Polako je otvorio očne kapke, škiljeći zbog bledog svetla neonskih sijalica. U glavi mu je odzvanjalo hiljadu glasova. Namrštio se presečen osećajem tupog bola u potiljku. Nije mogao da razmišlja. Bol u svakom mišiću u njegovom telu, prikovao ga je za krevet i nije mu dozvoljavao da ustane. Da, bio je u krevetu, to je zasigurno znao. Polako je okrenuo glavu i pogledao prostoriju. Bio je u svojoj sobi. Krevet preko puta bio je prazan. Razbacane stvari po podu. Počeo je da se priseća jučerašnjih dogadjaja...
Konstantin Petrović je bio najmladji potporučnik na brodu. Čim je završio vojnu akademiju u otadžbini, dobio je prekomandu na "Kneginju Milicu", razarač druge klase koji je već pet godina patrolirao na granici Sunčevog sistema. Juče su, zbog kvara na jednom od motora, pristali na svemirsku stanicu "Sibir 4", najistureniju koju su Rusi imali, i jedinu u tom delu svemira koja je dovoljno dobro opremljena da bi mogla da im pomogne. Radovao se Konstantin tom danu, čekao ga je vec dugo... Prvi put u osam meseci razgovaraće sa nekim novim, drugačijim. Verovatno će, u čast njihovog dolaska, biti priredjena zabava za posade. To je mogla biti lepa prilika za nova poznanstva i karijeru. Čuo je, od starijih članova posade, da Rusi imaju neko piće , Vodku, ili tako nesto... Dosta je jako, kažu. On ga naravno nikada nije probao. Kako i bi, kada je odrastao u koloniji na Marsu. Da nije dobio stipendiju za akademiju, ko zna... verovatno bi dane provodio u nekom od rudnika titanijuma....
Oštar bol u potiljku ga ponovo preseče. Mršteći se, napipa rukom rub ležaja na kom je spavao. Nesigurno, pokuša da ustane. Morao je - setio se šta je bilo juče. Setio se svega. Ne odjednom, već postepeno, kao kroz maglu. Dogadjaji su mu se nizali, sami od sebe, kao perle, a on ih je prihvatao , trudeći se da ne razmišlja previše, da ga ne bi još više bolelo. Bila je zabava. Toliko se radovao tom dogadjaju, očekivao ga i nadao mu se, a sada, dan posle... Zašto? Da samo nije pio Vodku, možda... Ne, sada je bilo gotovo. Šta je bilo, bilo je. Morao se pripremiti za ono što dolazi. Sad se već potpuno ispravio, i laganim korakom je krenuo ka kupatilu, da se umije. Morao je da bude uredno pripremljen, ipak je on oficir. Uniforma mu je bila spremna, lepo slozena na polici. Kakvu je samo glupost napravio juče. Dvoboj. On da izazove Ruskog kapetana na dvoboj. Zbog gluposti. Nije čak ni mogao da se seti pravog razloga, znao je samo da je bila neka glupost, koja se njemu, onako opitom, učinila vrednom, da se zbog te sitnice umre. Da, naravno da će umreti. Mlad, neiskusan potporučnik protiv kapetana Smerdikova, čoveka koji je već trinaestoricu ostavio u otvorenom svemiru... Već je mogao da vidi svoje ledeno telo kako pluta hladnim prostranstvom u srebrnastom skafanderu... Na ovu misao se zgrozio. Neće se predati. Nikada. Uostalom, sve što treba da uradi je da izbegne protivnikov trozubac. Čak ne mora ni da pobedi, dovoljno je da ne pogine. Da, na to će odigrati. Škripa vrata ga prenu iz razmišljanja. Razvodnik je došao po njega. Smerdikov ga čeka na doku sedam. I sudije su vec stigle, samo njega čekaju. Koračaju hitro kroz puste hodnike. Razvodnik je sitan, niži čovek. Izgleda veoma zamišljeno. Verovatno se kladio, pomisli Petrović. Opklade prilikom oficirskih dvoboja nisu bile retke, čak su bile redovna pojava u ovo vreme. Dva čoveka, sama u otvorenom svemiru, sa titanijumskim trozupcima, zašticeni samo tankim skafanderima... Snaga tu nije značila ništa. Nagli pokreti su dovodili do ubrzane rotacije, prilikom koje bi čovek bio odgurnut daleko od broda, i ne bi mu bilo spasa. Trebalo je sačuvati prisebnost i hladnokrvnost, praviti lagane pokrete, a opet imati sreće. Da, imati sreće. Sreća je u ovakvim prilikama značila više nego bilo šta drugo. Zato je uvek bilo neizvesno.
Kad je stigao do doka sedam, Konstantin je primetio da se već okupila velika gomila znatiželjnika. Brzo je navukao skafander, uz pomoć nekoliko prijatelja, sekundanata. "Poslednja prilika da odustaneš!", reče neko. Ako odustane, osramotio je sebe. Osramotio je svoju posadu. U ovom trenutku, čak i smrt u hladnim prostranstvima svemira, izgledala je bolje nego predaja. Jeste, on je bio kriv, ali bilo je kasno. Morao je da izadje napolje. Uzeo je trozubac i ušao u komoru za dekompresiju. Čuo je kako se vrata zatvaraju za njim, kako vazduh uz šištanje napušta prostoriju. Okrugla vrata otvoriše se pred njim, i on, gurajući se rukama o zidove oble komore, ispluta napolje. Kad se odmakao pet metara od broda, ugleda Smerdikova. Ovaj je ranije izašao kroz neku od komora i čekao ga je. Iza njega se prostiralo nepregledno prostranstvo posuto milijardama galaksija...
Postaviše se jedan naspram drugom. Iako su viziri na kacigama bili od zatamnjenog stakla, Konstantin je mogao da vidi sive, hladne oči Smerdikova. Njegov oštar pogled ga prostreli, i on se oseti potpuno go pred ovim čovekom. Kao da ga je čitao. Osećao ga je u svojoj glavi. Trenutak panike, ili nedostatak iskustva, tek, uz lak drhtaj ruke on hitnu svoj trozubac. Smerdikov je na vreme shvatio šta se dešava , i nije mu bilo teško da izbegne hladno sečivo. Konstantinov trozubac prodje pored, ne dotaknuvši ga. A on je svoj još uvek držao u ruci, čvrsto ga stežući. Da li da ubije tog drskog mladića, ili da mu pokloni život? Konstantin je uspeo da vidi samo odbljesak i shvatio, u deliću sekunde, da oružje leti prema njemu. Trgnuo se svom snagom u levo, pružajuci desnu ruku ka dolazecoj oštrici. Shvatio je da je nije potpuno izbegao, da ide pravo ka njegovom ramenu. U trenutku kad je skoro zaparala skafander na nadlaktici, on je odgurnu desnom šakom i trozubac prodje pored. Uzdah olakšanja prelete preko njegovih usana, a telo mu izgubi snagu usled saznanja da je još uvek živ. Nerešeno. Najbolji mogući rezultat. Video je da Smerdikov odlazi ka svojoj komori. Okrenuo se i on. Lagano zamahnu rukama, kao da pliva. Tada oseti. Toplota. Sve jača i jača. Strašna vrućina pržila mu je desnu šaku. Istog trenutka shvatio je da gubi pritisak. Skafander je bio probušen. Tada je već mogao da vidi belu paru kako izlazi kroz rasekotinu duzine jedno dva centimetra. Prokleta sreća. Osetio je kako mu se krv nakuplja u desnoj ruci. Još malo pa je neće moći koristiti. Vrata. Napokon je došao do vrata. Radost mu prekinu saznanje da su zatvorena. Video je kako čestitaju Smerdikovu. Isplaćivale su se opklade. Njemu je već nestajalo vazduha i počeo je polako da se guši. Napokon je shvatio. Nije nerešeno - on je izgubio. Niko mu neće otvoriti vrata. Ostaće tu. Bol u potiljku ga presece, samo što ne vrisnu... Crno, tamno, hladno prostranstvo, posuto milijardama zvezda, poslednje što gleda... sjale su sve jače, sve belje, i proguta ga svetlo... Polako je otvorio očne kapke , škiljeci zbog bledog svetla neonskih sijalica. U glavi mu je odzvanjalo hiljadu glasova. Namrštio se presečen osećajem tupog bola u potiljku. Nije mogao da razmišlja. Bol u svakom mišicu u njegovom telu, prikovao ga je za krevet i nije mu dozvoljavao da ustane. Da, bio je u krevetu, to je zasigurno znao. Osećao je prostirku ispod sebe, i tvrdi jastuk zbog koga mu se kočio vrat. Polako je okrenuo glavu i pogledao prostoriju. Bio je u svojoj sobi. Krevet preko puta bio je prazan. Razbacane stvari po podu. Polako kao kroz maglu, poceo je da se priseća jučerašnjih dogadjaja ...
Ustao je lagano, i kleknuo ispred ikone svetog Save na zidu. Pomolio se Bogu, i zahvalio mu se na uredjajima za kloniranje...
Autor: Nikola Bulj
Konstantin Petrović je bio najmladji potporučnik na brodu. Čim je završio vojnu akademiju u otadžbini, dobio je prekomandu na "Kneginju Milicu", razarač druge klase koji je već pet godina patrolirao na granici Sunčevog sistema. Juče su, zbog kvara na jednom od motora, pristali na svemirsku stanicu "Sibir 4", najistureniju koju su Rusi imali, i jedinu u tom delu svemira koja je dovoljno dobro opremljena da bi mogla da im pomogne. Radovao se Konstantin tom danu, čekao ga je vec dugo... Prvi put u osam meseci razgovaraće sa nekim novim, drugačijim. Verovatno će, u čast njihovog dolaska, biti priredjena zabava za posade. To je mogla biti lepa prilika za nova poznanstva i karijeru. Čuo je, od starijih članova posade, da Rusi imaju neko piće , Vodku, ili tako nesto... Dosta je jako, kažu. On ga naravno nikada nije probao. Kako i bi, kada je odrastao u koloniji na Marsu. Da nije dobio stipendiju za akademiju, ko zna... verovatno bi dane provodio u nekom od rudnika titanijuma....
Oštar bol u potiljku ga ponovo preseče. Mršteći se, napipa rukom rub ležaja na kom je spavao. Nesigurno, pokuša da ustane. Morao je - setio se šta je bilo juče. Setio se svega. Ne odjednom, već postepeno, kao kroz maglu. Dogadjaji su mu se nizali, sami od sebe, kao perle, a on ih je prihvatao , trudeći se da ne razmišlja previše, da ga ne bi još više bolelo. Bila je zabava. Toliko se radovao tom dogadjaju, očekivao ga i nadao mu se, a sada, dan posle... Zašto? Da samo nije pio Vodku, možda... Ne, sada je bilo gotovo. Šta je bilo, bilo je. Morao se pripremiti za ono što dolazi. Sad se već potpuno ispravio, i laganim korakom je krenuo ka kupatilu, da se umije. Morao je da bude uredno pripremljen, ipak je on oficir. Uniforma mu je bila spremna, lepo slozena na polici. Kakvu je samo glupost napravio juče. Dvoboj. On da izazove Ruskog kapetana na dvoboj. Zbog gluposti. Nije čak ni mogao da se seti pravog razloga, znao je samo da je bila neka glupost, koja se njemu, onako opitom, učinila vrednom, da se zbog te sitnice umre. Da, naravno da će umreti. Mlad, neiskusan potporučnik protiv kapetana Smerdikova, čoveka koji je već trinaestoricu ostavio u otvorenom svemiru... Već je mogao da vidi svoje ledeno telo kako pluta hladnim prostranstvom u srebrnastom skafanderu... Na ovu misao se zgrozio. Neće se predati. Nikada. Uostalom, sve što treba da uradi je da izbegne protivnikov trozubac. Čak ne mora ni da pobedi, dovoljno je da ne pogine. Da, na to će odigrati. Škripa vrata ga prenu iz razmišljanja. Razvodnik je došao po njega. Smerdikov ga čeka na doku sedam. I sudije su vec stigle, samo njega čekaju. Koračaju hitro kroz puste hodnike. Razvodnik je sitan, niži čovek. Izgleda veoma zamišljeno. Verovatno se kladio, pomisli Petrović. Opklade prilikom oficirskih dvoboja nisu bile retke, čak su bile redovna pojava u ovo vreme. Dva čoveka, sama u otvorenom svemiru, sa titanijumskim trozupcima, zašticeni samo tankim skafanderima... Snaga tu nije značila ništa. Nagli pokreti su dovodili do ubrzane rotacije, prilikom koje bi čovek bio odgurnut daleko od broda, i ne bi mu bilo spasa. Trebalo je sačuvati prisebnost i hladnokrvnost, praviti lagane pokrete, a opet imati sreće. Da, imati sreće. Sreća je u ovakvim prilikama značila više nego bilo šta drugo. Zato je uvek bilo neizvesno.
Kad je stigao do doka sedam, Konstantin je primetio da se već okupila velika gomila znatiželjnika. Brzo je navukao skafander, uz pomoć nekoliko prijatelja, sekundanata. "Poslednja prilika da odustaneš!", reče neko. Ako odustane, osramotio je sebe. Osramotio je svoju posadu. U ovom trenutku, čak i smrt u hladnim prostranstvima svemira, izgledala je bolje nego predaja. Jeste, on je bio kriv, ali bilo je kasno. Morao je da izadje napolje. Uzeo je trozubac i ušao u komoru za dekompresiju. Čuo je kako se vrata zatvaraju za njim, kako vazduh uz šištanje napušta prostoriju. Okrugla vrata otvoriše se pred njim, i on, gurajući se rukama o zidove oble komore, ispluta napolje. Kad se odmakao pet metara od broda, ugleda Smerdikova. Ovaj je ranije izašao kroz neku od komora i čekao ga je. Iza njega se prostiralo nepregledno prostranstvo posuto milijardama galaksija...
Postaviše se jedan naspram drugom. Iako su viziri na kacigama bili od zatamnjenog stakla, Konstantin je mogao da vidi sive, hladne oči Smerdikova. Njegov oštar pogled ga prostreli, i on se oseti potpuno go pred ovim čovekom. Kao da ga je čitao. Osećao ga je u svojoj glavi. Trenutak panike, ili nedostatak iskustva, tek, uz lak drhtaj ruke on hitnu svoj trozubac. Smerdikov je na vreme shvatio šta se dešava , i nije mu bilo teško da izbegne hladno sečivo. Konstantinov trozubac prodje pored, ne dotaknuvši ga. A on je svoj još uvek držao u ruci, čvrsto ga stežući. Da li da ubije tog drskog mladića, ili da mu pokloni život? Konstantin je uspeo da vidi samo odbljesak i shvatio, u deliću sekunde, da oružje leti prema njemu. Trgnuo se svom snagom u levo, pružajuci desnu ruku ka dolazecoj oštrici. Shvatio je da je nije potpuno izbegao, da ide pravo ka njegovom ramenu. U trenutku kad je skoro zaparala skafander na nadlaktici, on je odgurnu desnom šakom i trozubac prodje pored. Uzdah olakšanja prelete preko njegovih usana, a telo mu izgubi snagu usled saznanja da je još uvek živ. Nerešeno. Najbolji mogući rezultat. Video je da Smerdikov odlazi ka svojoj komori. Okrenuo se i on. Lagano zamahnu rukama, kao da pliva. Tada oseti. Toplota. Sve jača i jača. Strašna vrućina pržila mu je desnu šaku. Istog trenutka shvatio je da gubi pritisak. Skafander je bio probušen. Tada je već mogao da vidi belu paru kako izlazi kroz rasekotinu duzine jedno dva centimetra. Prokleta sreća. Osetio je kako mu se krv nakuplja u desnoj ruci. Još malo pa je neće moći koristiti. Vrata. Napokon je došao do vrata. Radost mu prekinu saznanje da su zatvorena. Video je kako čestitaju Smerdikovu. Isplaćivale su se opklade. Njemu je već nestajalo vazduha i počeo je polako da se guši. Napokon je shvatio. Nije nerešeno - on je izgubio. Niko mu neće otvoriti vrata. Ostaće tu. Bol u potiljku ga presece, samo što ne vrisnu... Crno, tamno, hladno prostranstvo, posuto milijardama zvezda, poslednje što gleda... sjale su sve jače, sve belje, i proguta ga svetlo... Polako je otvorio očne kapke , škiljeci zbog bledog svetla neonskih sijalica. U glavi mu je odzvanjalo hiljadu glasova. Namrštio se presečen osećajem tupog bola u potiljku. Nije mogao da razmišlja. Bol u svakom mišicu u njegovom telu, prikovao ga je za krevet i nije mu dozvoljavao da ustane. Da, bio je u krevetu, to je zasigurno znao. Osećao je prostirku ispod sebe, i tvrdi jastuk zbog koga mu se kočio vrat. Polako je okrenuo glavu i pogledao prostoriju. Bio je u svojoj sobi. Krevet preko puta bio je prazan. Razbacane stvari po podu. Polako kao kroz maglu, poceo je da se priseća jučerašnjih dogadjaja ...
Ustao je lagano, i kleknuo ispred ikone svetog Save na zidu. Pomolio se Bogu, i zahvalio mu se na uredjajima za kloniranje...
Autor: Nikola Bulj
