Bila je tako lepa...
Voleo sam je i više nego što sam želeo. Ta je ljubav bila jača od mene... kako bih pokušao da je odgurnem, pošaljem što dalje od sebe ona se kao kletva vraćala. Moj bumerang... Bio sam proklet i ne žalim. Bila je zaista prelepa. Njeno lice, njeno telo, njen um.
Krupne crne oči, nevine, dečije, a prožimane živom vatrom... Lomile su me te oči. Raspadao sam se u hiljade komadića, i samo je ona mogla pokupiti svaki šareni, neobični i konfuzni deo mog staklastog bića i od njega ponovo sačiniti sliku. Sliku čoveka... Lomile su me stalno te oči, jer nisam znao da li smem tako divlje žudeti za očima devojčice... tako nezaštićene i nevine... Ma, dođavola, smeo sam... Samo sam ja mogao videti požudu u krajičku oka... ali samo sam žudeo... I ništa više.
Voleo sam njeno lice... krupne, pune mesnate usne... uvek crvene, pune vrele slane mlade krvi koja je ključala zagolicana i najmanjim nagoveštajem na bujicu nežnih dodira koje su priželjkivale... Često sam imao utisak da će se raspuknuti te usne od prevelike želje i da će vazduh zamirisati na sveže maline...
I njena kosa... sivkasto smeđa, sa po nekim zlatnim pramenom, koji se tu i tamo durio negde ispod visokog čela i pravio kontrast sa onim očima... puštena i divlja, uvek je mirisala na borove i reku... Samo se miris naftalina ponekad provlačio, jer joj je majka često vezivala bele svilene trake,vadeći ih iz neke fioke pune naftalina, i tada je izgledala kao princeza... ali ona ih je skidala, jer imala je neke neopisive divljine u sebi... Nije želela trake koje stežu njenu talasastu kosu, više je volela da je zagolicaju ti divlji talasi po vreloj koži, pri dnu uspravnih leđa... Spontano, u ritmu izazovnog, a opet dečijeg koraka...
I telo...
...voleo sam da ga gledam kako se miče dok hoda, voleo sam da ga gledam dok ona tako leži... bilo je noći kada je ležala obasjana samo mesečinom, u majčici na bretele i donjem delu pižame... ležala je tako usnula na mom starom drvenom kauču, mogao sam je gledati satima i danima... samo gledati u nju kao u boginju... I moja soba je sijala od te vilnske pojave u tamnoj noći... Njene ruke, ramena, stomak, noge... grudi... Grudi... Oble, bele, čvrste, bujale su, nisu se dale zaustaviti još... Voleo sam kada su bile stegnute belom košuljom, gde ono dugmence na sredini nije baš obećavalo da će izdržati... Voleo sam je. Baš sam je voleo...
Šetali smo dugo, držao sam njenu hladnu belu ruku... Čuvao od hladnoće, od vetra, od kiše, od šarenih končića i ptičijeg pera... Pored mene, ništa je nije smelo dotaći, povrediti, razboleti... Ona je bila moja boginja, i ja sam je držao u čvrstoj nepobedivoj tvrđavi ispod zvezda,na srebrnom pijedestalu svu obasjanu plavičastom maglom... Nisam je hteo, ni smeo, ni želeo još uvek... Čekao sam njenu zrelost i njenu nesagorivu želju... neka je, neka je još malo... Čekanje žudnju još više hrani i oplemenjuje u mojim grudima, gde sazreva i pretače se u savršenstvo...
Obećala je tog popodneva da će doći... kao i svakog prethodnog, kada sam uspevao da slažem i odlutam, izgubim se iz sive kancelarije, a ona sa časova, iz škole... Čekao sam je, pripremao se za još jedan, ko zna koji susret, sa onim istim priželjkivanjem kao i prvi put... Čekao sam je... Prošao je sat, dva, tri... ne znam ni sam... Zaspao sam maštajući o njoj. A i budan sam je sanjao...
Krenula je na vreme. U nevreme...
Sanjiva klinka, gledajući onim krupnim očima samo u mene, nije se obazirala mnogo na lažni, prljavi svet...
A prljavi svet je baš čekao nju... Belu i nežnu, mirisnu, čistu i lepu da je okalja... uništi, počupa, poružni... Pojavio se kao najgori od najgorih... Smrdeo je na najjeftini duvan i lošu rakiju... Nije se kupao danima... Jak, ustajao znoj osetio se na jeftinoj košulji, a sa čela je još i cureo... ispod sede mokre kose, pa sve do sedih raščupanih, gustih obrva... njegov smrdljivi znoj...
Pogrešno mesto i pogrešno vreme...
Uzak tunelčić ispod malog mosta, prečica do naše sobe... Do naše mirne luke, do zvezda, do spokojnog sna, sveže kafe i poluprocvetalih ruža... Prečica koja je ovog puta odvela daleko... Mnogo dalje nego što sam mislio...Ne odvela, već preprečila put, zauvek...
Pijandura je disao teško. Išao polako ka njoj. Osetila je strah, ali je nastavila da gazi kao vojnik. Uspravno i ponosno. Pijandura je video svoj cilj, nije želeo da plen tako lako umakne... Pravo na nju. Pomazio je po mirisnoj kosi. Ona, zaleđena, srce lupa o grudi, dugme na košulji puca od udara... On će dokrajčiti ostatak košulje... cepa je, prljave ruke na njenom belom mladom telu... stiskaju njene grudi, boli je... Ona vrišti, ali on ne staje... Prljavim rukama zadire što brže, što više, gde god može... ne prestaje... Jak je, prokletnik, ne može mu ništa... Bori se, vrišti, ali bezuspešno... Steže je, oseća njegov smrdljiv hrapav jezik na licu, na onim lepim usnama... Pljuje ga, on joj udara šamar, krv curi iz obraza, iz usana... U vazduhu miris smrdljive rakije i svežih malina... Bore se jedan protiv drugog, ali znoj i rakija pobeđuju... Ona se predaje... suze liju, ne liju.. peku, bole... Blato u kosi, modrice na nogama... Gotovo je. Borba je završena bljutavo, sluzavo, ponižavajuće... Prestala je ona sa borbom. Čemu borba u kojoj nisi ni ubijen, ni primećen, ni oprošten...a najmanje ubijen... a ona je želela smrt.
Pijandura je otišao... uzeo sve, ostavio samo očaj, blato i smrad...
Sedela je u blatu... satima... sama, nije više ni plakala... Niko je nije video, retko ko prolazi kroz tunelčić... samo su đavoli danas znali za njega... Prokletnici.
I došla je... Probudila me. Ne, uništila me...
Uništila me ta slika... To više nije bila ona. Ne... Moja devojčica je mirisala na sveže, na ljubav, bila je čista i nevina... moja devojčica je imala divlju mirisnu kosu.... čistu, kao sunce, kao planinska reka i borovi... usne nisu bile krvave, telo je bilo belo, ne modrice... samo to ne... Blato svuda po njoj... a u očima, ništa osim očaja i straha, nema vatre, nema ništa...Sve je postalo jedno veliko i sivo kao asfalt, kao glupost: Ništa. I strah je pobedio. Baš onako kako je hteo... Plakala je, rekla je kroz suze jedva... nešto... razumeo sam. Želeo sam da ga rastrgnem, zubima, ne rukama... Želeo sam da mu kidam svaki komad prljavog mesa, i pljujem ga u ono isto blato... Želeo sam, ali nisam uspeo. Nadam se da ga je tako pijanog pokupio neki kamion na obližnjem autoputu...
Neki veliki, opaki brzi kamion... koji mu je rastrzao telo u komade... Isto kao što su nju rastrzali njegovi demoni, koje je tog dana ostavio zauvek uz nju...
Nisam je više video od tog dana. Kasnije je i otišla sa roditeljima iz grada.
Više nije želela mene, više nije želela muškarce.
Prošle su godine... dvadeset sedam od tada, čini mi se... Tekle su mi te godine kao reke kojima je cilj nepoznat… Tekle, obasjane sivilom, posute kišom, iscrpljene i krhke… kao neki mrzovoljni starac…
Čujem da se nikad nije udala, ni imala decu. Počela je da studira nešto, ali nije nikad završila studije... Kažu da radi u nekoj kuhinji... sprema hranu... Ima finu platu, koju troši samo na spremanje zimnice i kolača... rekoše mi da je debela usedelica...
Ne, nisam dao da je tako zovu...
Moju devojčicu...
To nije ona...
Ostavite je, ne zovite je tim imenom... ja sam je tog gnusnog dana ostavio u jednu malenu kutijicu...u kojoj će zauvek ostati.
Ona je i dalje bela, nežna, prelepa, sa onim malinastim usnama, tu, na sigurnom... I ima svoje ime. Zove se Anđela. Zapečaćena u mom vremenu, prokleta od lepote, jedina i prava. Anđela.
Autor: Jasmina Lošonc
