Na uglu već pomenute Jevrejske ulice i ulice Vase Pelagića u Novom Sadu nalazi se jedna prelepa stara gradjevina sagradjena ,reklo bi se, u baroknom stilu, u kojoj je smešten jedan od pipaka državnog aparata. Sa ogromnom ajnfort kapijom kroz koju se ulazi u tajanstvenu kafkijansku unutrašnjost i sa stepenistem na samom uglu zgrade koje vodi do vrata kroz koja se verovatno nekada davno ulazilo i koja su isto tako u najboljem Kafkinom maniru bez ikakvog vidljivog razloga zazidana! Nekome se nije svideo originalni projekat iz pretprošlog veka pa je čovek lepo našao genijalno i sofisticirano rešenje - cigla i malter. Znači ispravljam se- u barkonom stilu sa primesama socrealizma! A možda je bolje i tako nego da su kao na Hadrijanovom zidu postavljali kapije tj. vrata tamo gde im nije mesto. Na zidu Hadrijana, rimskog vojskovođe i imperatora, koji je njime pregradio celo Britansko ostrvo, zbog greške u projektu, kada se prolazi kroz pojedine kapije postoji mogućnost da, sada slučajni prolaznik a tada kada je sagradjen možda neka cela rimska legija, propadne i skotrlja se niz liticu, a u slučaju naše zgrade to bi mogla biti recimo izlazna vrata na prvom spratu koja vode pravo na ulicu, naravno bez stepenica! To bi verovatno bilo omiljeno odredište na koje bi službenici čestite službe koja je smeštena u ovoj zgradi slali malo dosadnije i neupućene stranke.
„Izvinite ne mogu vam pomoći ali pokušajte na prvom spratu, drugi hodnik desno, velika vrata na kraju hodnika, ne možete promašiti, doviđenja i prijatno.“-
rekao bi službenik stranci koja mu je dodirnula gornji prag tolerancije i u nirvani čekao da čuje rasplet situacije u vidu jednog potmulog ~BUB!~ sa pločnika ispred zgrade.
U toj i takvoj zgradi smeštena je Gruntovnica (gruntovnica ili gruntbuk- zemljišno-knjižno odeljenje Opštinskog suda koje se bavi poslovima uknjižbe prava vlasništva, založnih i drugih prava na nepokretnostima). To je sada u ovim vremenima tehnološkog napredka možda jedino legendarno, a može se reći i mitsko odrediste onih nesrećnih ljudi koji su prokleti da zauvek lutaju kroz hodnike ovog tamnog vilajeta u potrazi sa svojim davno izgubljenim i nikad prežaljenim pravima na nepokretnostima! Medjutim ovako neveselu i crnu sliku Gruntovnice su stvorile same njene žrtve kojima se, kada ulaze kroz razjapljene vratnice ove kućerine, čini da ulaze u samo grotlo pakla i da ih unutra ne čeka ništa veselije od vatre, sumpora i dima (a od Vergilija i Beatriče ni traga ni glasa); a to što na ulazu ne stoje troglavi psi Kerberi već grupa Albanaca sa APN-karavanima, to je po njima samo vešto smišljena varka. A ti ubogi i pošteni Albanci (po kojima je šeretski ova zgada i dobila špicnamet Albanska ambasada) stvarno nisu deo zavere već su tu sa svojim trokolicama da prenesu nekome napola popravljeni kauč, dva džaka kupusa sa futoške pijace ili nekom šverceru gomilu robe sumnjivog porekla još sumnjivijeg kvaliteta.„Komšija hoćes da ti to prevezem sa moj trokoljic, neće da bude skupo, petsto dinari!“
viču za zajapurenim ljudima koji više šutiraju ispred sebe nego što nose u rukama kojekakve kabaste potrepštine sa pijace.
Sama gradjevina je pravo arhitektonsko čudo. Ispod tužno oronule fasade koja je posledni put osvežena krajem proslog veka i koja na sebi ponosno nosi i ni malo ne krije ožiljke razuzdane mladeži u vidu najnemaštovitijih grafita tipa on voli nju ili ili ja tebo ono sa onim,nepažljivih vozača (odvaljeni ćoškovi zgrade i tragovi boje duž ajnforta) i nataložene vekovne gareži na fasadnoj cigli, krije se, može se reći , čak i veselo lice Gruntovnice. Iznenađenje je u tome što se unutar ovako jadne i bedne spoljašnosti krije jos jadnija i bednija unutrašnjost. Spolja jadac a iznutra-neopisiva konfuzija ljudi i prostora!
Prvo svetsko čudo na koje se naiđe je betonski parking u dvoristu za koji je hercegovačko kraško polje ravno kao zaledjena povrsina Ledinačkog jezera, krije u sebi toliko tajnih lokvi, rupa i slobodno mogu reći pravih pećina da ni cela četa speleologa za godinu dane ne bi mogla da ispita ni jedan jedini njegov procenat. Jednom je jedan nepažljivi vozač pokušao da na prevaru parkira svoj automobil u to dvorište jer nije hteo da plati paprenu cenu parkinga u crvenoj zoni, i tada pogrešio kao nikada u životu. Prvo nije dobro ocenio širinu ulaza pa je tek posle petog pokušaja i šeste ogrebotine na blatobranu svog ljubimca uspeo da dodje do upravo izbombardovanog bojnog polja za koje je mislio da će biti odlično skrovište i zaklon od inkasananta praking servisa, takozvane Legije crvene zone. Nije se odmakao ni dva metra od ulaza kada je uz jezovit tresak, škripu iskrivljenog lima, polomljenih branika i spona upao u rupu koja je ,brat bratu, bila dubine do jednog metra i do vrha napunjena kišnicom tako da je ovaj jadnik pomislio da je to neka obična lokvica a ne pravo jezero Loh Nes iz koje samo što nije izvirila glava čuvenog ali nikada viđenog čudovišta.Dotična rupetina je tu naravno bila već par godina, jer su neki polu pijani radnici koji su kopali kanal za strujne kablove , poslednji dan radova malo slavili pa u tom slavlju prevideli da treba zatrpati još tričava tri i po metra kanala, te ga ostavili tako da večno vreba svojim razjapljenim čeljustima nepažljive i naivne vozače kao što je srednjovekovne moreplovce vrebao ambis na kraju sveta koji je jedva čekao da ih se dočepa.
Naravno automobil je tu stajao nekoliko nedelja dok nije pronadjen dovoljno mali, da bi mogao da se provuče kroz kapiju, i a ujedno i dovoljno snažan kamion da otme automobil iz čeljusti ove monstrum rupetine. Vozač je tu bio samo do sutra ujutro kada se osvestio iz bunila. Dotle je plakao, vriskao i ridao tako glasno da su iz okolnih zgrada sedam puta zvali šintere jer su mislili da se kolje čopor besnih pasa.
„Izvinite ne mogu vam pomoći ali pokušajte na prvom spratu, drugi hodnik desno, velika vrata na kraju hodnika, ne možete promašiti, doviđenja i prijatno.“-
rekao bi službenik stranci koja mu je dodirnula gornji prag tolerancije i u nirvani čekao da čuje rasplet situacije u vidu jednog potmulog ~BUB!~ sa pločnika ispred zgrade.
U toj i takvoj zgradi smeštena je Gruntovnica (gruntovnica ili gruntbuk- zemljišno-knjižno odeljenje Opštinskog suda koje se bavi poslovima uknjižbe prava vlasništva, založnih i drugih prava na nepokretnostima). To je sada u ovim vremenima tehnološkog napredka možda jedino legendarno, a može se reći i mitsko odrediste onih nesrećnih ljudi koji su prokleti da zauvek lutaju kroz hodnike ovog tamnog vilajeta u potrazi sa svojim davno izgubljenim i nikad prežaljenim pravima na nepokretnostima! Medjutim ovako neveselu i crnu sliku Gruntovnice su stvorile same njene žrtve kojima se, kada ulaze kroz razjapljene vratnice ove kućerine, čini da ulaze u samo grotlo pakla i da ih unutra ne čeka ništa veselije od vatre, sumpora i dima (a od Vergilija i Beatriče ni traga ni glasa); a to što na ulazu ne stoje troglavi psi Kerberi već grupa Albanaca sa APN-karavanima, to je po njima samo vešto smišljena varka. A ti ubogi i pošteni Albanci (po kojima je šeretski ova zgada i dobila špicnamet Albanska ambasada) stvarno nisu deo zavere već su tu sa svojim trokolicama da prenesu nekome napola popravljeni kauč, dva džaka kupusa sa futoške pijace ili nekom šverceru gomilu robe sumnjivog porekla još sumnjivijeg kvaliteta.„Komšija hoćes da ti to prevezem sa moj trokoljic, neće da bude skupo, petsto dinari!“
viču za zajapurenim ljudima koji više šutiraju ispred sebe nego što nose u rukama kojekakve kabaste potrepštine sa pijace.
Sama gradjevina je pravo arhitektonsko čudo. Ispod tužno oronule fasade koja je posledni put osvežena krajem proslog veka i koja na sebi ponosno nosi i ni malo ne krije ožiljke razuzdane mladeži u vidu najnemaštovitijih grafita tipa on voli nju ili ili ja tebo ono sa onim,nepažljivih vozača (odvaljeni ćoškovi zgrade i tragovi boje duž ajnforta) i nataložene vekovne gareži na fasadnoj cigli, krije se, može se reći , čak i veselo lice Gruntovnice. Iznenađenje je u tome što se unutar ovako jadne i bedne spoljašnosti krije jos jadnija i bednija unutrašnjost. Spolja jadac a iznutra-neopisiva konfuzija ljudi i prostora!
Prvo svetsko čudo na koje se naiđe je betonski parking u dvoristu za koji je hercegovačko kraško polje ravno kao zaledjena povrsina Ledinačkog jezera, krije u sebi toliko tajnih lokvi, rupa i slobodno mogu reći pravih pećina da ni cela četa speleologa za godinu dane ne bi mogla da ispita ni jedan jedini njegov procenat. Jednom je jedan nepažljivi vozač pokušao da na prevaru parkira svoj automobil u to dvorište jer nije hteo da plati paprenu cenu parkinga u crvenoj zoni, i tada pogrešio kao nikada u životu. Prvo nije dobro ocenio širinu ulaza pa je tek posle petog pokušaja i šeste ogrebotine na blatobranu svog ljubimca uspeo da dodje do upravo izbombardovanog bojnog polja za koje je mislio da će biti odlično skrovište i zaklon od inkasananta praking servisa, takozvane Legije crvene zone. Nije se odmakao ni dva metra od ulaza kada je uz jezovit tresak, škripu iskrivljenog lima, polomljenih branika i spona upao u rupu koja je ,brat bratu, bila dubine do jednog metra i do vrha napunjena kišnicom tako da je ovaj jadnik pomislio da je to neka obična lokvica a ne pravo jezero Loh Nes iz koje samo što nije izvirila glava čuvenog ali nikada viđenog čudovišta.Dotična rupetina je tu naravno bila već par godina, jer su neki polu pijani radnici koji su kopali kanal za strujne kablove , poslednji dan radova malo slavili pa u tom slavlju prevideli da treba zatrpati još tričava tri i po metra kanala, te ga ostavili tako da večno vreba svojim razjapljenim čeljustima nepažljive i naivne vozače kao što je srednjovekovne moreplovce vrebao ambis na kraju sveta koji je jedva čekao da ih se dočepa.
Naravno automobil je tu stajao nekoliko nedelja dok nije pronadjen dovoljno mali, da bi mogao da se provuče kroz kapiju, i a ujedno i dovoljno snažan kamion da otme automobil iz čeljusti ove monstrum rupetine. Vozač je tu bio samo do sutra ujutro kada se osvestio iz bunila. Dotle je plakao, vriskao i ridao tako glasno da su iz okolnih zgrada sedam puta zvali šintere jer su mislili da se kolje čopor besnih pasa.
Autor: Danile Vukićević
