- Šta je to život, prijatelju?
- Život? Prijatelj?, reče on i zavuče ruke duboko u džepove svog kaputa kao da traga za tim davno izgubljenim pojmovima.
- Da, život. Šta je to?
On sleže ramenima i kroz smeh odgovori.
- Samo jedan mali deo puta koga smo svesni.
- Samo mala etapa tog nepreglednog puta koji nam nestaje pred očima.
- Nestaje?Kako to nestaje?, upitah izneneađeno.
- Lagano! reče on.
Kao kad se voziš jednom istom cestom, dugo, dugo vremena.
I sve dok se voziš tvoje misli pokušavaju da te odvedu negde drugde, negde gde je zanimljivije, gde je trava zelenija.
Odupireš se ti, ali naposletku ipak posustaješ.
Malo po malo.
I u onom trenutku kad potpuno odlutaš, tad se gasi život.
Sagnu glavu kao da želi potvrditi i sam te reči.
- Ali svo ono vreme, kad si bio svestan te duge vožnje po toj auto cesti, svo to vreme kad se sabere, to je tvoj večito hvaljeni život, reče i pljesnu rukama po kolenu.
- Misliš, upitah ja začuđeno?
On slegnu ramenima ali ovog puta prećuta odgovor.
- Dobro, idem onda ja, dobacih mu, ali izgleda da to upozorenje i nije baš puno vredelo.
Samo je ćutao i pravio se da je zamišljen.
Ustao sam sa trotoara i krenuo da koračam.
Gomila stvari mi se kovitlala po glavi, gomila nerazjašnjenih i od davno odloženih pitanja, ali valjalo je krenuti kad sam već to rekao.
Koja je vajda od upozorenja, pomislih, ako nema gubitka zbog kojeg se i upozorava.
Ipak, mislim da ovo njemu baš i neće prestavljati neki gubitak.
Meni hoće, znam da meni hoće.
- Znam, reče on iza mojih leđa.
Trgoh se i stadoh u mestu. Kao da me je njegova iznenadna reč presekla u srži.
- Znam da je to život, reče i uzdahnu, taj delić puta, inače ništa ne bi imalo nikakvog smisla.
Odahnuh, jer sam bez razloga paranoisao.
- U pravu si, rekoh i vratih se do njegovih stepenica.
Stadoh i odmerigih ga.
Gledam ga i mislim kako je jadan. Kako je usamljen i osedeo, pogrbljen i prljav.
Moj prijatelj Greko. Propao.
- Hajdemo unutra da malo bolje porazgovaramo, rekoh mu.
On se samo nasmeja i potvrdi glavom.
Još je i dodao ...
- Trebala bi mi kafa, reče i nasmeja se kao da ja njega pozivam da uđe u moju, a ne njegovu kuću.
ali to nije ni bitno.
Oduvek se zna da je on taj koji je čudan.
Uđosmo u toplinu prostorije i tu se moja priča na tren završava, a njegova počinje.
Jel te opet vijaju one krvopije iz banke? Šta je? Pričaj bre, proderah se na kraju i opet se približih stolu.
On me pogleda znalački i mahnu mi rukom da priđem, ali mu glas i dalje osta bučan i razdražen.
- Bojim se da zaspim zbog stvari koje sanjam, reče i povuče se brzo unazad.
Nasmejah se jer stvarno je izgledao kao dete u tom trenu, ali me njegova nakostrešena brada i vodnjikav pogled ubediše u suprotno. Pa on je lud pomislih.
- Ma šta ti je Greko? Kakav san?
Sad se osmehnu i reče.
- San koji evo sanjam mesecima, ali ne više. Evo ne spavam puna tri dana i preko,
i neću vala zaspati pa makar ...
Tu već izgubi kontrolu i usna mu se zatrese. Bale pocuriše na nju i oči se razgoropadiše.
Uhvati me za ruku odjednom i divljački snažno.
Taj dodir ga umiri i on nastavi.
- Sanjam da me neko koga sam ranije znao ubija, mučki podlo.. Neko iz prošlosti.
Ja se nasmejah i htedoh mu dobaciti ali me on prekide.
- Neee, nije smešno. Ne mislim neko,ne pogrešno sam rekao. Zaboravi.
Zastade minut, dva i obliznuvši usne nastavi.
- Kad kažem neko, onda mislim na samog sebe.
Ja se sad odmaknuh i nasmejah od srca.
- Kako to misliš na sebe Greko, pa ti si stvarno odlepio, rekoh mu.
- Daj bre Greko ...htedoh mu reći ali on me stegnu za mišicu i povuče.
- Sedi dole! prodera se.
- Sedi!
Ustade i poče šetati po kuhinji.
- Mislio sam da si to ti, reče i stade u mestu.
- Mislio sam, zato sam ti i rekao da skineš kaput da vidim šta imaš ispod.
Ja se opet zasmejah ali on i dalje nastavi.
- Da si imao isti ovaj džemper, reče i poteže se za isti, ja bih te ubio, reče i pogleda me.
- Razmeš li? U B I O B IH T E E !
... ponovi on slovo po slovo.
Sva krv koju sam posedovao pobeže mi u lice i noge otkazaše neposlušno. Nos mi se zacrvene i obrazi buknuše do pucanja, ali noge ostadoše hladne i mrtve, kao da ih je neko sasekao u korenu. Usne narastoše i napupeše i ne mogah ni jednu reč progovoriti.
- Ubio bi me, prolete mi kao strela misao po sred glave.
- Ubio bi me, ponoviše neposlušno moja usta.
- Da, reče on i okrenu se, kao da ne želi da me gleda tako uplašenog.
Eto šta ti je drug.
- Ali zašto? Zašto mene Greko? Šta sam ti ja ikad uradio? Ej, bre ::: prostenjah kao zečić uhvaaćen u mišolovku.
On se sad smiri i ponovo sede na stolicu. Pogladi stolnjak par puta i reče kao da se izvinjava detetu.
- Pa kažem ti, mislio sam da si to ti.
Meni srce opet zatutnji ali ipak smelo progovorih. Kao da mi je nešto pojelo glasne žice i iz mene izađe samo stenjanje.
- Ali to jesam ja?
Sad se on nasmeja i povuče me ka sebi dobrodušno.
- Ma ne ti ti, već sam mislio da si ti ja, a opet ti.
- Razumeš?
- Da, rekoh poslušno, naravno. On uze jednu bocu i napuni dve čaše.
- Ma evo već tri dana ne spavam, kažem ti, nastavi on. Evo već ne smem tri dana da zaspim i više, jer sam se usro kao grlica razumeš, da će on da dođe i da me zakolje nespremnog.
Dade mi čašu i kucnu se ležerno sa mnom.
- Ko? upitah tupo.
On ispi i pogleda me kao da sam malo dete. Uhvati me za vrat i druželjubivo mi protrese glavu tako sretno da je sva rakija iz moje čaše odskakutala negde unaokolo.
- Ma ljudino moja, nije ni bitno, reče on sretno.
- Bitno je da to nisi ti?
I zagrli me.
Tada zamalo ne odustadoh. Starno me je lepo zagrlio.
Ali kako mi ništa nije bilo jasno ja ga nanovo upitah.
- Ko bre hoće da te ubije? Ko Greko? Moraš da mi kažeš.
On se uozbilji i namesti onaj izraz kao da se dvoumi da li da nastavi sa ovom maskaradom.
- Jel stvarno hoćeš da znaš? upita me i ja opet pocrveneh.
- Da, rekoh iako nisam imao pojma.
- Pa dobro, reče i nasmeja se.
- Evo već ću t sad nešto ispričati, a nešto ću ti vala pokazati kad si takav laf.
Ja sam samo ćutao i nemo odobravao klimanjem.
- Kažem ti, sanjam već mesecima kako neko dolazi u moju kuću i kako me kolje na spavanju.
- Ali, reče kad vide moje pocrvenelo lice, ali od pre tri dana napokon znam ko je u pitanju, i zato nikako ne smem da zaspim.
- Ko? prostenjah ja.
On me odmeri dva tri puta, nasmeja se, još jednom me odmeri i reče.
- Lično ja iz prošlog života.
- Kako, kako?
- Ja, kažem ti ja. Glavom i bradom ja El Greko čuveni samoubica.
- JA! Senka nečega za šta sam zaboravio da postoji. Senka koja me progoni i nikako me ne ostavljana miru. Ne da mi da slikam. Ne da mi da vodim ljubav sa ženom. Da živim. Želi da mi ukrade život, razumeš li?
- Iz prošlog života? - promucah.
- DA, iz prošlog. Tako mi se barem čini. Ja sam kao da sam negde nestao, da plutam bez smisla i cilja. A on, taj podli probisvet zna tačno šta je samnom. Ne da mi da ispravim greške. Hoće da mi ukrade slavu. Taj ludi Greko iz prošlosti.
- Ma kako bre iz prošlog života? zamucah ja i ustadoh da pobegnem. Da pobegnem koliko me noge nose. Ne, ne. Zvaću pomoć. Hitnu pomoć, pa ću onda da pobegnem od ovog ludila, pomislih i ustadoh da se oblačim. On ustade za mnom i viknu na mene.
- Pokazaću ti prijatelju, reče.
- Pokazaću ti evo baš sad.
Ja stadoh kao ukopan.
I tu se njegova priča završava, a moja počinje. - On proguta pljuvačku i lagano sklopi sledeću rečenicu.
- Večeras ću zaspati. Večeras ću da legne evo ovde na sto i zaspaću, razumeš.
Ja klimnuh izgubljeno.
- Zaspaću jer ti si tu.
Dlanovi mi se oznojiše.
- Kad on bude došao, reče i dade mi sataru koja zasvetli zlokobno, ubi ga.
- Ubi ga, saseci ga na komade, razumeš me. Ne ostavljaj ni jedan deo na njegovom kukavnom telu sastavljen, razumeš li?
Klimnuh jednom, pa još dvaput.
On mi priđe i uhvati me za ruku.
- Moraš to da uradiš druže, reče i stavi mi sataru u ruku.
- Moraš jer polažem sopstveni život u tvoje ruke.
- Moram, ponovih ja kao bez mozga i stegoh držalju satare.
- Moram.
On se nasmeja. Greko se nasmeja po poslednji put.
Udahnu i izdahnu.
Lagano obiđe oko stola i razvuče ga lako i ustaljenim pokretom.
Pogleda me i nestašno progovori.
- Ovaj sto razvlačimo samo za rođendane, kada dođe puno ljudi.
Ja klimnuh bez razloga i on se postide.
Lako pocrvene ali se na brzinu pribra.
Pope se na stolicu, pa na sto.
uzdahnu i leže.
Ja sedoh.
Zaspa.
Mrtva tišina.
Zazuji sijalica i odjednom poče kapljati slavina.
Greko spava. Hrče.
Ustadoh da zavrnem slavinu.
Začuše se koraci.
Lagani.
Ravnomerni.
Sledih se i podigoh sataru u vis.
Vrata zašripaše.
- Ne moguće, pomislih.
- Ne moguće tako brzo...
Koraci i škripa... Satara pade i krv prsnu u mlazevima.
Greko se probudi i razgoračenih očiju me pogleda zbunjeno.
- Ti ?!!prokrklja...
- Ti !!??
- Ja sam Greko, rekoh i udarih još jednom.
- Ja sam Greko.
- Ja sam! JA saM! JA SAM!!!
Koraci se pojačaše i počeše mi zvoniti u ušima.
Laki ženski, zavodljivi koraci. Oni što osetiš kako se vitka i negovana noga preklapa u letu preko druge.
Oni koraci koji te nateraju da zastaneš i zamisliš ih.
Zastadoh na tren sa udaranjem.
Telo izblede poput magle na vetru.
Razveja se.
Koraci prestadoše. U kuhinju uđe Marija.
Stari Greko nestade.
- Hej pa gde si, reče i poljubi me vlažno u obraz.
- Hej, rekoh suvo. Vidiš gde sam.
- Šta to radiš, upita ona namrgodivši se.
- Šta će ti to, upita i pokaza na blistavu sataru u mojoj ruci.
Nasmejah se i ona se momentalno odobrovolji.
- Menjam život rekoh.
- Dosadilo mi je da me prošlost proganja, znaš.
- Čak sam mislio i da se ubijem, dodah onako usputno.
Priđoh joj i zagrlih je.
- Ali sam na kraju ubio prošlost.
Ona se promeškolji na mojim grudima i reče.
- Samo ako je zbog mene, onda je ok.
Nasmjeah se toj nevinosti.
- Samo zbog tebe, rekoh i bacih sataru na sto.
Ona se zabi u drvo i jedna preostala kap krvi skliznu na glatku površinu.
Podigoh Mariju u naručje i odnesoh je u sobu.
Voleću je ludo, pomislih. Ludački.
A ne ko onaj bednik.
Jebale ga slike.
Marija se nasmeja, kad joj rekoh da sam se ponovo rodio.
- Ti nikad nisi ni bio, reče i poljubi me.
- Ti uvek jesi.
Stvarno je volim.
- Da, rekoh. Čudna je stvar taj život.
- Da, reče ona. Kao isprekidane slike na cesti.
- Život? Prijatelj?, reče on i zavuče ruke duboko u džepove svog kaputa kao da traga za tim davno izgubljenim pojmovima.
- Da, život. Šta je to?
On sleže ramenima i kroz smeh odgovori.
- Samo jedan mali deo puta koga smo svesni.
- Samo mala etapa tog nepreglednog puta koji nam nestaje pred očima.
- Nestaje?Kako to nestaje?, upitah izneneađeno.
- Lagano! reče on.
Kao kad se voziš jednom istom cestom, dugo, dugo vremena.
I sve dok se voziš tvoje misli pokušavaju da te odvedu negde drugde, negde gde je zanimljivije, gde je trava zelenija.
Odupireš se ti, ali naposletku ipak posustaješ.
Malo po malo.
I u onom trenutku kad potpuno odlutaš, tad se gasi život.
Sagnu glavu kao da želi potvrditi i sam te reči.
- Ali svo ono vreme, kad si bio svestan te duge vožnje po toj auto cesti, svo to vreme kad se sabere, to je tvoj večito hvaljeni život, reče i pljesnu rukama po kolenu.
- Misliš, upitah ja začuđeno?
On slegnu ramenima ali ovog puta prećuta odgovor.
- Dobro, idem onda ja, dobacih mu, ali izgleda da to upozorenje i nije baš puno vredelo.
Samo je ćutao i pravio se da je zamišljen.
Ustao sam sa trotoara i krenuo da koračam.
Gomila stvari mi se kovitlala po glavi, gomila nerazjašnjenih i od davno odloženih pitanja, ali valjalo je krenuti kad sam već to rekao.
Koja je vajda od upozorenja, pomislih, ako nema gubitka zbog kojeg se i upozorava.
Ipak, mislim da ovo njemu baš i neće prestavljati neki gubitak.
Meni hoće, znam da meni hoće.
- Znam, reče on iza mojih leđa.
Trgoh se i stadoh u mestu. Kao da me je njegova iznenadna reč presekla u srži.
- Znam da je to život, reče i uzdahnu, taj delić puta, inače ništa ne bi imalo nikakvog smisla.
Odahnuh, jer sam bez razloga paranoisao.
- U pravu si, rekoh i vratih se do njegovih stepenica.
Stadoh i odmerigih ga.
Gledam ga i mislim kako je jadan. Kako je usamljen i osedeo, pogrbljen i prljav.
Moj prijatelj Greko. Propao.
- Hajdemo unutra da malo bolje porazgovaramo, rekoh mu.
On se samo nasmeja i potvrdi glavom.
Još je i dodao ...
- Trebala bi mi kafa, reče i nasmeja se kao da ja njega pozivam da uđe u moju, a ne njegovu kuću.
ali to nije ni bitno.
Oduvek se zna da je on taj koji je čudan.
Uđosmo u toplinu prostorije i tu se moja priča na tren završava, a njegova počinje.
Već prvim korakom on se uputi ka kuhinji vukući me silom svoje volje za sobom kao jednu od onih napunjenih krpenih lutki. Potpuno je od tog tren zavladao mojim mislima. Napravi dva kruga oko drvenog mahagoniskog stola i izvuče stolicu kao da želi da sedne.
Ja ponovih isto to i sedoh sa dobrim namerama i bez trunke premišljanja.
Ali on se mudro zadrža u stojećem stavu i odjednom me probode strašnim vatrenim pogledom za koji i sada sumljam da je imao snage.
- Toplo je ovde, zar ne misliš upita on, ali pogled mu zasvetluca pomalo divljački.
Osmeh je izdužio kao da se trudi da se što više istakne nasuprot naboranom i upalom licu.
- Da naravno, rekoh mehanički.
On se još više nakezi i pomeri se korak unazad do sudopere.
Odmeri me pogledom i pobedonosno reče.
- Pa skini se onda.
Meni se nešto prevtre u stomaku, lice mi obli crvenilo kao da sam još uvek malo dete, i da ispod toplote mog kaputa leži neki od skora zaposednut predmet, koji nikako ne pripada meni. Pljuvačka mi se nakupi u grlu i ja je nabrzinu i progutah od čega mi oči zasvetleše. Krivica koja nimalo nije meni pripadala sada se uvukla pod moju kožu i terala me da činim veoma nerazumne stvari.
- Jeli prijatelju, počeh lagano, ali shvatih da to nimalo nema smisla, jer to bi rekao upravo onaj koje za nešto kriv.
Odgurnuh to kevtavo pseto razuma nogom i nastavih pitanje.
- Je li prijatelju, otkad ti nisi spavao?
To pitanje kao da nije ni očekivao, i kesice ispod njegovih očiju zadrhtaše i kao da malo potamneše.
Sada se krivica okrenu ka njemu.
On se brzo uozbilji i svoj osmeh pojača zlobnim i tvrdoglavim odgovorom.
- Ma skini se, reče dobrodušno, pa ćemo pričati o tome na tenane.
I kao da želi da svemu pridoda opuštenost okrete se ka sudoperi i poče tamo nešto rovariti sa suđem, daleko izvan mog pogleda.
- Skuvaću nam čaj da se zagrejemo, reče. I meni srce siđe u pete.
Kakav sad čaj, pomislih unezvereno, kad je on sam rekao da je hladno.
- Ma evo ne treba čaj, rekoh, evo pretoplo je.
I skidoh taj ofucani kaput već jednom.
On se okrenu i dobro me osmotri. Priđe ponovo stolu i sam skide kaput i sede. Oči mu se ugasiše ali su i dalje žurno i pedantno prelazile preko moje odeće, i sve mu se u očima videlo,"Samo kad bi mogao još i da me pipne".
Napokon smiri se i odahnu dugo i srazmerno oslobađajući se zajednom sa vazduhom i tog ubitačnog pogleda. Sagnu glavu na tren dva i kad me ponovo pogleda, pravi i već nadaleko poznat osmeh zasvetli mu na licu i meni napokon bi lakše.
Pomerih se na stolici, čisto bih želeo da mu priđem bliže, i sam se od srca nasmejah.
- Pa je li bre, upitah neoprezno, pa je li uštvo jedna, stvarno ... od kad nisi spavao?
Osmeh mu na kraktko zadrhta ali se on povrati i sam mi priđe bliže.
- Bojim se, reče.
- Bojiš?
- Da bojim se.
- Evo već sedamdeset i osam sati ravno kako se bojim da zaspim čoveče.
Ja se najednom uplaših i kretoh da se odmaknem.... ali sećanja navreše poput poplave. To je moj prijatelj preko puta, moj- počeh sam sebe da tešim.
Njega znam dugi niz godina. Nema razloga za strah.
Jeste da mu je pogled malo krvav i da mu je lice zapušteno i brada kovrdžava, ali on je. Znam ga ja.
- Greko, prošaputah.
On se pomeri. Pa zašto Greko čoveče? Pričaj zašto. Jel te Marija ostavila?
Imaš li problema sa slikama? počeh sa pitanjima.Ja ponovih isto to i sedoh sa dobrim namerama i bez trunke premišljanja.
Ali on se mudro zadrža u stojećem stavu i odjednom me probode strašnim vatrenim pogledom za koji i sada sumljam da je imao snage.
- Toplo je ovde, zar ne misliš upita on, ali pogled mu zasvetluca pomalo divljački.
Osmeh je izdužio kao da se trudi da se što više istakne nasuprot naboranom i upalom licu.
- Da naravno, rekoh mehanički.
On se još više nakezi i pomeri se korak unazad do sudopere.
Odmeri me pogledom i pobedonosno reče.
- Pa skini se onda.
Meni se nešto prevtre u stomaku, lice mi obli crvenilo kao da sam još uvek malo dete, i da ispod toplote mog kaputa leži neki od skora zaposednut predmet, koji nikako ne pripada meni. Pljuvačka mi se nakupi u grlu i ja je nabrzinu i progutah od čega mi oči zasvetleše. Krivica koja nimalo nije meni pripadala sada se uvukla pod moju kožu i terala me da činim veoma nerazumne stvari.
- Jeli prijatelju, počeh lagano, ali shvatih da to nimalo nema smisla, jer to bi rekao upravo onaj koje za nešto kriv.
Odgurnuh to kevtavo pseto razuma nogom i nastavih pitanje.
- Je li prijatelju, otkad ti nisi spavao?
To pitanje kao da nije ni očekivao, i kesice ispod njegovih očiju zadrhtaše i kao da malo potamneše.
Sada se krivica okrenu ka njemu.
On se brzo uozbilji i svoj osmeh pojača zlobnim i tvrdoglavim odgovorom.
- Ma skini se, reče dobrodušno, pa ćemo pričati o tome na tenane.
I kao da želi da svemu pridoda opuštenost okrete se ka sudoperi i poče tamo nešto rovariti sa suđem, daleko izvan mog pogleda.
- Skuvaću nam čaj da se zagrejemo, reče. I meni srce siđe u pete.
Kakav sad čaj, pomislih unezvereno, kad je on sam rekao da je hladno.
- Ma evo ne treba čaj, rekoh, evo pretoplo je.
I skidoh taj ofucani kaput već jednom.
On se okrenu i dobro me osmotri. Priđe ponovo stolu i sam skide kaput i sede. Oči mu se ugasiše ali su i dalje žurno i pedantno prelazile preko moje odeće, i sve mu se u očima videlo,"Samo kad bi mogao još i da me pipne".
Napokon smiri se i odahnu dugo i srazmerno oslobađajući se zajednom sa vazduhom i tog ubitačnog pogleda. Sagnu glavu na tren dva i kad me ponovo pogleda, pravi i već nadaleko poznat osmeh zasvetli mu na licu i meni napokon bi lakše.
Pomerih se na stolici, čisto bih želeo da mu priđem bliže, i sam se od srca nasmejah.
- Pa je li bre, upitah neoprezno, pa je li uštvo jedna, stvarno ... od kad nisi spavao?
Osmeh mu na kraktko zadrhta ali se on povrati i sam mi priđe bliže.
- Bojim se, reče.
- Bojiš?
- Da bojim se.
- Evo već sedamdeset i osam sati ravno kako se bojim da zaspim čoveče.
Ja se najednom uplaših i kretoh da se odmaknem.... ali sećanja navreše poput poplave. To je moj prijatelj preko puta, moj- počeh sam sebe da tešim.
Njega znam dugi niz godina. Nema razloga za strah.
Jeste da mu je pogled malo krvav i da mu je lice zapušteno i brada kovrdžava, ali on je. Znam ga ja.
- Greko, prošaputah.
On se pomeri. Pa zašto Greko čoveče? Pričaj zašto. Jel te Marija ostavila?
Jel te opet vijaju one krvopije iz banke? Šta je? Pričaj bre, proderah se na kraju i opet se približih stolu.
On me pogleda znalački i mahnu mi rukom da priđem, ali mu glas i dalje osta bučan i razdražen.
- Bojim se da zaspim zbog stvari koje sanjam, reče i povuče se brzo unazad.
Nasmejah se jer stvarno je izgledao kao dete u tom trenu, ali me njegova nakostrešena brada i vodnjikav pogled ubediše u suprotno. Pa on je lud pomislih.
- Ma šta ti je Greko? Kakav san?
Sad se osmehnu i reče.
- San koji evo sanjam mesecima, ali ne više. Evo ne spavam puna tri dana i preko,
i neću vala zaspati pa makar ...
Tu već izgubi kontrolu i usna mu se zatrese. Bale pocuriše na nju i oči se razgoropadiše.
Uhvati me za ruku odjednom i divljački snažno.
Taj dodir ga umiri i on nastavi.
- Sanjam da me neko koga sam ranije znao ubija, mučki podlo.. Neko iz prošlosti.
Ja se nasmejah i htedoh mu dobaciti ali me on prekide.
- Neee, nije smešno. Ne mislim neko,ne pogrešno sam rekao. Zaboravi.
Zastade minut, dva i obliznuvši usne nastavi.
- Kad kažem neko, onda mislim na samog sebe.
Ja se sad odmaknuh i nasmejah od srca.
- Kako to misliš na sebe Greko, pa ti si stvarno odlepio, rekoh mu.
- Daj bre Greko ...htedoh mu reći ali on me stegnu za mišicu i povuče.
- Sedi dole! prodera se.
- Sedi!
Ustade i poče šetati po kuhinji.
- Mislio sam da si to ti, reče i stade u mestu.
- Mislio sam, zato sam ti i rekao da skineš kaput da vidim šta imaš ispod.
Ja se opet zasmejah ali on i dalje nastavi.
- Da si imao isti ovaj džemper, reče i poteže se za isti, ja bih te ubio, reče i pogleda me.
- Razmeš li? U B I O B IH T E E !
... ponovi on slovo po slovo.
Sva krv koju sam posedovao pobeže mi u lice i noge otkazaše neposlušno. Nos mi se zacrvene i obrazi buknuše do pucanja, ali noge ostadoše hladne i mrtve, kao da ih je neko sasekao u korenu. Usne narastoše i napupeše i ne mogah ni jednu reč progovoriti.
- Ubio bi me, prolete mi kao strela misao po sred glave.
- Ubio bi me, ponoviše neposlušno moja usta.
- Da, reče on i okrenu se, kao da ne želi da me gleda tako uplašenog.
Eto šta ti je drug.
- Ali zašto? Zašto mene Greko? Šta sam ti ja ikad uradio? Ej, bre ::: prostenjah kao zečić uhvaaćen u mišolovku.
On se sad smiri i ponovo sede na stolicu. Pogladi stolnjak par puta i reče kao da se izvinjava detetu.
- Pa kažem ti, mislio sam da si to ti.
Meni srce opet zatutnji ali ipak smelo progovorih. Kao da mi je nešto pojelo glasne žice i iz mene izađe samo stenjanje.
- Ali to jesam ja?
Sad se on nasmeja i povuče me ka sebi dobrodušno.
- Ma ne ti ti, već sam mislio da si ti ja, a opet ti.
- Razumeš?
- Da, rekoh poslušno, naravno. On uze jednu bocu i napuni dve čaše.
- Ma evo već tri dana ne spavam, kažem ti, nastavi on. Evo već ne smem tri dana da zaspim i više, jer sam se usro kao grlica razumeš, da će on da dođe i da me zakolje nespremnog.
Dade mi čašu i kucnu se ležerno sa mnom.
- Ko? upitah tupo.
On ispi i pogleda me kao da sam malo dete. Uhvati me za vrat i druželjubivo mi protrese glavu tako sretno da je sva rakija iz moje čaše odskakutala negde unaokolo.
- Ma ljudino moja, nije ni bitno, reče on sretno.
- Bitno je da to nisi ti?
I zagrli me.
Tada zamalo ne odustadoh. Starno me je lepo zagrlio.
Ali kako mi ništa nije bilo jasno ja ga nanovo upitah.
- Ko bre hoće da te ubije? Ko Greko? Moraš da mi kažeš.
On se uozbilji i namesti onaj izraz kao da se dvoumi da li da nastavi sa ovom maskaradom.
- Jel stvarno hoćeš da znaš? upita me i ja opet pocrveneh.
- Da, rekoh iako nisam imao pojma.
- Pa dobro, reče i nasmeja se.
- Evo već ću t sad nešto ispričati, a nešto ću ti vala pokazati kad si takav laf.
Ja sam samo ćutao i nemo odobravao klimanjem.
- Kažem ti, sanjam već mesecima kako neko dolazi u moju kuću i kako me kolje na spavanju.
- Ali, reče kad vide moje pocrvenelo lice, ali od pre tri dana napokon znam ko je u pitanju, i zato nikako ne smem da zaspim.
- Ko? prostenjah ja.
On me odmeri dva tri puta, nasmeja se, još jednom me odmeri i reče.
- Lično ja iz prošlog života.
- Kako, kako?
- Ja, kažem ti ja. Glavom i bradom ja El Greko čuveni samoubica.
- JA! Senka nečega za šta sam zaboravio da postoji. Senka koja me progoni i nikako me ne ostavljana miru. Ne da mi da slikam. Ne da mi da vodim ljubav sa ženom. Da živim. Želi da mi ukrade život, razumeš li?
- Iz prošlog života? - promucah.
- DA, iz prošlog. Tako mi se barem čini. Ja sam kao da sam negde nestao, da plutam bez smisla i cilja. A on, taj podli probisvet zna tačno šta je samnom. Ne da mi da ispravim greške. Hoće da mi ukrade slavu. Taj ludi Greko iz prošlosti.
- Ma kako bre iz prošlog života? zamucah ja i ustadoh da pobegnem. Da pobegnem koliko me noge nose. Ne, ne. Zvaću pomoć. Hitnu pomoć, pa ću onda da pobegnem od ovog ludila, pomislih i ustadoh da se oblačim. On ustade za mnom i viknu na mene.
- Pokazaću ti prijatelju, reče.
- Pokazaću ti evo baš sad.
Ja stadoh kao ukopan.
I tu se njegova priča završava, a moja počinje. - On proguta pljuvačku i lagano sklopi sledeću rečenicu.
- Večeras ću zaspati. Večeras ću da legne evo ovde na sto i zaspaću, razumeš.
Ja klimnuh izgubljeno.
- Zaspaću jer ti si tu.
Dlanovi mi se oznojiše.
- Kad on bude došao, reče i dade mi sataru koja zasvetli zlokobno, ubi ga.
- Ubi ga, saseci ga na komade, razumeš me. Ne ostavljaj ni jedan deo na njegovom kukavnom telu sastavljen, razumeš li?
Klimnuh jednom, pa još dvaput.
On mi priđe i uhvati me za ruku.
- Moraš to da uradiš druže, reče i stavi mi sataru u ruku.
- Moraš jer polažem sopstveni život u tvoje ruke.
- Moram, ponovih ja kao bez mozga i stegoh držalju satare.
- Moram.
On se nasmeja. Greko se nasmeja po poslednji put.
Udahnu i izdahnu.
Lagano obiđe oko stola i razvuče ga lako i ustaljenim pokretom.
Pogleda me i nestašno progovori.
- Ovaj sto razvlačimo samo za rođendane, kada dođe puno ljudi.
Ja klimnuh bez razloga i on se postide.
Lako pocrvene ali se na brzinu pribra.
Pope se na stolicu, pa na sto.
uzdahnu i leže.
Ja sedoh.
Zaspa.
Mrtva tišina.
Zazuji sijalica i odjednom poče kapljati slavina.
Greko spava. Hrče.
Ustadoh da zavrnem slavinu.
Začuše se koraci.
Lagani.
Ravnomerni.
Sledih se i podigoh sataru u vis.
Vrata zašripaše.
- Ne moguće, pomislih.
- Ne moguće tako brzo...
Koraci i škripa... Satara pade i krv prsnu u mlazevima.
Greko se probudi i razgoračenih očiju me pogleda zbunjeno.
- Ti ?!!prokrklja...
- Ti !!??
- Ja sam Greko, rekoh i udarih još jednom.
- Ja sam Greko.
- Ja sam! JA saM! JA SAM!!!
Koraci se pojačaše i počeše mi zvoniti u ušima.
Laki ženski, zavodljivi koraci. Oni što osetiš kako se vitka i negovana noga preklapa u letu preko druge.
Oni koraci koji te nateraju da zastaneš i zamisliš ih.
Zastadoh na tren sa udaranjem.
Telo izblede poput magle na vetru.
Razveja se.
Koraci prestadoše. U kuhinju uđe Marija.
Stari Greko nestade.
- Hej pa gde si, reče i poljubi me vlažno u obraz.
- Hej, rekoh suvo. Vidiš gde sam.
- Šta to radiš, upita ona namrgodivši se.
- Šta će ti to, upita i pokaza na blistavu sataru u mojoj ruci.
Nasmejah se i ona se momentalno odobrovolji.
- Menjam život rekoh.
- Dosadilo mi je da me prošlost proganja, znaš.
- Čak sam mislio i da se ubijem, dodah onako usputno.
Priđoh joj i zagrlih je.
- Ali sam na kraju ubio prošlost.
Ona se promeškolji na mojim grudima i reče.
- Samo ako je zbog mene, onda je ok.
Nasmjeah se toj nevinosti.
- Samo zbog tebe, rekoh i bacih sataru na sto.
Ona se zabi u drvo i jedna preostala kap krvi skliznu na glatku površinu.
Podigoh Mariju u naručje i odnesoh je u sobu.
Voleću je ludo, pomislih. Ludački.
A ne ko onaj bednik.
Jebale ga slike.
Marija se nasmeja, kad joj rekoh da sam se ponovo rodio.
- Ti nikad nisi ni bio, reče i poljubi me.
- Ti uvek jesi.
Stvarno je volim.
- Da, rekoh. Čudna je stvar taj život.
- Da, reče ona. Kao isprekidane slike na cesti.
Autor: Đorđe Petrović
