Po ko zna koji put, prelazi preko mosta. Svaki detalj mu je poznat: broj stepenika koje mora da pređe; oblik i raspored ornamenata na ogradi između stubića; imena ispisana auto lakom na nosećim stubovima; komadići asfalta koje skoro nesvesno šuta u reku dok hoda. I ta reka pod mostom mu je poznata. Velika i spora, skoro nepomična. Danas kao da je u skladu sa vremenom koje u njegovoj glavi stoji. I stajaće sve dok je ne sretne, a to mu je najteže od svega. Vreme koje stoji u njemu samo stvara haos. Misli mu postaju previše brze i haotične, a on prosto nije navikao na to. Tačnije, odvikao se od toga. Već dugo je sve imalo smisla. Sve je do sada funkcionisalo po nekim čudnim zakonima koje je ipak nekako mogao sa shvati. Mogao je da se pouzda u te zakone, teorije i opažanja koje je godinama skupljao. Sada samo još teorija haosa funkcioniše, a tu teoriju nikada nije mogao da svari, da prihvati.
Dlanovi mu se znoje dok traži upaljač u džepu. Ne puši mu se, ali treba mu da nešto drži u ruci, da dobije privid kontrole. Još malo pa je stigao. Napet je. Gleda na sat. Još ne kasni, ali bi voleo da ipak on bude prvi koji će stići. Tako će mu valjda biti lakše. Moći će da sedne i da sačeka. Mnogo lakše nego hodati do nekog ko čeka. Hodati. Nešto što je do pre minut radio automatski, a sada tome mora da posveti mnogo razmišljanja. Leva pa desna, pa opet leva pa opet desna. “Podigni nogu preko bankine, zaobiđi baru, a sada gledaj ispred sebe ili ćeš udariti u nekog.” Gužva u gradu mu nimalo ne pomaže.
Konačno je stigao, ali ona je već tamo. Nije ga još videla. Spustila je pogled i traži nešto u torbi. Samo da to potraje dovoljno dugo, da ga ne obori pogledom. Samo jedan je dovoljan da ga natera da zaboravi da hoda i da padne tu pred njom. Samo jedan osmeh je dovoljan da boje izađu iz senki sumornog grada. Samo jedan ravnodušan izraz lica je dovoljan da se sve sruši. Obično je znao šta ga čeka, ali ne i danas. Nesigurnim korakom je prišao na metar. Teškom mukom se kontroliše. “Diši, diši. Ne zaboravi da pustiš glas kada otvoriš usta. Biće sve u redu.” Ona diže pogleda i vreme ponovo počinje da teče.
Autor: Nikola Branković
