Vukovi sudbine

 Odlomak iz dela "Vukovi Sudbine I". Nekako mi je logično da počnemo od početka, ovo je prva glava mog prvog romana Pozdrav!!!

            Glava I – Karavan Insomniusa

Po ko zna koji put je točak tovarnih kola bio zaglavljen u blatu, jer je put još uvek bio veoma mek od silnih kiša koje su padale prethodnih nedelja. Prednji točkovi su nekim čudom uspeli da pređu preko kaljuge, ali su se zato zadnji dosta duboko zaglibili u blato. Dva konja bezuspešno su pokušavala da krenu napred, ali kola nisu htela ni da mrdnu. Još dvoja kola su bila u ovom karavanu, ali znatno manja, i njih je vukao po jedan konj.

- Šta ćemo sad Torile, kola neće da mrdnu? - upita gnom divlje, pomalo neuredne kose koji je sedeo za ularom.

- Pa ne znam, najbolje bi bilo da preteramo prikolice napred, pa da uzmemo druga dva konja i pokušamo i sa njima  - odgovori mu Toril, nešto viši gnom koji je stajao sa strane i posmatrao zaglibljene točkove.

Izgleda da se ovaj Torilov plan dopao Kertu, pa je i on sišao sa kola i krenuo pozadi.

- Mora da smo poneli previše tovara iz Jezer-grada ove godine, ovo je gotovo deseti put da smo se zaustavili. - reče Toril.

- Jeste, ja sam to rekao Liriji još dok smo bili u Jezer-gradu, ali ne, moramo poneti što više školjki, a i obojene svile, rekla je. Dovoljno je bilo što smo uzeli pića za Raspevani hrast, trebali smo tada da krenemo, a ne da se zadržavamo kod onih tezgi. - dodade Kerto.

Tada se ču jedan ženski glas iz drugih kola, najlepših u karavanu. Bila su crvene boje, a sa streha su visili raznoliki ukrasi od školjki, pera i nekakvih čudnih plodova, čak je tu bilo i par lastavičijih gnezda, koja su ove divne ptice svile tu, i tako putovale zajedno sa karavanom.

- Lako ti je da sada pametuješ Kerto, ali to ti neće pomoći da izvučeš kola iz blata. -odgovori na njegovo malopređašnje gunđanje Lirija, starija sestra Kerta i Torila. Ona je bila u drugim kolima, ali je očigledno čula kritikovanje mlađeg brata. - A i sigurno nisu pretežale moje školjke i lagana svila, već ona gvožđurija od oklopa koji si ti uzeo od kovača. - dodade.

- Ne počinjite sa prepirkom, nego dajte da nastavimo dalje, baka i deka se sigurno čude što stojimo ovde. - prekinu ih Toril.

Lirija se vratila u kola, gunđajući nešto sebi u bradu, dok su Kerto i Toril premeštali prikolice napred i prebacili konje ispred zarobljenih kola. Gnomi su inače umeli da budu gunđala, ali su slovili za dobroćudna i miroljubiva stvorenja. Iako maleni, svega jedan metar od zemlje, oni su bili i veoma umešni i sposobni.

Pošto su privezali konje, Kerto je uzeo par starih dedinih čizama kako bi prišao do zadnjih točkova. Za svaki slučaj se i privezao konopcem oko struka i vezao drugi kraj za koren panja koji je stajao kraj puta. Prišavši zadnjim točkovima uz dosta muke, nekako uspe da prebaci daske ispod njih , i dade znak Torilu da potera konje napred. Nakon par trenutaka bezuspešnog hodanja u mestu, konji nekako uspeše da krenu napred i kola pođoše. Kola su sada bila na suvom tlu, i karavan je mogao da nastavi put. Upregnuvši konje, polako su krenuli putem, pazeći da im se slučajno ne ispreči još neka od mnogobrojnih kaljuga. Kerto i Toril su sedeli napred na tovarnim kolima, Lirija je bila u svojoj prikolici, a zadnja prikolica je očigledno bila za baku i deku, samo što su oni u ovo doba dana uglavnom dremali. Konji su sami znali kada treba da pođu, očigledno potkovani i iskustvom, jer su dugo bili deo karavana.

- Trebalo bi da smo sutra u ovo vreme kod Raspevanog hrasta, osim ako ne naiđemo na još par kaljuga. - reče Kerto.

- Bićemo, u šumi nema ovoliko blata, zemlja je mekša i upila je svu vodu, a i guste krošnje hrastova su zaštitile šumsko tlo od kiše. -reče Toril.

- Videćemo.

Toril je bio u pravu, jer kada su zašli u šumu videli su da je put bio mnogo bolji. Tu i tamo je bilo rizično, ali kako su kola gnomova mnogo manjih dimenzija nego li ljudska, a putevi pravljeni za ljude, lako su mogli da zaobiđu prepreke na putu. Njihovi konji su takođe bili patuljasti, ali ne manje snažni od svojih većih srodnika, i veoma cenjeni, ne samo kod gnomova. Šuma u koju su zašli bila je veoma gusta, i bilo je tu svakojakog drveća, od stoletnih hrastova prekrivenih mahovinom, do kvrgavih bukava tamnosive kore, čiji su čudni oblici zbunjivali prolaznike, terajući ih da bar na trenutak pomisle da gledaju u nekakvo čudno šumsko biće, a ne u stablo. Džinovske paprati prekrivale su šumsko tlo do kojeg su samo ponegde dopirali sunčevi zraci. Vijugavi put vodio je karavan na zapad, gde su na izlasku iz šume trebali da krenu južno niz Pitomu reku, i dođu do Raspevanog hrasta. Raspevani hrast je bila najpoznatija i najposećenija krčma u ovim krajevima, i karavan je i ove godine imao dogovor sa vlasnikom oko nabavke retkih, kvalitetnih pića iz Jezer-grada. Krčma je bila veoma interesantna, jer je bila smeštena u najvećem poznatom hrastu u ovom delu sveta. Postoji i veoma interesantna priča o ovom hrastu, koja kaže da je on tako porastao zahvaljujući baš jednom gnomu. Priča se da je taj gnom bio jako tužan što je bio mali, i da je želeo da poraste. Tražio je pomoć i uspeo da nađe u čarobnjačkim knjigama recept za napitak za rast. Spravljajući napitak u svom domu koji je bio u korenju hrasta, dodao je neki pogrešan sastojak i došlo je do malecne eksplozije. Nije bila dovoljno jaka da obori snažno drvo, ali je zato hrast narastao tako puno da se mogao videti iz velike daljine. Sada je tu bila krčma, poznata po dobrom iću i piću, bardovima i njihovim divnim odama, ali i po raznolikim gostima koji su svraćali ovde. Svi iz karavana su voleli to mesto, zato što su među stalnim gostima imali puno prijatelja. Prošli put kada su tu svratili, bilo je planirano da odsednu dva dana, a zadržali su se gotovo celu nedelju. Gnomi su poznavali ovu šumu, jer su tuda prošli nebrojano puta, i znali su da malo ispred njih ima mali proplanak gde bi mogli da postave kamp za večeras, koji je bio pogodan i zbog činjenice da u blizini protiče i mali potok odlične vode. Toril se prebacio na Lirijinu prikolicu i ušao da je obavesti da će uskoro da se zaustave, dok je Kerto ostao za ularom. Liriji je bilo svejedno, jer se baš bila udubila u jednu od mnogobrojnih knjiga koju je pozajmila od sveštenica Deonorinog hrama. Ona je već poznavala lekovita dejstva svih šumskih i livadskih biljaka, i bila je veoma vešta u spravljanju raznolikih melema i čajeva. Međutim, kako je Deonora boginja mora, takozvana Koralna Gospa, iz ovih knjiga je mogla da sazna o lekovitim svojstvima algi i o nekom drugom morskom rastinju, i da proširi svoja saznanja. Uvidela je da se neke od morskih biljaka koriste i za spravljanje magijskih napitaka, pa je baš planirala da porazgovara sa svojim dedom o tome, koji je i sam bio poklonik magije. Toril se prebacio i na prikolicu kod bake i deke, ali oni su još uvek spavali jer su noć pre toga pratili dešavanja na nebu i kretanje zvezda, pa se vratio napred. Malo se umorio, jer nije bilo nimalo lako prebacivati se stalno napred-nazad u putu. Rekao je Kertu da je Liriji svejedno gde će se večeras zaustaviti, i napomenuo da opet izučava neku knjigu na šta se ovaj nasmejao.

- Verovatno će naći recept za najodvratniji bućkuriš koju ću, naravno, ja morati da popijem - reče Kerto.

- Nemoj tako, pa da prošli put nisi ispio čaj koji ti je spravila ko zna koliko bi te tresla groznica.

- Jeste, ali ja sam i pokisao do gole kože zbog nje, tražeći one mrke pečurke. A i video bih tebe da si morao da ispiješ onaj čaj, koji ima miris isti kao miris u Pacovoj krčmi u D’Ainu, a o ukusu i da ne govorim - reče Kerto napravivši kiselu facu prisećajući se tog nimalo prijatnog iskustva.

- Baka i deka spavaju, tako da im nisam mogao reći da ćemo da se zaustavimo na onom proplanku, ali nema veze - reče Toril koji je hteo da promeni temu, jer se i sam sećao ,,mirisa,, toga čaja, lica Kerta prilikom ispijanja, ali i sestrinog gunđanja o zdravlju i tome slično.

Dalji put je prošao u maloj raspravi o tome da li je bolje u borbi sa šumskim trolom koristiti vatrene strele ili možda specijalne bočice punjene kiselinom i premazane borovom smolom koje su mogle da se nađu kod nekih trgovaca. Inače, tako retka roba je često prodavana u tajnosti, ili su se prodavci dogovarali sa kupcima o prodaji van većih gradova, jer bi vlasti hapsile sve učesnike takvih radnji. Na kraju su se složili da bi bežanje verovatno bilo najbolje jer su trolovi inače veoma snažna i moćna stvorenja, i mnogi odlični borci bi dvaput razmislili pre neko što bi se upustili u borbu sa jednim takvim. Mrak je već počeo da pada, a zemlja je počela da isparava i napravila se magla. Sada je šuma delovala pomalo jezivo, jer su i oblaci kojih je doduše bilo mnogo manje nego prošlih dana bacali senke na put ispred njih. Gnomi se obradovaše kada su ugledali proplanak i polako su doterali svoja kola prema rubu šume, pazeći da se slučajno ne zaglave u kakvom blatu. Postavili su kola tako da su ona sada činila trougao, i pored tovarnih kola podigli platneni zaklon za konje, kako ne bi pokisli u slučaju da padne kiša. Međutim, oblake su izgleda rasterali visinski vetrovi, tako da je sada moglo da se vidi nebo koje je polako poprimalo boju mastila, i jato zvezda sjajnih poput dragulja. Kako je izgledalo da kiše neće biti, Kerto i Toril su u sredini kampa spravili vatru, jer su noći inače sveže, i pozvali Liriju i baku i deku na večeru.

Lirija je nevoljno ostavila knjigu, i uzela posude, tanjire i čaše i izašla napolje. Uzela je i ogledalce, jer je želela da očešlja svoju zift-crnu kosu što je uvek radila pre večere. Iz drugih kola prvi se pojavio Hikrik, njihov deda. Bio je veoma star, već godinama se hvalio kako mu se bliži četiristoti rođendan, a kada je on bio prošle godine bio je tužan. I kosa i dugi brkovi bili su sedi, a bore činile lice grubim za razliku od milih očiju, punih topline koje su se krile iza malih naočara. Nosio je plavu mantiju sa prišivenim platnenim listovima zlatne boje. Pomalo drhtavim glasom, koji je govorio o njegovoj starosti, ujedno i mudrosti reče – Dođi Mogra, da vidiš nebo večeras, puno je zvezda kao zmajeva riznica dragulja.

Utom se pojavi iz kola i Mogra, koja je do pre par minuta pokušavala da protumači neke stare rune, gotovo sigurno patuljačke, ali već par dana nikako da mrdne dalje od početka. To ju je iznerviralo, i mislila je da će joj san pomoći, ali avaj, kako je sanjala san u kome još dugo tumači rune, još više iznervirana dobaci Hikriku – Baš me briga sada za zvezde, pogotovo kada ih ti porediš sa glupavim draguljima. Dragulji interesuju samo pohlepna bića, kao što su zmajevi, i mogu ti doneti samo zlo, a zvezde su nešto drugo, nešto što nema cenu, a ni vlasnika.

- Ma ja sam mislio da sjaje kao dragulji, draga, a nisam ih poredio, to nikako, pa znam ja... - pokuša da se malo izvadi Hikrik.

Njih dvoje priđoše vatri i sedoše na hoklice koje su izneli Toril i Kerto. Dok se jelo krčkalo u kazanu, Lirija je u avanu mešala mirišljave začine. Toril i Kerto su se kobajagi naljutili na sestru, samo da bi joj dali kompliment, jer su rekli da je miris jela tako dobar da će gotovo sigurno privući sve živo iz kraja, pa će oni večeras morati cele noći da stražare oko kazana i brane ga od napadača. I zaista je jelo tako dobro mirisalo da su svi, pa i Lirija nestrpljivo isčekivali da ga probaju. Jelo je bilo zaista izvrsno, svi su uživali gledajući kako se veseli plamenovi vatre igraju, dok je suvo granje povremeno pucketalo. Kerto i Toril nisu morali da čuvaju stražu ove večeri, kako su to obično činili, jer im je deda rekao da će on biti kraj vatre, kako bi u društvu svoga teleskopa mogao da posmatra kretanje zvezda. To je obradovalo braću, jer su bili umorni od ne baš lagodnog puta. Pre nego da krenu na počinak, sakupili su na gomilici još suvaraka koje bi deda mogao da dodaje na vatru i pokupili posude za jelo. Gnomi su uvek voleli da im sve bude na mestu, i nisu voleli da ostavljaju bilo kakav posao za kasnije. Lirija je otišla da uz svetlost svoje lampe još malo pregleda knjigu pre spavanja, dok je Mogra odmah otišla na spavanje. Hikrik je ostao sam kraj vatre, i neko vreme štelovao čudne zupčanike i poluge. Povremeno je gledao kroz teleskop, koji je inače bio malih dimenzija, i čija je vrednost bila veća verovatno i od čitavog tovara karavana. To je bio veoma redak i skupocen predmet, a Hikrik ga je dobio od svoga oca veoma davno. Na samrti mu je otac rekao, sećao se Hikrik, kada njega ne bude bilo, da će uz pomoć ove divne sprave Hikrik moći da pronaće zvezdu na nebu, onu najsjajniju, koja će biti njegov otac, koji će ga i dalje posmatrati i čuvati sa nebeskih visina. Zato se i ljutila Mogra kada je zvezde poredio sa draguljima, jer je znala za te reči, pa joj nije zamerio. Posle nekog vremena, uznemirio se, nervozno gladeći brkove jer nikako nije mogao da pronađe sazvežđe konja, iz kojeg je obično tumačio kakvo će im putovanje biti narednih dana. To mu je bio hobi, porodični, to proučavanje zvezda, koji je nažalost bio prekinut pogibijom njegovog sina. Ta tradicija nije mogla da bude nastavljena, jednostavno, takav je kod njih bio običaj. Njihova porodica bila je poznata u mnogim krajevima, jer su stalno putovali kružno ovim zemljama i trgovali. Mnogi su znali Insomniuse, i oni koji su ih slabije znali su pričali da oni nikada ne spavaju, već da noću posmatraju zvezde, baš kao što to rade i kentauri. To nije bilo baš u potpunosti tačno, ali zaista jesu malo spavali, najviše zbog svog načina života. Dugo je posmatrao nebo, desnom rukom pomerajući mali točak kako bi menjao ugao teleskopa. Povremeno bi prekinuo da bi odmorio oči, koje su poznavale nebo kao što rendžer poznaje šumu. Tada bi dodao koje drvo na vatru i osmotrio okolinu. Iako se podigla magla, teško da bi neko mogao da mu se prišunja, a da ne bude primećen, jer je nebo sada bilo vedro, a najbliže drvo iza kojeg se moglo sakriti je bilo na nekih pedesetak metara. Hikrik se nije bojao borbe, a i znao je da u ovim krajevima nema za njega opasnih bića, jer je on uvek mogao da iskoristi neku od svojih magija. On je bio jedan od onih samoukih čarobnjaka, koji su bili česti, ali nije bio varalica, kao većina njih, jer je magije učio i kod nekih moćnijih poklonika magije, pred kojima, kako jedna izreka kaže, drhte i cele tvrđave. Uglavnom je voleo iluzije i obmane, i uvek kada bi našao u knjigama nešto o iluzijama, bilo kakvo uputstva za izvođenje neke od njih, zarad toga bi znao da zapostavi i posmatranje zvezda. Neke od iluzuija su se pokazale korisnim u poslednjih par godina, jer su kao putujući trgovci bili na meti razbojnika. Tako je, preprošlog leta, poplašio grupu razbojnika koji su hteli da ih opljačkaju tako što je stvorio iluziju pobesnelog planinskog diva, tako da su oni pobegli glavom bez obzira.

Noć je počela da biva svežija, magla je postala gustija, a i vetar izgleda nije spavao, jer je počeo da šumi kroz krošnje obližnjeg drveća. Hikriku bi hladno pa je ustao i krenuo ka kolima da uzme ćebe da se ogrne. Za konje nije brinuo, jer su ih Toril i Kerto nahranili i prekrili im leđa pre nego što su otišli na spavanje. Gledao je u pravcu puta i učinilo mu se da je video siluetu čoveka na trenutak, ali nije bio siguran jer je magla sad već bila veoma gusta, pa je zastao i gledao u tom pravcu. Magla se podigla visoko, u ravni drveća, tako da nije mogao da zna da li se prevario. Međutim, nakon par trenutaka ugledao je siluetu iste osobe, samo sada mnogo bliže. Bio je siguran da je to elf, jer samo oni imaju boju kose kao boju koju bi imala legura srebra i zlata, a upravo je takvu imao stranac koji je išao ka njemu. Duga kosa padala mu je preko ramena, tako da nije mogao najbolje da mu vidi lice, ali je zato dobro video kada se stranac zaustavio na nekih tridesetak metara od njega. Sledeće što je uradio sledilo je krv u žilama Hikrika. Stranac je potegao luk i munjevito izvadio jednu od strela iz svog tobolca. Hikrik je znao da sada gleda smrti u oči, jer vremena da bilo šta pokuša nije imao. Da izvede neku od svojih magija nije mogao, jer je za to trebalo više od par sekundi, a da zove nekog od svojih koji su bili u dubokom snu nije mogao ni da pomišlja. Stajao je tako, u iščekivanju, dok su mu se kapi znoja spuštale niz naborano čelo. Hikrik je zbog silnog straha samo zatvorio oči, i kada ču fijuk odapete strele, ostade skamenjen. Osetio je da je strela proletela malo pored njegovog levog ramena, i onda je iza sebe čuo grubi, duboki uzdah i udarac u zemlju. Pogledao je u elfa, koji je sa spuštenim lukom krenuo ka njemu, a zatim se okrenuo. Prestravio se. Iza njega je ležala telesina rogatog vuka, sa polovinom strele koja je štrčala između rogova. Nije mogao da veruje. Ovi vukovi, inače crne kudrave dlake, sa belim očima i rogovima, bili su poznati samo iz priča, a jedan takav je sada ležao kraj njega. Elf je prišao Hikriku, potapšao ga po ramenu i umirujućim glasom rekao – Ne brini prijatelju, mrtav je.

Hikrik je ugledao lepo, milo lice, ali mu je pogled brzo prešao na mnogobrojnu opremu koju je elf imao kod sebe. U koricama je imao mač, luk je još uvek držao u ruci, ukrašena verižnjača se nazirala ispod tamnog plašta, a iz mnogobrojnih pregrada na širokom kaišu virile su bočice i drške bodeža. O struku je imao konopac sa snažnom kukom, a tobolac sa strelama je ležao na štitu čudnog oblika. Hikrik bi čas gledao u stranca, a čas u rogato čudovište čije je beživotno telo ležalo kraj njega. Hteo je da se zahvali elfu, koji mu je očigledno spasao život, ali nije uspevao da progovori. Zato elf reče – Jurim ovog đavola još od Crvenog vodopada i znao sam da će večeras krenuti na vaše konje, glad ga je naterala na to.

- Pa zašto nas niste obavestili da nam preti opasnost, nego ste nas gotovo iskoristili kao mamac - jedva izusti Hikrik.

- Žao mi je, to je bila jedina šansa da ga ulovim, pre nego li napravi pokolj. Dobio sam poruku od druida da se pojavio kod Crvenog vodopada, i odmah sam krenuo da ga gonim, ali me je osetio, i evo, do ovde mi je bežao.

- Ja ne znam šta da vam kažem, ali ja sada moram da probudim moje, ako se već sami nisu probudili.

Strah je polako napuštao Hikrika, koji je krenuo da probudi svoje, dok je elf ostao kraj čudovišta. Dok je on budio Mogru, Lirija je izašla i, videvši šta se desilo, uplašeno pozvala braću. Ova dvojica su, iako do pre par trenutaka u dubokom snu, za gotovo par sekundi iskočila iz tovarnih kola čuvši glas svoje sestre. Obojica naoružani, Kerto sa sabljom, a Toril sa dva bodeža, su stajali ispred Lirije i gledala u pravcu elfa. Nije im bilo baš najjasnije šta se dogodilo, ali kako su videli da niko od njihovih nije povređen, posmatrali su elfa, ali i telo neke ogromne zveri, njima nepoznate, kraj njegovih nogu. Toril se okrenuo ka deki, koji je sa Mogrom stajao po strani i upitao ga – Šta se zbilo ovde, i ko je stranac?

- Pa, stranac mi je spasio život, iako je prvo izgledalo obrnuto,..., a ovo biće,..., pa ne znam, možda je najbolje da pitamo njega -odgovori mu Hikrik.

Kerto i Toril odložiše svoje oružje, i iz poštovanja prema strancu koji je njihovom deki spasio život duboko se pokloniše.

- Beskrajno hvala prijatelju, tvoji smo dužnici - reče mu Kerto - ali pre nego nam se pridružiš kraj vatre, da li bi nas udostojio svog imena.

Ime mi je Adaron, a što se tiče duga, možete mi ga vratiti samo u vidu prijateljstva, ništa više.

Gnomi se predstaviše Adaronu, ali im bi čudno što je on njima rekao samo svoje ime, a ne i poreklo, koje elfovi obavezno pominju prilikom predstavljanja. Međutim, niko ga ne upita ništa u vezi toga, jer ih je mnogo više interesovao rogati vuk kojeg je odstrelio. Toril i Kerto su ga pogledali izbliza i prelazeći pogledom preko njegovih ogromnih čeljusti počeše da ih podizilaze žmarci. Lirija i njena baka nisu imale hrabrosti da priđu telesini, iako im je Hikrik više puta naglasio da je sigurno. Kada su se svi smestili oko vatre, Hikrik prvi progovori - Lirija, Mogra, spremite kakvo okrepljenje za sve nas, a posebno za našeg novog prijatelja. I dok vas dve to uradite, ja moram da pitam našeg novog prijatelja par stvari koje mi nisu jasne u vezi ovog što se dogodilo večeras. Nadam se da to neće biti problem, Adarone?

-Neće, ionako vam dugujem objašnjenje, svima vama, imamo pred sobom celu noć, a to je vaše vreme, zar ne, Insomniusi?

Autor: Miloš Petković