videti pred spavanje, kad se pokriva sa tri ćebeta u po leta, samo zato što je od neke babe načuo da je smrt hladna.(Valjda je mislio ako se svake noći preznoji, da ga "ova" tj. smrt nikad ne sme dodirnuti)Oj hrabrosti ...Ipak nećemo da kvarimo utisak o ovako dobrom i čestitom domaćinu. Sablazno je, kako tako tih i maltene nečujan zvižduk njegov omiljeni sluga uspeva da čuje.Kroz vrata bi nagrnula svita napuderisanih batlera i sa svom svojom snagom koju su uspeli da iznađu, posadili bi Versilova na stolicu na sred sobe.On bi zabacio svoje kraljevsko bele šiške i sa učtivom sporošću prekrstio noge. Jedan čudan i usamljen zvuk prozujao bi kroz njegove nozdrve i on, izdignuvši kažiprst do visine svog cenjenog nosa, rekao bi- Počnimo ... Nastala bi pometnja.Oblačio se tad Versilov, ne sam, već pomoću nekoliko dobrih i pažljivo probranih slugu, takođe sporo, recimo jedno pola sata. Nakon toga, pošto bi mrgodno gledao nabore na svojoj košulji, kao da će ih ispeglati pogledom, brižno i sa najvećom pažnjom nameštao je svoju gustu sedu kosu ispred tri skupocena ogledala. Četvrto i najskuplje iza njega držao je njegov najverniji(znači najviše kinjen) sluga. Jedino se tada Versilov smešio iskreno, jer jedino je sebe mogao da gleda sa zadovoljstvom. Zatim, tako vešto pripremljen za svet, ceo božiji dan bi provodio maltretirajući i kinjeći sve oko sebe. Krao bi od mušterija cereći se užasnim osmehom. Drao bi se i vikao na radnike, na ljude koji su zavisili od njega i njegove reči, ali kad bi koji ugledniji gospodin navratio u njegovu radnju, pretvarao se u umiljato kuče i samo što se ne bi sageo i poljubio cipele pridošlice mašući svojom podebelom pozadinom, samo da bi se već sa prvim pogledom na mušterijina leđa vraćao svom pređašnjem stavu i nanovo, sa još veći žarom kinjio potčinjene. Svog sina, tog osamnaestogodišnjeg mladića posmatrao je jedino za vreme ručka, uglavnom prezrivim pogledom i tada bi mu svašta izrekao.Za Mladića je bio zadužen jedan stari, odnosno omiljeni Versilov sluga, i Mladić se tom slugi već nekoliko puta ispovedio. Čak u jednoj nadasve potresnoj sceni, dok je napolju grmelo i sevalo iz celog neba, kršeći svoje blede i nežne šake, Mladić je zaplakao slugi na ramenu.Pričao mu je o majci. To je uvek potresna tema. Elem, Versilov je uživao da muči svog jedinca, kao da svakim svojim prekim pogledom, svakom svojom nečovečnom rečju pokušava da od njega dobije nekakvu varnicu, nekakav gest nezadovoljstva. I naravno, Versilov je imao dobrog razloga za to.Želeo je da Mladića najuri.Zašto?Može se reći ... Možda je ipak bolje da vam ovo malo podrobnije objasnim ... Na primer, kao što se jednog dana desilo, usledilo je pitanje od gospodina Versilov našem putniku, tj. njegovom sinu, dok je supa još uvek stajala na stolu. Naprasno i izazivajuće u njegovom izoštrenom umu sevnula je jedna zaboravljena misao.- Zašto ti još uvek nisi pronašao mladu za sebe? upita gosp. Versilov izdigavši obrvu iznad monokla na desnom oku.Mladić je smerno gledao u svoj tanjir čekajući sledeće jelo.Tih i povučen, nije se nikad usuđivao da pogleda u svog rođenog oca, osim kada bi mu se ovaj obratio.Majku, na žalost njegovu, a na radost Versilovu, više nije imao zato se toliko i jadao starom slugi.Mladić se prvo začudi, ali ubrzo se setivši da njegov otac „ nadaleko poštovan i cenjen trgovac“ nije voleo da čeka, požurio je sa odgovorom, i na postavljeno pitanje odgovorio je pitanjem.- Molim oče? - Mladu? Ne znam, ne razumem... - Oče, molim Vas ... Kako? Versilov, koji je u to vreme jeo svoj drugi tanjir supe, jer smatrao je da tečnost nikad nije na odmet,(pogotovo tople tečnosti) zastade, sa do vrha punom srebrnom kašikom u vazduhu. Lice mu izgubi boju, i on kao da se prenuo iz razmišljnja upita iznervirano.- Ne razumeš? A je li? - povisi Versilov svoj iovako pištav glas.Baš tada je slušavka ušla sa namerom da iznese supu, ali videći namršteno lice gospodarevo brzo se povukla. Mladić je zaćutao ubeđen da je bolje tako.Versilov spusti kašiku u tanjir i odmeri mladića jednim dugim i pronicljivim pogledom.- Pa ti si još pašče, zar ne? Pa ti ni žensko ne znaš šta je! - odbrusi on. Tada se na njemu primeti promena kao da se oblaci skupiše u uglu njegovih zenica, i kao svetlo plave munje, poiskakaše žile kucavice na njegovom čelu.Mrštio je svoje čupave obrve, mrštio je tako dugo i sigurno da bi čovek pomislio da će to mrštenje do veka trajati, i da će monokl na njegovom desnom oku zasigurno pući.Stalo je vreme, posustalo je pred tim tako odlučnim mrštenjem.Zavibriraše molekuli u vazduhu kao da će se svet raspolutiti na četvrtine dok je Versilov otvarao usta.Ne, ni glasa nije pustio.Udahnuo je duboko kao da puni ogroman zdenac na dnu tog oteklog stomaka i tada, dok mu je boja nanovo dolazila u lice, na zaprepašćenje svih u kući, iz dubine glomaznog tela Versilovog oteo se jedan tako prirodan i milozvučan smeh. - Ne zna! Ne razume!, ponavljao je Versilov dok su sve masne i možda zaboravljene naslage njegovog tela tresle od sreće.- Kako! pita on. Kako! - i to je ubacivao. Mladić je nanovo oborio glavu i duboko uzdahnuo.Da je znao, nikad u tom trenutku, i takav kakav je bio, ne bi ponovio taj kobni uzdah. Versilov prestade sa smehom iznenada kako je i počeo, i nanovo se naoružavši nervozom, koja je trgovcima urođena, upita ozbiljnim glasom. - Uzdišeš? Je li?- Za mojim stolom uzdišeš. Jedući moju hranu. - Uzdišeš!? Odakle ti hrabrost? Crvenilo je ispunilo njegove meke i negovane obraze. - Da ti nešto ne valja možda? AaaM? - Da ti nije muka? Dozlogrdilo jošte? – zahuhtavao se Versilov. Ustao je sa sedefom postavljene stolice i lupio malom debelom šakom o sto. Mladić je i dalje ćutao.Kasnije se zahvaljivao Bogu na svemu, a posebno na tom jednom dugom otegnutom uzdahu. To je očigledno na Versilov imalo još gori učinak, te se on onako glomazan, izvuče od stola, i zaobišavši sve stolice sa strane dogega nestrpljivo do mladića.Nageo se napred, a to je već dovoljan dokaz njegove uznemirenost, i primakavši svoja masna usta mladićevom uhu proderao se iz sve snage. - Deder uzdahni ponovo!, vikao je sad Versilov.- Deder da još jednom čujem.! - Da ne zaboravim kako to izgleda.!- Za mojim stolom ! ! !- Za mojim stolom se ne uzdahuje!!!- Za mojim stolom se ili jede ili ćuti! - Nikakvo uzdahivanje !!!- Prenemaganje! - rugao se Versilov- Moram reći da je ovoliku dernjavu (koja nije bila retka) posluga zasigurno čula. Zato se sigurno i držala podalje. - Idiotizam!, zaključi Versilov, i stade sa vikom. Telo mu je se treslo, sada ne od smeha i razonode, već od kiptećeg besa koji je žario njegove gospodske grudi... I dalje je stajao iznad mladića... I dalje nagnut, sada se više nije derao, već je namerno ili pak slučajno, disao dečku za vrat...Istrajno i iritirajuće...disao ... Mladić je i dalje nemo sedeo.Osećao je kako mu kap po kap odvratna i užasno ustajala tekućina Versilovog daha klizi preko još mladih žutih dlačica na vratu. Kako se kotrljaju po toj nevinoj koži i u jednom neprirodnom luku zaokreću svoju sluzavu putanju samo da bi završili u nadražljivim udubljenjima Mladićevog uha.Srce je počelo brže da kuca. Mileli su minuti, a posluga i dalje nije ulazila u trpezariju. Versilov je dahtao i dahtao. I dalje zajapuren, i dalje nemoćan da povredi mladića.Sat je kucao ne priznajući nikakve granice. Odzvonilo je četiri puta. Vreme se ne može zaustaviti, kažu. Vreme se ne može pobediti.Mladiću se to baš i činilo. Bio je ubeđen da je sat stao. Da čak i sveobuhvatno vreme sluša i „ceni“ njegovog oca, tog „ dobrog i nadaleko poštovanog trgovca“. Nije mladić čuo otkucaje, niti je mogao videti pomeranje skazaljke. Nad glavom mu je stajao Versilov, dok je u njegovo mlado uho neprekidno šuštao klobutavo Versilov i večito Versilov ustajali dah. Neprekidno. Iritirajuće... iritirajuće... dugo.Dražio ga je. Odjednom, Versilov odluči da se umorio. Uspravio se i odmakao jedan korak od mladića. Namestio je kragnu i provukao prstima kroz svoju meku talasastu kosu.- Isti si kao i tvoja majka, odbrusi Versilov.- I ona je uvek uzdisala.I zamahnuvši široko opusti svoju šaku. Udaraca je pao mladiću na potiljak nateravši njegovo mlado i sneno lice da zagnjuri u tanjir sa supom. Udarac je bio precizan.Glava je odskočila noseći sa sobom jedan deo tečnosti iz tanjira. Mladićeve nežne lokne, koje je nasledio od majke, visile su bespomoćno preko njegovog bledog lica. Niz obraz potekla mu je suza.Nije više razmišljao. Odavno je prestao sa tom uzaludnom disciplinom da se stvari postave na svoje mesto. Ovakvom ponašanju nije mogao da nađe opravdanje.- Sve će to proći, govorio je ranije.- Čak i najduži voz ima svoj poslednji vagon ...Ali nikako, ma koliko dugo da je vreme odmicalo, stvari se nisu mogle srediti.Versilov je svake godine postajao sve krući i bezobzirniji na sve oko njega osim na sebe samog, i nežna neisprobana priroda mladićeva savijala se prema tim promenama.Rečju i udarcem, dahom i pogledom sušio je Versilov to mlado telo sporo i tačno kako je samo to on umeo.Mladićev duh, iako još mlad i nesvestan ne samo sveta već i samog sebe, ipak je morao osetiti uvrede i pogrde upućene njemu. Najjače i najdublje zasecale su reči o njegovoj mrtvoj majci, koje se nažalost nije sa jasnoćom sećao. Uobičavao je o njoj da misli u trenutcima samoće kao o nekom izgubljenom simbolu svog bića, koji će kad ga bude bio svestan presuditi o njemu samom kao čoveku. Simbol prema kojem je merio svoju istrajnost i požrtvovanost, svoju tvrdoglavost u borbi sa sopstvenom naglom prirodom, jer zasigurno je i njegova majka za svog života patila.Do trenutka kada je ponovo čuo otkucaje velikog zidnog sata ruke su se same počele tresti. Pokušavao je da se smiri. Nije uspevao...Suze su već tekle istrajno i neprekidno, i on je sageo glavu, jer nije hteo da Versilovu pruži zadovoljsto i još jedan povod. Ruke su same svoj gospodar ponekad. Iako male i nežne mogu ishitreno doneti odluku za koju mi sami kasnije ispaštamo. Jedan pokret više, jedan jači stisak i već je gotovo. Već se sva svest budi u protivljenju, ali džabe. Trenutak je prošao, prohujao i odneo svu raniju nadu. Napolju je sevnulo u sred bela dana. Versilov se trže i pogleda začuđeno u prozor.Trenutak je potekao. Grom i krik ispuniše prostoriju. Odjeknuli su zajedno, stopivši se u trenu. Zvuk loma i tupi zvuk pada.Neverica.Neverica i čuđenje. Prsti su sami napipali nož. Odjek u svesti. Prsti su krivi. Ne mladić. Prsti. Trenutak je odigrao svoje. Morao je otići zauvek.- Pod kojim imenom? pitao se, gledajući u jedno polupano skupoceno ogledalo svog oca.- Dolgoruki, odgovori odraz.- Knez Dolgoruki. U jednom malom pansionu broj 25. u ulici gde breze prve cvetaju od svog drugog bilja, zasijalo je pred očima male Laret jedno pitanje.Trepnule su njene uspavane misli i na čas ona se uznemirena probudi.Zagleda se u mrklu tamnu noć i hladne ruke straha počeše njuškati po njoj.Nesrećna, zapalila je sveću. Postoji u nama osećanje koje nam nikad ne daje mira ni u najlepšim trenutcima sna. Osećanje koje nas prati i zadirkuje, brblja nešto preko našeg ramena pravo „na uvce“ što bi se reklo, i muči ustajale vijuge našeg mozga. Mirno se i ravnomerno dižu i spuštaju tvoje grudi, vinuo se možda tvoj duh u izvrnute dane svog detinjstva i taman kad ti pred oči izađe, da’l prvi poljubac, da’l prva svađa, osetiš da te nešto gurka i zadirkuje. Nešto ti šašolji tabane slatkim mukama i otkriva te u snu. Nesvesno, odvojeno od tebe, crv besa u tebi raste. Budiš se tada okupan toplotom svoje meke postelje, i ne razmišljajući zašto i zbog čega ustaješ navlačiš meke papuče i počinješ da šetaš preko dužine svoje sobe. Ne pitaš sebe:- Ima li ovo ikakvog smisla?Jer ti zapravo i ne razmišljaš. Obavljaš te radnje mahinalno, podsvesno, jer tvoja zasigurno pametna svest i dalje spava. Mrštiš se, češkaš, buncaš, znaš da si zbog nečega ustao i da ti nešto čačka po duši, ali ne znaš tačno šta je u pitanju. Odlaziš do kuhinje, sipaš vodu iako znaš da nisi žedan. Prevrćeš, ronjaš po policama tražeći koricu ustajalog hleba ...- Zasigurno me želudac muči... objašnjavaš ti samom sebi, samo da prekratiš to vreme neizvesnosti koje te bocka u leđa.Mahinalno, setiš se porodice koja i dalje spava. Setiš se da i tebe nervira kada neko u po noći lupa po kući, ali ne mariš, odmahuješ glavom prezrivo. Tebe su spopale odvratne bube neznanja i nije ti više ni dočega stalo. Počinješ da se češeš po stomaku, po podlaktici, svrbe te dlanovi. Svrbi te glava i sama duša kojoj nešto ne da mirno da spava. I dalje tumaraš, i dalje šetaš preko sobe dok se lagano uspavana svest budi i sama se čudi tvom neobjašnjivom ponašanju. Zašto? Kuda? Kako? Šta se dođavola to samnom dešava?A ti se samo šetkaš li šetkaš ... Jedna reč prozuji ti kroz glavu i ti odjednom zastaneš kao ukopan.Nestprljivo se šetkaš ...Nestrpljenje, to je ono što te izjeda.Ali zbog čega?Šta je to što čekaš? Stojiš tako jedno vreme, kao kip izliven na vetru i kiši.Zidovi se oko tebe skupljaju i ponestaji ti daha. Guši te umrtvljenost prirode, stapa se sa tobom oznojeni vazduh.Pogledaš ka nebu i pokušavaš da se smiriš.Kiša lagano rominja po prozorskom oknu.Magično nestrpljivo. Mesec tinja kroz prozor i ti znaš da još nije kasno da zaspiš.Legneš nanovo u meku postelju.Skupiš se u kolenima. Zagrliš oznojeni jastuk. Sad znaš šta je srž problema. I pitaš se ipak, kako ćeš tako nestrpljiv dočekati zoru ... * * * Dva pisma su spremljena i adresirana za slanje dana kad se Mladić kanio na svoj prvi i poslednji korak putovanja. Prvi u njegovoj dugogodišnjoj agoniji koju je on skromno zvao život, i poslednji korak u tim mučnim usamljenim pripremama. Sada je bilo dovoljno samo to da se obuče i da sa jednim snenim, davno zaboravljenim osmehom kroči na put. Ali prvo, da malo više kažemo o tim posebnim pismima. Jedno je poslato gospođici Kler Prevens, u ulicu u koju je Mladić najviše voleo da zalazi i koja je mirisala na tečnu farbu i malter zbog svih tih silnih radova , i što je najvažnije, odgovor na to pismo sada je ležao na Mladićevim kolenima.Drugo pak, bilo je zaključano u stočiću na kojem je Mladić najviše voleo da zapisuje svoje misli, i ono se trebalo poslati sedam dana nakon Mladićevog odlaska. Sadržaj, ime primaoca kao i sama adresa tog drugog pisma bili su nepoznati gotovo svima, sem naravno našem junaku i samo jednom slugi.Fornond, kako se sluga zvao(to je ujedno i sluga kojeg je stari Versilov najviše cenio) sada je stajao ispred Mladića sa svežnjem ključeva u svojim ispucalim šakama. Na dva koraka od njega, preko divnog persijskog tepiha sa amblemima Carstva postavljena je stolica od mahagonije sa crvenim sedefom preko sedišta, na koju se nag i kao od porodilišta postavio naš Mladić sa jednim plavim pismom na kolenima. Lice slugino isijavalo je srećom iako je svoj staklasti pogled namenio ranije pomenutom tepihu. Stajao je malo poguren i skupljenih ramena, dok je Mladić, sada skinuvši obrazinu sa svog karaktera ponosno digao glavu i sa uzdignutim obrvama čitao pomenuti odgovor. Odgovor je glasio: Dragi,očigledno je da ne razumeš šta tražiš od mene kada me pozivaš na taj put.Možda ni sam nisi svestan svih nepredvidivih nedaća koje te mogu zadesiti na jednom takvom putovanju, kao i svog trenutnog položaja.Navodiš nekakve emocije i osećaje, a i sam dobro znaš da je moje srce mrtvo. Teško mi je i opisati iscrpljujuću i upornu glad, kao i čežnju koja ze očigledno obuzela, jer takvu vrstu osećanja nikada nisam posedovala niti je želim upoznati. Više volim toplo mesto pokraj vatre i suve noge nego milion ikakvih od druge vrste tričarija. Sa sigurnošću tvrdim da se gadim otvorenih puteva i svih tih sitnih bezazlenih zvukova u daljini, i izjavljujem, daću ako treba ceo svoj vek ostati u svojoj zaklonjenoj sobi, dokle god me Svevišnji ne pozove. Do tada, nadam se svim srcem, imaću mira od putovanja. Kler Pošto je već dva puta pročitao ove nečitko napisane redove, sa malom dozom neverice počeo je značajno i lagano klimati glavom. Mladić presavi pismo dva puta i spusti ga na tepih. Pokušao je dokučiti šta leži iza tih očito nervozom umrljanih redova. Jednostavno, nije mu bilo pravo. Očigledno i Jasno kao očiglednost sama objasnio je on u svom pismu njoj šta se i kako se odvija situacija u njegovom domu. Objasnio je svoju ugušenu osećajnost, svoju netrpeljivost prema ocu, netrpeljivost prema zidovima oko njega, i kao zaključak, do tančina je opisao poslednju scenu iz Versilovog života.Naveo je sve razloge koji su ga ranije nagonili na oceubistvo, kao i sve protiv-razloge koji su ga u tom ubistvu sprečavali. Naveo je svoje zamagljeno sećanje na majku, i zašto uopšte njoj, gospođici Kler, šalje to pismo.Duboko ga je pogađala njena ravnodušnost prema istinskom i duboko utemeljenom bolu i besu koji je klijao u njemu. Ta drska ženska nezainteresovanost kojom je zračilo svako slovo njenog bolesnog pisma, ta njena distanca, to gospodsko držanje pred provalijom koja je u njemu zjapila, naprosto su ga zgražavali i on se umalo ne zapita- Što sam ja ovo i započinjao?Sve mu je to prozujalo kroz glavu i on iznerviran skoči sa stolice i protestno objavi - Danas krećem na put!- Dođavola ona i njene svilene lokne, njen tanani osmeh i sve njene lepršave haljine,poče on sve jače i slobodnije oslobađati svoj melodični glas.- Ako neće da krene sa mnom u neistražene daljine... onda ću ja... Onda ću je još danas ostaviti nek trune.- Nek se previja u agoniji ovih svakodnevnih banalnosti. - Dođavola sve njeno i svi ti kretenski saloni.Reče Mladić i demostrativno napusti prostoriju. Sluga je pokornu ćutao iako je u njemu rasla briga za to krhko ždrebe koje se svojeglavo zaleće u daljinu. Brinuo je za Mladića, jer ipak Fornond je voleo svog mladog gospodara.Sa ulaznih vrata se još jednom začu poletno-Odlazim!da bi potom nastupio prvo prigušen, a zatim sve glasniji smeh.Mladić utrča u kuću, pa zatim u sobu pocrveneo u licu sklopivši stidljivo svoje bele šake preko prepona.Mislim da takvog životnog elana više nigde nećete naći. - Ipak, gospodaru, reče Fornond jednoličnim tonom kao da se ništa nije dogodilo - - Ipak mislim da bi bilo poželjno da se prvo obučete. Mladić pokunji svoju kuždravu kosu i pošto je pored sve svoje romantične duše ipak bio sin jednog "nadaleko cenjenog i poštovanog trgovca" progovori tihim stidljivim glasićem:- - Fornond, hoćeš mi pomoći da se obučem ... Ostavićemo ih sada zajedno da se u miru dogovore i spreme, jer Fornond je ipak voleo svog mladog gospodara( a to je nešto veoma retko). Pokušaće stari sluga da ga odgovori od bežanja, i da mu staračkim rukama sklopljenih u znak molitve omekša mlado i uzavrelo srce.Rećiće mu da treba da se preda, da se stavi na milost i nemilost društva koje kad bude čulo njegove strašne muke koje je preživljavao kao dete, zasigurno će se smilovati i mesto kazne( koja je veoma logična ako ubijete nekog) da će mu čak još i pomoći da zaboravi ta strašna nedela njegovog oca. Možda će čak naborano lice sluge i koju suzu pustiti. Uveravaće ga Fornond onako uplakan i na kolenima, da on sam, iako star i skoro pretrnuo ima nekoliko poznanika u čak "najvišim i najpriznatijim krugovima vlasti", da će čak i svoj stari otrcani život položiti pred njegove noge, i da naposletku on, Mladić malo podrobnije porazmisli o svojoj sopstvenoj savesti.Kako trenutci ćutanja Mladićevog budu odmicali Fornind će se čak toliko potresti da će možda početi da viče, možda čak i da preti.- Ja ću, ja ću ako odete, ako dozvolite, ako ...I tad će se slomiti u jecanju... Sve će to biti uzaludno.Ne zbog gluposti pomilovanja i zbog neverovatnoće da jedan matori sluga poznaje sudije i tužioce, ne to nikako. Te laži mu se čak i mogu oprostiti jer su izrečene iz ljubavi, već zbog vrele i sad od dvostrukog stida pomućene glave Mladićeve. Njegova krv vapi za prostranstvom, sigurno će on odgovoriti. Upreće svoje okrugle i dražesne oči u starog slugu, govoreći da ga on Mladić, nikad neće zaboraviti. I tu će, eto vidite biti kraj svakoj raspravi. A sluga kao i svaki sluga. Njemu će zaklecati kolena jer ga gospodar tako nežno gleda, i moraće da prećuti sve ostale savete.Moraće da ga pusti da odleti. Nego, da se mi vratimo nestpljenju. * * * Želim sada prvo da se izvinem čitaocu jer nisam ga tako "cenjenog i nadaleko poštovanog" još uvek udostojio objašnjenja za spominjanje gradića Vajnmar, kao ni za ono monologno trabunjanje o nestrpljenju. Zamoli bih ga da se strpi još nekoliko redaka, jer na scenu ove naše priče ima još štošta da se iznese, i smatram da, ako me veština ne izneveri, na kraju će biti sve jasno i očigledno kao očiglednost sama, kako bi naš mladić rekao. Dolgoruki, kako on insistira da ga odsad zovemo, ipak je u svojoj samoći priželjkivao jednu ovakvu priliku za putovanje. Ne verujem da bi, ako bi mogao birati, odabrao ovakav splet okolnosti za početak putovanja. Da kao begunac i usamljena lovina beži pred tromim ali uistinu dostižnim okom zakona. Ali šta je tu je. Spakovao se on odranije. Dugo je već planirao. Čak pre približno nedelju dana počeo je uredno i sa najvećom ozbiljnošću koju je mogao skupiti, da u mali kofer boje trule višnje, slaže sav svoj život, i sve svoje ustajale emocije.Noćima i noćima je budan u neverici gledao zidove svoje male sobe kako nestaju, kako blede i svoje mesto ustupaju čarobnoj slici prostranstva. Kako se pred njim pružaju putevi koji mame svojim tokom, svojom postojanošću. - Sa puta te niko ne može oterati, čula se ponekad njegova misao.- Put je jedini svetao i blistav trag prošlosti. Niko ti ga ne može oduzeti. Istinu, samo istinu pruža put, mali moj kneže. Istinu koju svaki čovek, životinja ili bilo kakvo biće jedom upozna. Zvuk se iznenada pojavi tih i primamljiv, priroda se umiri do srži i dok ti zagledaš desno, nešto te sa leve strane tresne po njušci. Zalepi ti se na lice i koliko god otresao glavom u neverici, nikako i ničim ne možeš poreći njenu surovu i jednostavnu tačnost.Istina. To je, moj prijatelju, već komplikovan pojam. Na vašu i moju sreću, ipak dočuo sam iz pouzdanih izvora da Dolgoruki, tojest knez Dolgoruki, u svojim putešestvijima neće dogurati dalje od gradića Vajnmar, a to je tek ne duže od sedmice hoda od njegovog rodnog mesta. Stoga staloženo, nemojte se mrštiti. Kažu susrešće se sa nekoliko čudnovatih pojava, proceniće par nastranih karaktera i upoznaće jednu isključivo nestrpljivu osobu. Razlog zbog kojeg vas unapred obaveštavam o ovim događajima cenjeni čitaoče je taj, da je čak i meni postalo zamorno slušati trabunjanja spomenutog kneza i njegova slinava prenemaganja. Žao mi je ostavljenog sluge, tako nesrećno prepuštenog samom sebi, i svo to divno uhh...basnoslovno bogato imanje u njegovim malim staračkim rukama. Kako li će se samo snaći? Osim ako ne ubzam ovaj proces izlagajna, i ne stignem na vreme da proverim tog jadnog slugu Fornonda, smatram iskreno i duboko sam uveren, da će od mene ostati samo jedan veliki znak pitanja koji niko neće moći da odgonetne. Toliko o mojoj nevolji.Nadam se samo da barem kad mladi izgnanik stigne u Vajnmar, neće biti većih problema da ga utrapim nekoj drugoj "strpljivoj budali" i da sa prvim znakom neke gušće magle pobegnem u noć.Do tada ... mileće minuti... Do sada se valjda već obukao, i kako red nalaže tri puta izljubio sa slugom.Jeste, evo baš sad jednom, druuggii put i ...... i da, konačno i treći. Ih, pa čak mu je i ruku stegao i dečački potapšao po ramenu. EH RADOSTI.Imaće Fornond uistinu za čim da plače ovih zimskih noći.Spremni smo, spakovani i možemo da krenemo. Dakle ... Jednom davno jedan vanredno valjan putnik kročio je na put. Autor: Đorđe Petrović
