Krvavo crveno nebo jutros nije slutilo na dobro. Shvatio sam to onog trenutka kad sam se probudio. Osetio sam neko treperenje, ali nisam mogao sam sebi da ga objasnim. Neka nervoza mi se polako uvukla u kosti, predosećao sam nesreću, neobjašnjivu i nadolazeću. Zlokobno zavijanje zveri iz kanjona nedaleko od grada budilo me je svu noć, mada u to vreme, možda zbog usnulosti, nisam shvatao šta se dogadja. Jutros mi je već sve bilo jasno, ali ovo saznanje stiglo je kasno. Krvavo jutro je svanulo za nas. Za naš svet, planetu. Malo nakon doručka, oglasile su se sirene. Odmah sam, sluteći neko zlo, shvatio da nije u pitanju nikakva vežba. Spremio sam se na brzinu i istrčao ispred. Gledao sam u nebo dugo, naprežući oči, umišljajući vatrene lopte na horizontu. Ali nije bilo ničega. Ništa se nije videlo. Ali znao sam da su tu. Naša planetarna odbrana je oglasila uzbunu, a to se ne bi desilo bez razloga. Sigurno. Tu su oni negde, dolaze polako, daju nam vremena da nas obuzme strah i panika. Gledam oko sebe i vidim komšije, zbunjene kao i ja što sam. Gledaju u nebo, čude se. Na licima im se ocrtava strah. Niko ne vidi dolazecu armadu, ali svi je očekuju. Poneka majka, panično, grabi decu i trči sa njima ka vozilu, jureći da što pre stigne u sklonište. Poneki hrabri starac, veteran iz nekoliko ratova, samo stoji i preti ka nebu, odbijajući da ide u sklonište i terajući zabrinutu rodbinu od sebe.
Vratio sam se unutra. Šta da radim? Preturam po ostavama, tražim staru uniformu, iz vremena dok sam služio u planetarnoj odbrani. Gde sam je samo ostavio. Preturam po gomilama odeće, do nedavno uredno složene, sada neprepoznatljive hrpe stvari. Znam da se verovatno neću ni vratiti, ali mi ipak pada na pamet da će to trebati skloniti sutra. Koje sutra? Sutra neće postojati ako se za njega sami ne izborimo. Našao sam uniformu, ni sam ne znam gde je bila, a još manje kako sam je tako brzo obukao. U levom džepu našao sam legitimacijsku karticu rezernog oficira. Dobro što je imam, pre ću biti rasporedjen. U umu se već stvara plan o odlasku u lokalnu komandu planetarne odbrane da bi me dalje rasporedili. Stalno se pitam da li sam nešto zaboravio, da li...
Sirene se ponovo oglašavaju. Vremena mi sve brže nestaje. Istrčavam napolje i vidim poslednje susede kako odlaze ka najbližem skloništu. Na krvavo crvenom nebu već vidim metalne odsjaje brodova, velikih, koji skoro zaklanjaju sunce, i onih manjih, napadačkih. Milioni njih. Iako znam da to verovatno nije istina, imam utisak da se približavaju strahovitom brzinom. Sijaju se gore, kao milijarde zvezda. Samo što nije noć. Već je skoro podne. Krećem ka komandi, poljuljane nade. kako da kažem, ne plašim se. Ne za sopstveni život. Nekako se sebe nisam ni setio u ovom trenutku. Ali ta masovna invazija, šta to znači za naš svet, za kulturu... Hiljade godina stvaranja mogu lako da odu u nepovrat, nestanu u pepelu, istope se kao mehur od sapunice... Prolazim pored pustih imanja. Svi su se vec odavno evakuisali. Biljke se lagano njišu na povetarcu. Sparina. Osecam jaku vrućinu, iako se sunce skoro uopšte ne vidi na nebu. A i svetlost je slaba. Možda tek sad primećujem, ali čini mi se da je, kao odjednom, ponovo pao mrak. Mada, sigurno nije odjednom. Oni veliki transportni brodovi su zaklonili sunce, zbog toga je vidljivost smanjena. Ali eto, tek sad sam to shvatio. Do sada uopšte nisam primetio da se zamračuje. Sada, u beskrajnoj tišini tame, vidim ih još jasnije. Ni oni mali lovci ne izgledaju više tako sitnima kao jutros. Već mogu da vidim razliku izmedju eskadrila. Blizu su. Jako su blizu...
Stao sam. Vidim je, nedaleko od mene. Stoji i gleda zbunjeno oko sebe. Starija gospodja, očigledno u panici i žurbi ostavljena od strane svoje porodice. Ne shvata šta se dogadja. Možda ne vidi dobro, ili ne čuje, ili čak oboje. Prilazim joj, a ona me gleda uplašeno i kao da očima, ne progovarajuci, pita šta se dešava. Shvatajući da nemam više vremena, zgrabio sam je za ruku i povukao ka najblizem skloništu. Ritam joj je mozda bio prebrz, spoticala se, zastajkivala, okretala. Znao sam da nemamo vremena za priču, ali sam joj ipak odgovorio na to jedno pitanje, dao joj razlog zbog cega žurimo.
"Zemljani gospodjo...vrše invaziju!" rekao sam skoro noseći je ka skloništu. "Zemljani?" -uzviknu, a oči joj se razgoračiše u paničnom strahu. Stisak ruke joj popusti te je umalo nisam ispustio pred samim ulazom. Dolazeći do daha, samo je tiho prozborila: "Neka nam Bog pomogne..."
Autor: Nikola Bulj
Vratio sam se unutra. Šta da radim? Preturam po ostavama, tražim staru uniformu, iz vremena dok sam služio u planetarnoj odbrani. Gde sam je samo ostavio. Preturam po gomilama odeće, do nedavno uredno složene, sada neprepoznatljive hrpe stvari. Znam da se verovatno neću ni vratiti, ali mi ipak pada na pamet da će to trebati skloniti sutra. Koje sutra? Sutra neće postojati ako se za njega sami ne izborimo. Našao sam uniformu, ni sam ne znam gde je bila, a još manje kako sam je tako brzo obukao. U levom džepu našao sam legitimacijsku karticu rezernog oficira. Dobro što je imam, pre ću biti rasporedjen. U umu se već stvara plan o odlasku u lokalnu komandu planetarne odbrane da bi me dalje rasporedili. Stalno se pitam da li sam nešto zaboravio, da li...
Sirene se ponovo oglašavaju. Vremena mi sve brže nestaje. Istrčavam napolje i vidim poslednje susede kako odlaze ka najbližem skloništu. Na krvavo crvenom nebu već vidim metalne odsjaje brodova, velikih, koji skoro zaklanjaju sunce, i onih manjih, napadačkih. Milioni njih. Iako znam da to verovatno nije istina, imam utisak da se približavaju strahovitom brzinom. Sijaju se gore, kao milijarde zvezda. Samo što nije noć. Već je skoro podne. Krećem ka komandi, poljuljane nade. kako da kažem, ne plašim se. Ne za sopstveni život. Nekako se sebe nisam ni setio u ovom trenutku. Ali ta masovna invazija, šta to znači za naš svet, za kulturu... Hiljade godina stvaranja mogu lako da odu u nepovrat, nestanu u pepelu, istope se kao mehur od sapunice... Prolazim pored pustih imanja. Svi su se vec odavno evakuisali. Biljke se lagano njišu na povetarcu. Sparina. Osecam jaku vrućinu, iako se sunce skoro uopšte ne vidi na nebu. A i svetlost je slaba. Možda tek sad primećujem, ali čini mi se da je, kao odjednom, ponovo pao mrak. Mada, sigurno nije odjednom. Oni veliki transportni brodovi su zaklonili sunce, zbog toga je vidljivost smanjena. Ali eto, tek sad sam to shvatio. Do sada uopšte nisam primetio da se zamračuje. Sada, u beskrajnoj tišini tame, vidim ih još jasnije. Ni oni mali lovci ne izgledaju više tako sitnima kao jutros. Već mogu da vidim razliku izmedju eskadrila. Blizu su. Jako su blizu...
Stao sam. Vidim je, nedaleko od mene. Stoji i gleda zbunjeno oko sebe. Starija gospodja, očigledno u panici i žurbi ostavljena od strane svoje porodice. Ne shvata šta se dogadja. Možda ne vidi dobro, ili ne čuje, ili čak oboje. Prilazim joj, a ona me gleda uplašeno i kao da očima, ne progovarajuci, pita šta se dešava. Shvatajući da nemam više vremena, zgrabio sam je za ruku i povukao ka najblizem skloništu. Ritam joj je mozda bio prebrz, spoticala se, zastajkivala, okretala. Znao sam da nemamo vremena za priču, ali sam joj ipak odgovorio na to jedno pitanje, dao joj razlog zbog cega žurimo.
"Zemljani gospodjo...vrše invaziju!" rekao sam skoro noseći je ka skloništu. "Zemljani?" -uzviknu, a oči joj se razgoračiše u paničnom strahu. Stisak ruke joj popusti te je umalo nisam ispustio pred samim ulazom. Dolazeći do daha, samo je tiho prozborila: "Neka nam Bog pomogne..."
Autor: Nikola Bulj
