Radio je, jeo, spavao. U banci, kao šalterski službenik. Podgrejane makarone, kao svinja. Kao top, probudio se pet minuta pre nego što je zapištao alarm na mobilnom. Oči su mu još nenaviknute. Alergičan je na slike. Pali radio. Obične, umirujuće vesti sa varošičkog radija. Naš mali grad je ponosan na učenike koji su na republičkoj matematičkoj olimpijadi ostvarili visok plasman. Naša varošica je dobila državnu nagradu za najlepše žardinjere. Naš čovek u Americi, Pit Mitrović spreman je da uloži veliki novac u razvoj seoskog turizma. Naša mala fabrika hemikalija je u jedan ujutru imala malih problema, koncentracija otrovnih materija je nešto povećana u vazduhu ali, tako je svaka tri dana, zar ne?
Jeste, malo je rezak vazduh jutros. Tačno u podne ulica zasmrdi na pokvarena jaja a kudeljasti oblak padne na prolaznike. Kašlju samo stranci. Mršti se i odustaje od pomisli da prži jaje na oko. Par prepečenih komada hleba i tanak namaz margarina, to je sasvim dovoljno. Želudac mu je nervozan, ne treba ga izazivati. Obrijaće se posle. Kratak pogled na bledunjavo lice u odrazu i-zadovoljan je. Ni jedne jedine „barutne tačkice“ na licu-tako zove „dlake u najavi.“ Ima vremena da na kablovskoj pogleda crtać sa razbacanim umišljenim švalerom. Johnny Bravo, ti si uteha za četrdesetogodišnje samce!
***
Elegantan je, sa mutnim sjajem,doduše. Jutros je sve prošlo bez trčanja, tačno na vreme, savršeno. Sitnice koje obično naruže dan kao što su ptice koje vam se poseru na rame nisu postojale. Zapravo, nije video nijednu pticu. A sad-fokusirati se na posao. On i šalter su jedno. Vazda bili. Prilazi mu mušterija, bezbojan kao i on, samo malkice ofucaniji i dosta mršaviji. Klanja mu se kao prvosvešteniku novca.
-Lova je među nama.
-Jeste i biće.
Ovo nisu rekli ali je vrlo izgledno, zar ne? Proverava stanje na računu, podiže dovoljno da kupi namirnice za danas. Svakog dana dolazi, uvek ista pitanja i ista svota. Razvlači život. Ako je verovati računu, ukoliko se nešto izmeni, klijent će ostati bez para za mesec dana. Bez hrane će izdržati 40-45 dana što znači da ga do Nove godine neće biti na spisku varošana. To je samo hipoteza a on voli da se bavi hipotezama, to mu je jedina dozvoljena intelektualna zanimacija. Proučavati ljude, odrediti kolike su nule na osnovu toga koliko se nisko nagnu prema šalteru ili koliko su umišljeni prema udaljenosti izmešu njihovog stomaka i pulta. Ipak, pre ili kasnije svi moraju da se nagnu. Nije neka uteha ali pomaže mu da pregura dan.
- Jesi li umoran?-pita ga kolega koji ga odmenjuje u tri popodne.
- Ne više od uobičajenog-odgovara, glumeći nezainteresovanost. Taj čovek ga već mesecima zapitkuje jedno te isto. Možda se nada da će uspostaviti neki kontakt, da će se njih dvojica raspričati a zatim, posle posla, otići u kafanu i izjadati o svojim problemima. Nije on tu da rešava tuđe probleme. Ako je to drugima u interesu njemu nije.
***
Ututkava se u šal.Kako uvek zaboravi da se sredi pre nego što izađe na hladan, novembarski vazduh?To ga izaziva mali avanturistički deo koji je preživeo. Odlučuje, na putu kući, da ne ode u „Crnu podvezicu“ iako tamo nije bio više od mesec dana. „Crna podvezica“ je noćni lokal sa sobama na spratu, namenjen galantnoj gospodi kako se još zovu kurvoljupci. Čemu to? Bio je tamo par desetina puta, nemaju nove devojke, isprobao je sve što je želeo. Pomirio se s tim da ima oskudnu maštu i ništa bujniji libido. Možda zbog ovog mesta ili je to kužni vazduh koji je pre sat vremena počeo da tera vetar sa reke? Njegove ispisnice imaju decu, muževe, razvode ili su veštice koje se nevešto kriju iza usedeličkog statusa.
Kupuje palanačke novine ispred kioska opkoljenog blatom. Tako je to sa štampom-hteo-ne hteo fleka se i novinar i onaj koji konzumira njegove vesti. Sa musavom hartijom pod miškom grabi kući. Povija se. Vetar duva sve jače. Konjica nikad ne stiže na vreme. Gde je bio sinoć, taj vetar?
***
Uz kafu lista novine. Neverovatno, kad je počeo da radi bio je pun gađenja prema gorkim, prozuklim kafama koje su se na poslu konzumirale. Sad, konačno siguran u svom brlogčiću, on pije istu kafu. Sam je kuva i dopada mu se. Ništa naročito u novinama, ako se izuzmu ukrštenice. Politika, ekonomija-repriza jutrošnjih vesti. Zašto kog đavola kupuje novine kad uvek kasne sa vestima? Preskače sport i kulturu. Strana namenjena umrlicama je prazna.Srećan dan za starce.
Nije uvek provodio vreme na ovako banalan način. Nekad je sanjao o životu u velikom gradu, mnogoljudnom, soliterskom. Neke od zgrada su bile tolike da su zaklanjale Sunce. Srce nije imalo straha ili prezira prema tom gradu, sanjalo je o njemu a nije znao zašto. U tom snu nikad nije bio ni bogat ni siromašan. Bio je on, mnogo ljudi oko njega, nepoznatih, ružnih, uvrnutih, par lepih, na ulici. Imao je stan, veći od ovog. Mogao je da se, razmaknutih ruku, osvrne oko sebe u svom stanu. Još je nešto bilo drugačije-svetlost je padala pod drugim uglom, nejno prelamanje nije bilo jasnije niti čistije od svetla u palanci ali je imalo jasniju auru. Takav je bio njegov san-prostran, surov i jasan.
***
Ipak, te noći nije sanjao veliki grad. Ni naredne. Mirne noći bez sna, samo spavanje, izvrnuta beslovesna klada, to je bio. A onda je zabrektao avion u plamenu. Visoko a zatim sve niže iznad glava palančana. Bio je to, saznali su iz proverenih radio-Mileva izvora, avion prijateljske zemlje krcat oružjem namenjenim za zatiranje neprijateljskih suseda. Pilot je bezuspešno pokušavao da sleti na stari zapušteni vojni aerodrom, pet kilometara pored grada. Dvaput je nisko nadleteo fabriku hemijskih derivata. Kružio je, kao buktinja zakačena na đavoljem kanapu. Gde će pasti, ko će poginuti? Veliko izvlačenje počinje u trenutku kad nestane i poslednje kapi kerozina. Opklade više ne primamo.
Sedeo je u svojoj sobici, tresao se i čekao. Bilo bi lepše da izađe na ulicu ali, šta ako mu avion zapali stan? Kuda će onda? Bolje je da pogine nego da ostane beskućnik. Bedan je ovo gradić-da sad izjuri napolje, u panici i otvori vrata otključana pet minuta kasnije bi sedmočlana porodica skvotovala u njegovom stanu. Nema snage da mirno ustane i izađe. Tu je njegovo bogatstvo: televzior, kompjuter, toster, bojler. Njegova molitva, dok je avion, osetio je po vibracijama trošne zgrade, leteo sve niže bila je jedna te ista: „Samo ne ja, samo ne ja, samo ne ja!“ Neko drugi, to je bila mogućnost na koju bi uvek pristao. Rano je izgubio roditelje, rodbinu nije voleo, nikad se nije stvarno zaljubio. Zašto bi drugi bili bolji od njega? Bolje svi nego ja, bolje svi nego ja, bolje svi!
***
Jutro je dočekao zgađen nad samim sobom. Po čemu je tako bolji od ostalih da zaslužuje milost? Zato mu se taj san sa avionom i vraćao nazad: da ga podseti koliko je bedan, mikroban. U stvarnosti je priča o zapaljenom avionu završena veoma realistično: pilot iz savezničke zemlje nije znao kako da sleti jer nije bilo nikoga u kontrolnom tornju da ga uputi. Kružio je, oklevajući, dok mu nije ponestalo benzina. Pokušao je, u međuvremenu da, drmajući krila debelog teretnog aviona gore-dole, ugasi požar na središnjem delu trupa i delu levog krila. Nakratko se plamen povukao, avion je, oslanjajući se na čistu sreću, počeo da ponire prema pisti, promašio je za stotinu metara i uz eksploziju zabio u tvrdu ledinu. Pilot, kopilot, pomoćno osoblje nedefinisane namene, svi su poginuli, njih devetorica.
A na radiju priče o novim uspesima varošana: velegradski reditelj, rođen u obližnjem selu, osvojio je nagradu u Kanu. Bistrina našeg sveta poznata je nadaleko, grmi voditelj. Onda nešto o lovostaju pa priča o fabrici. Predstavlja ekološki problem pa je vlasnici, uz pomoć opštine, pretvaraju u fabriku šampona. Opozicija tvrdi da je i to hemija i da bi bolje bilo da se u njoj prave isključivo zdravi, prirodni preparati bazirani na bogatoj flori planinskog i zabačenog kraja, bez hemijskih aditiva koji postoje u režimskim šamponima. Šta god da bude, obe strane pokazuju ekološku odgovornost prema svom društvu jer osuđuju dotadašnje neodgovorno rukovodstvo fabrike. Vazduh mu je bio manje rezak posle ove vesti.
***
Zamalo nije stao u baru.Tako mu i treba kad zvera naokolo. Tražio je ptice po banderama, terasama. Nisu ga uneredile čitavu sedmicu a nekad ne bi prošlo dva dana a da ga ne obeleže. To ne znači da mu nedostaju. Ljudi mu, prosečniji no inače, više nisu bili zanimljivi za posmatranje.
U banci, međutim, iznenađenje: pad mreže.Prvi put. Još jedna srećna okolnost. Može na miru da čita novine. Lokalni fudbalski tim je izbacio svoju mladu nadu zbog alkoholizma. Kriza u proizvodnji mleka na obližnjoj farmi. Čitulje-nema.
-Izgleda da je to zbog prebacivanja fabrike na novu tehnologiju-komentariše kolega-Čuo sam da postoji nešto u naponu mreže celog grada i sad naši kompjuteri trpe.
-To nema nikakve veze s tim-odgovorio je suvo, bez želje da ulazi u dublju raspravu.
Nakašljao se, više reda radi nego zbog želje da pročisti grlo.
-Ti si i dalje....-upitao je kolega.
-Šta, prehlađen? Nisam prehlađen.
-Pa što onda pročišćavaš grlo?
-Onako, reda radi, možda zato što mi pomalo dosađuješ.
-U redu, izvini.
***
Rasterećen je. Malo klijenata ga je jahalo danas. Vreme-vedro, bez teških oblaka punih otrova. Odlučio je da posle posla prošeta pored rečice koja kroz visoke, oštro usečene useke, teče pored grada. Davno nije bio tamo, još kad je tu, kao desetogodišnjak, pecao ribu jedva krupniju od mlađi. Šetao je po jesenjoj travi, bledo-zelenkastoj, prošaranoj duvanskim vlatima. Pre nije žutila tako brzo ali pre nije bilo ni Černobilja.
Začuđujuće mirno. Nekad je kamenjem terao odvratne ptičurine svakih minut-dva. Rasterivale su mu ribu te svrake, rugale se nesrećnim pecaroškim pokušajima. Kao da nije bilo dovoljno što se do njih spuštao trošnom, glibavom stranom od koje ga sad deli žuto-narandžasta vrpca, razvučena na obe obale.
-Kuda?-upitao je policajac. Zna ga, kao i sve u ovom mestašcetu. Nikad se ne smeje i nikad ne kaže bilo šta što bi i zaličilo na „hvala, prijatno i doviđenja“.
-Do reke.
-Ne može. Sad se iščišćava.
Kakvo konfuzno objašnjenje. Ko zna koje su mu instrukcije dali? On sigurno ne zna. Čuva rečicu, ogradio je trakom. Biće tu dok se ne iščisti? Pa ova reka je bila uvek ista, mutljikava, prljava, šta tu ima da se popravi? Svejedno, ovaj policajac nije od onih s kojima se vredi raspravljati. Okrenuo se prema gradu.
***
Na ulici je sve po starom. Vrte se jednaka lica na ovoj provincijskoj panorami. Večita dilema-da li da popije espreso u kafiću levo ili desno od njega? Oba su mesta ista, sređena u maniru osamdesetih godina prošlog veka i vrte istu, slatkastu muziku. Kulturna ponuda na nivou. Mrljavom ulicom trči deran od osam godina. Za njim je zapenila sredovečna majka. Čudi se njenom podvaljku-vidljiv je na osam metara.
-Stani, stani! Ti ćeš da mi bežiš!
-Pa, neću! Hajde uhvati me!
Dečak staje nasred ulice. Pored njega projuri autobus iz kojeg kao zavrljačena, napola ispijena konzerva piva, izleti masna psovka. Majka mu udara šamar. Dečak se ne pomera. Majka ga udara gnevno, sa obe šake. Ovo je brutalno, mora dea ih spreči.
-Izvinite, ali ovo nije način da se postupa sa detetom.
-Ti ne znaš?-pita majka hladno i ošamari dečaka koji prsne u histerični smeh.
-A šta bih to trebao da znam?
-Ti ne znaš, kažem, ti ne znaš?!-odgovara žena i udara sina pesnicom u lice. Dete pada, udara glavom u asfalt i skače na noge kao iskusan gimnastičar sa trambuline. Smeh ne prestaje. Ne treba se mešati u poslove drugih ljudi, prebacuje sebi i odlazi, što brže može.
***
Zna da bi trebalo da ode kući, sabere se, popije nešto, odmori od preterane analitičnosti ali to mu jednostavno ne dolazi na pamet. Previše je čudnih stvari za ovako malo mesto, previše za ovoliko malo dana. I ta vrpca, šta ona znači kog đavola? Jedino što mu pada na pamet je da je tu zbog zagađenosti. Hemikalije, dakle. Otići će do fabrike i proveriti. Sad je ionako pusta-radnici sede u kućama i čekaju da se glavonje izjasne o novoj strategiji. Zbog čega li je ta rečica tako značajna? Niko ne peca na njoj-čak ni deca. Više vole kompjutere. Nije ih potrovala. Vodom se snadbevaju iz planinskog vrela na visovima iznad grada.
Pred njim je fabrika, nekadašnji kolos visokih žućkastih tornjeva, sad olupana skalamerija. Podseća ga pomalo na orgulje koje je pravio maloumni majstor koji je želeo da one imaju sve one tonove koji nikad nisu postojali. Pola prozora je slomljeno. Krezava babetina, ta fabrika. I ona se udidila žuto-narandžastom trakom. Priseća se njenih radnika, strogih ljudi žućkastih lica koji su ispijali litre mleka ne bi li preživeli jedan radni dan. Posle bi ih gledao, jednog po jednog, kako se pojavljuju na zadnjim stranicama novina.
***
Kad je kročio u fabriku setio se onog crno-belog ruskog filma, gledao ga je pre mnogo godina na televiziji. Sivi zidovi opustelih fabrika, grupa naučnika predvođena lokalnim jurodivim u potrazi za nedokučivim. Ispunjavanje želja, obećanje raja, sve je iluzija. Hodnici, hodnici, ništa ne obećavaju.A onda užasan smrad sagorelog mesa. Ili perja.Podiže šal na nos i ulazi u sobu iz koje zadah dolazi. Visoka peć, kao stablo sekvoje, otvorena vratašca a u njenoj utrobi-hrpa ptičjih kostiju. Gadost, surova dečija igra, za ovako nešto nema objašnjenja.
Grabi dalje- mreža hodnika. Priseća se svoje osnovačke ekskurzije, maršrute obilaska fabrike, oseća kuda trreba da se kreće, kao da je pred njim sredovečni, zalizani mašinski inženjer, njihov prinudni kustos koji, s lipicanerskim zanosom, govori o ovoj fabrici kao o ponosu naše hemijske industrije. Sve je kao pre-samo je u sredini centralne prostorije krater a komadi onoga što je nekad bio gigantski kotao razbacani na sve strane. Zna šta to znači, iako mu razum govori da ne veruje u ono što vidi.
One noći je kotao eksplodirao, hemikalija se oslobodila,podigao se oblak i pobio ceo grad, uključujući i njega. Zato više nema teških oblaka-ponestalo je otrova. Zbog toga nema ptica-hitro su sklonjene i spaljene a reka ograđena-ne sme da sazna da u njoj nema života. Niko ne kašlje, niko ne jauče, ne krvari, potpuno su ravnodušni prema bolu.Mrtvi su, ne mogu da umru po drugi put. I svi znaju, njegov kolega, policajac, ona žena, njen sin, svi osim njega. I ne smeta im. Samo njemu.
-Šta ćeš ovde?
-A šta misliš?-odgovara policajcu koji hitro vadi pištolj iz futrole.
-Ajd sa mnom u zatvor!
-Bolje pucaj.
-Misliš da neću? –odgovara policajac hladno.
-I šta ćeš onda, ubićeš me?
-Možda i hoću-promrmlja policajac i sruči šaržer u pravcu njegove glave. Teče prava krv.
***
Ustao je iz kreveta raširenih ruku. Njegove jagodice su milovale vazduh stana. Bila je noć, njegova soba je bila u mraku ali su svetla gigantske zgrade prekoputa padala na njega pod kosim uglom, oštra i čista. Pod svetlima svoje prerdstave. Napolju je urlala sirena bolničkih kola, dva muškarca su se dovikivali alkoholiziranim glasovima, komšija iznad njega je odvrnuo hevi-metal. Svet i njegove mogućnosti. Dovoljno je istrčati na ulicu.
Autor: Aleksandar Novaković
