Posmatrao sam ga od trafike, preko puta rukometnog igrališta. U ruci je držao komplet karata. (Svake druge nedelje prodavao je i cepao karte za rukometne utakmice). Utakmica je uskoro trebala da počne. Delio je karte gledaocima koji su pristizali. Većina se već oštrila, čulo se, iza zidina. Poneko je zviždao, bio je to znak da sudije dolaze ili su na vratima svlačionice.
NJega nije zanimala utakmica. Ne verujem da je znao i pravila. Radio je kao kondukter. Sada je u penziji. Retko je ranije išao na utakmice. Nije imao vremena za to. Ne bi ni sada. Mala penzija, mora. Gledam ga: ogromna lopta sa mornar majicom koja otkriva pupak. Bolje reći, ne može da ga pokrije. U ustima lula od koje se nikad nije odvajao. Kosa kao čekinje, a brkovi najduži u mestu. Zbog toga ga tako i nazvaše - Brko.
Prolazio jednom Brko najdužom ulicom u gradu. Na kapiji svoje kuće dočeka ga starica.
-Da li bi, Brko, da mi izriljaš baštu iza kuće?- zaustavi ga ona.
-Može- reče babi bez cenkanja. -Može sad, pošto ništa ne radim. To ću ja do mraka uraditi.
Veče je palo. Starica ga isplati jer je ovaj izašovio do drveta. Sutradan, kada je starica došla da nahrani perad, imala je što da vidi. Brko je sinoć presadio ono mlado drvo. Primetio je da neće do mraka stići do njega, pa mu se učinilo lakše da starici podvali. I presadi ga. Uzdao se u staričin slabi vid.
Starica se samo nasmeši: "Neka ide s milim bogom". Sklopi dlan o dlan. "Samo da se drvo primi. Daće bog, mlado je, primiće se".
Pištaljka zazvižduka. Utakmica je počela. Brko je razlededao smotuljak karata u ruci, prebirao kljunastim prstom. Malo ih je ostalo neprodatih. Blagajnik kluba mu je obećao dobru zaradu. Biće za njegovo troje unučadi da se brčkaju na gradskom bazenu. Već ih je gledao goluždrave , naježene, kako ga iz vode dozivaju.
-Jednu kartu, molim - nečiji glas ga neprekide u mislima.
Ugledao je ispružen dlan. LJude je najčešće prepoznavao po dlanu. I ovaj je prepoznao. Bio je dlan one starice. Došla je da posmatra svog unuka. Ono s mladim drvetom već je zaboravila.
Zagledao se Brko u ulaznice, a slobodnom rukom poče gladiti jednu, pa drugu stranu brkova: - mali su, da su bar krila osrednje ptice pa da ih raširi, zalepeta njima i šmugne u planine - pre nego išta babi progovori.
Autor: Nikica Brkić
NJega nije zanimala utakmica. Ne verujem da je znao i pravila. Radio je kao kondukter. Sada je u penziji. Retko je ranije išao na utakmice. Nije imao vremena za to. Ne bi ni sada. Mala penzija, mora. Gledam ga: ogromna lopta sa mornar majicom koja otkriva pupak. Bolje reći, ne može da ga pokrije. U ustima lula od koje se nikad nije odvajao. Kosa kao čekinje, a brkovi najduži u mestu. Zbog toga ga tako i nazvaše - Brko.
Prolazio jednom Brko najdužom ulicom u gradu. Na kapiji svoje kuće dočeka ga starica.
-Da li bi, Brko, da mi izriljaš baštu iza kuće?- zaustavi ga ona.
-Može- reče babi bez cenkanja. -Može sad, pošto ništa ne radim. To ću ja do mraka uraditi.
Veče je palo. Starica ga isplati jer je ovaj izašovio do drveta. Sutradan, kada je starica došla da nahrani perad, imala je što da vidi. Brko je sinoć presadio ono mlado drvo. Primetio je da neće do mraka stići do njega, pa mu se učinilo lakše da starici podvali. I presadi ga. Uzdao se u staričin slabi vid.
Starica se samo nasmeši: "Neka ide s milim bogom". Sklopi dlan o dlan. "Samo da se drvo primi. Daće bog, mlado je, primiće se".
Pištaljka zazvižduka. Utakmica je počela. Brko je razlededao smotuljak karata u ruci, prebirao kljunastim prstom. Malo ih je ostalo neprodatih. Blagajnik kluba mu je obećao dobru zaradu. Biće za njegovo troje unučadi da se brčkaju na gradskom bazenu. Već ih je gledao goluždrave , naježene, kako ga iz vode dozivaju.
-Jednu kartu, molim - nečiji glas ga neprekide u mislima.
Ugledao je ispružen dlan. LJude je najčešće prepoznavao po dlanu. I ovaj je prepoznao. Bio je dlan one starice. Došla je da posmatra svog unuka. Ono s mladim drvetom već je zaboravila.
Zagledao se Brko u ulaznice, a slobodnom rukom poče gladiti jednu, pa drugu stranu brkova: - mali su, da su bar krila osrednje ptice pa da ih raširi, zalepeta njima i šmugne u planine - pre nego išta babi progovori.
Autor: Nikica Brkić
