Koji je tvoj izgovor – nemam ga – zašto si onda došao? – nisam došao ja kod tebe ti si se ovde pojavio – ja se ne pojavljujem sem ako me neko ne zove – svejedno, pojavio si se ovde, nisam došao kod tebe – zvao si me – i da jesam... – došao sam – vidim – zašto ti onda ne trebam? – nisam rekao da mi ne trebaš – nisi rekao ništa – ja ništa i ne govorim – ćuti onda – neću da ćutim – misliš da zaslužujem reči? – ne znam šta zaslužuješ – pričaj mi o sebi – priča je ispričana – nisam je čuo – nisi je slušao – reci mi je ti – ja sam star – ja sam stariji – znam, ali pričamo o meni, zar ne? – slušam – znam da slušaš, hoćeš li je čuti? – ti mi reci – ja ti pričam – ti si star – jesam, i takav sam oduvek – teško breme – najteže – jesi li nekada bio dete – oduvek sam dete – zar nisi rekao da si star? – kakve to ima veze sa tim dal sam dete – ne znam, ti mi reci – ja ti i pričam – ti si dete – oduvek, i uvek ću biti – verujem – ajde da gledamo vodu – bistru? – ne tako gledamo dno, gledajmo mutnu – ona je velika – izdaleka je spora, izdaleka je potcenjuju – jel je i ti izdaleka potcenjuješ? – ja je poznajem, mi smo prijatelji – kako možeš biti prijatelj sa vodom? – ja sam dete ja mogu sve – postoje ograničenja – da, ali u tvom shvatanju, nisi dete – kakva ograničenja? – ne shvataš poentu života, nemaš vremena za to – nauči me – to se ne uči, to se zna, ili ne zna, ti ne znaš – pokaži mi – letim – letiš – letim – ne letiš, ispred mene si – o tom ograničenju ti pričam – ne razumem – nisi dete – rekao si mi to – i dokazao – pričaj mi o vodi – voda je početak – čega? – prijateljstva – vašeg? – svakog – tvog? – svakog – gde si ti? – to je dečije pitanje, ima nade – za koga? za mene? – ne, za ovaj razgovor – ne razumem – pričam vodi o tebi – šta kaže – smeje se – zašto – zato što te je videla kada si bio mali – zaista – voda ne laže – ko laže – odrasli – šta kaže – priča mi reči koje je čula od nekoga – slušam – čuješ li – samo tebe – znam – pričaj mi šta je to voda čula – kaže gledala je sve heroje sveta dok su bili mali – i – svi su imali drvene mačeve – i ja sam imao drveni mač – svi smo – pa – porasli smo – PA? – svi smo bili heroji sa drvenim mačevima, samo ste vi odrasli i time se odrekli velikih dela – a ti? – ja ne, ja sam ostao heroj sa drvenim macem. – dokle ćeš biti – dok me bude. – gde si sad? - svuda oko tebe – ne možeš biti svuda – zaboravljaš, ja sam dete. – gde možeš biti – tamo gde želim – gde želiš? – na izvoru – pa idi – plašim se – čega – da nije presušio – ali ako jeste onda je tako i tako je – znam, zato se i plašim da odem tamo – zar izvori presušuju – i šume nestaju – jel i ti čuješ bubnjeve?
Zaspao sam, sanjao sam, opet sam pričao u snu, vidim to po znoju koji mi curi sa čela. Bubnjevi se čuju svuda po šumi. Napad. Mač mi je u rukama. Štitom razgrćem granje. Idem ka bubnjevima. Kiša je ostavila traga, blato je. Lišće je opalo. U šumi nije tama. Ali nije ni svetlo. Ne vidi se daleko. Ipak, čuje se. Tutnjava je u grudima. Blizu sam. Čuje se zveket oružja. Blizu sam. Vidim ih. Mnogo ih je. Zatvaram oči. Želim kraj. Ne vidim ga. Vidim konjanike. Ne mogu mi ništa, sjajni oklopi ih čine sporima. Ipak kreću ka meni. Konji ne slušaju, oni znaju. Pešaci trče ka meni. Napadaju, kroz maglu, a kao u snu ili magnovenju, borimo se. Pojavljuju se i moji ratnici. Borba je u šumi. Buka je. Ne čujem. Samo ubijam. I ne razmišljam. Ni zašto, ni dokle. Sve dok vrela krv prska na moje lice ja znam da grabim dalje. I prolazim kroz bedem od ljudi koji padaju zamnom. Slabi su. Idem ka njihovom logoru. Niko me ne napada. Nema straže. Zaseda. Zaustavljam se. Vidim izvor. Neko je pio iz njega. Osećam. Ne smem se pogledati u njemu.
Bum, tresak! Nema izvora, nema šume, nema ničega, samo tama. Dobro je. Probudio sam se. Munja je udarila u drvo negde u šumi. Zaspao sam. Sanjao sam. Umoran sam. Idem dalje. Žedan sam, ali se plašim izvora. Znoj mi curi sa čela. Meša se sa suzama. Opet plačem. Ovo nije san. Moram dalje. Odoh.
Autor: Duško Milošević
Zaspao sam, sanjao sam, opet sam pričao u snu, vidim to po znoju koji mi curi sa čela. Bubnjevi se čuju svuda po šumi. Napad. Mač mi je u rukama. Štitom razgrćem granje. Idem ka bubnjevima. Kiša je ostavila traga, blato je. Lišće je opalo. U šumi nije tama. Ali nije ni svetlo. Ne vidi se daleko. Ipak, čuje se. Tutnjava je u grudima. Blizu sam. Čuje se zveket oružja. Blizu sam. Vidim ih. Mnogo ih je. Zatvaram oči. Želim kraj. Ne vidim ga. Vidim konjanike. Ne mogu mi ništa, sjajni oklopi ih čine sporima. Ipak kreću ka meni. Konji ne slušaju, oni znaju. Pešaci trče ka meni. Napadaju, kroz maglu, a kao u snu ili magnovenju, borimo se. Pojavljuju se i moji ratnici. Borba je u šumi. Buka je. Ne čujem. Samo ubijam. I ne razmišljam. Ni zašto, ni dokle. Sve dok vrela krv prska na moje lice ja znam da grabim dalje. I prolazim kroz bedem od ljudi koji padaju zamnom. Slabi su. Idem ka njihovom logoru. Niko me ne napada. Nema straže. Zaseda. Zaustavljam se. Vidim izvor. Neko je pio iz njega. Osećam. Ne smem se pogledati u njemu.
Bum, tresak! Nema izvora, nema šume, nema ničega, samo tama. Dobro je. Probudio sam se. Munja je udarila u drvo negde u šumi. Zaspao sam. Sanjao sam. Umoran sam. Idem dalje. Žedan sam, ali se plašim izvora. Znoj mi curi sa čela. Meša se sa suzama. Opet plačem. Ovo nije san. Moram dalje. Odoh.
Autor: Duško Milošević
