Izašao je tog decembarskog jutra oko šest. Laganim koracima udaljio se od ,,Moskve”. Spuštao se kroz ulice opijene mirisom založenog uglja. Prolazeći pored Saborne crkve prekrstio se pred zvonima. Brzo se popeo uz zaledjene
kalemegdanske stepenice. Njegovi pokreti hitro su išli po planiranoj putanji, odjedanput je zastao, prišao je bedemima i nasmešio se. Zlatna nit sunca najavljivala je jutro. Horizont je postajao sve crveniji, poput vojske koja čeka trube za juriš. Nečujne trube su zahukale, a vojska svetlosti pod zastavom Jutra jurnula je cepajući noć.
Svetlost je gutala Savu, prolazila kroz prozore starih zgrada, udarala je nemilosrdno o hram Svetog Save i o sive Sajamske hale, šibala je kroz tašmajdansko drveće, brisala tamu ispred sebe, napadala bele kalemegdanske bedeme, a onda iznedanada juriš je kako je i počeo prestao, kod Ušca. Njegovo osvetljeno lice dobilo je nostalgičan izgled . Stavio je naočare za sunce. ,,Ovde su noci zaista mračne, ali su zato jutra zapanjujuće svetla.” Rekao je na nekom stranom jeziku. Zadržavsi osmeh na licu produžio je dalje kroz vekovne kamene kapije.
Stajao je na pristaništu prazno gledajući u Dunav. Zapalio je
cigaretu ,,Zašto mi se uvek puši pored ove reke.” Ispuštajuci dim je
pomislio”Ista je kao i ovaj dim, možda zato. Tu je stoji, stvarna a
nedodirljiva, sa pričom koju nosi u svom koritu i koja ga kao lepo sećanje čini
nostalgičnim. Volim Dunav . On kao beli andjeo ponosno teče kroz zemlje
strasti, krvi i nezakonja“,a onda tiho reče sa satiričnim osmehom ,,Pravi
Srbin”.
Iz plavog čamca, koji je tek pristao, uzeo je crnu kožnu torbu i
potvrdno klimnuo glavom čoveku koji je vozio čamac. Čovek mu je odgovorio
na isti način i otplovio dalje. Ostao je nekoliko sekundi gledajući
kako motorni čamac pravi talase u vodi, a onda se laganim koracima uputio
prema gradu.
Prolazeći kroz Dorćol pogled mu je pao na pospanu decu koja su
ulazila u školu. Sa lica mu se izgubio osmeh, bacio je cigaru i ugasio je
vrhom cipele. Brzim koracima je nastavio dalje.
Kod Slavije je skrenuo u ulaz jedne zgrade. Pre nego što je ušao primetio
je kip andjela na fasadi iznad ulaza. Ušao je u lift, jedan od onih
starinskih, crnih, gvozednih, sa zidovima kroz koje se moglo videti
stepenište, potsetio ga je na takve slične liftove na Menhetnu, kroz glavu mu
je prošla rečenica koju je još davno dok je bio u vojsci zamrzeo
,,Koncentriši se!”. Zaustavio je lift. Otvorio je kožnu torbu i stavio svoj
crni kaput unutra, iz nje je izvukao odelo molera,obukao ga je, navukao
gumene rukavice i stavio legitimaciju na rever i kačket na glavu.
Ponovo je pokrenuo lift. Izašao je na zadnjem spratu i otkljušao stan sa
zelenim vratima.
Sa prozora stana je pucao pogled na Terazije. Stan je bio svetao,
tavanica je bila visoka, zidovi lepo izgravirani, ali loše okreceni.
Nameštaja nije bilo, osim jednog velikog bračnog kreveta u spavaćoj sobi
prekrivenog najlonom, svuda su bile konzerve sa bojom, četke, visoke
merdevine i novine prostrte svuda po podu.
Torbu je spustio na parket, otvorio je prozor ka untura, uzeo je krpu
sa poda i obmotao je oko ruke. Staklo je od udarca puklo skoro bešumno,
počistio je nered i stao da gleda kako se jutro završava nad gradom.
,,Svuda su jutra ista osim ovde’’ pomislio je ,,Ovde valjda u njima
svetli neka nada, koja po danu umire, a noću se pretvara u strah” . Šapućući
na onom stranom jeziku rekao je ,, Previše razmišljam”. Legao je na
starinski krevet u spavaćoj sobi,
raširio ruke i zagledao se u plafon.
Lezao je tako i slušao ptice u parku, automobile na ulici. Slušao je
ljude na ulicama, ali iako je srpski jezik znao perfektno nije razumeo
nihove razgovore. Osećao je nešto poput tuge kada ni pored svog truda
nije razumeo smeh dece na ulici niti svadju zaljubljenog para.
Na kraju je odlučio da odustane i da ništa ne misli.
Napolju je vreme prolazilo, veče je počelo da pada a sa njom i sneg.
Telefon je zazvonio.
Izvadio je mobilni iz džepa i ugasio ga. Dalje je sve bilo već rutina.
Iz torbe je izvadio skalameriju i montirao je na prozor, zauzeo je
položaj i stavio oko na nišan.
Pratio je kroz njega čoveka koji je izlazio iz Skupštine. Znao je da ni
4 telohranitelja,
ni iskusan vozač, kao ni blindirana stakla na kolima ništa neće pomoći.
Jedan od telohranitelja je otvorio vrata limuzine, Čovek je stao ispred
otvorenih vrata, popravio kravatu i pogledao oko sebe. U jednom momentu
se zagledao u ,,njega,,. ,,Jebiga opet sam video oči” rekao je
nervozno ,,Uvek me pogledaju. Do djavola!”. Ipak znao je da ,,meta,, ne može
da ga vidi i to mu je donelo onaj osecaj sigurnosti koji je u tom poslu
preko potreban.
Telohranitelj je potapšao ,,metu,, po ramenu i čovek je ušao u
limuzinu. Stavio je prst na obarač i osetio onaj osećaj koji ga je pratio još
iz rata, osećaj neke moći jer meta nema ideju šta će se desiti u
nekoliko sledećih sekundi niti može da to spreči. Kola su krenula. Nanišanio
je u sedište iza vozača i opalio.
U tom momentu srce mu je stalo. Ispred mete izletela je devojka koja
je pretrčavala ulicu.
Video joj je lice samo na momenat, od tog lica sada ništa nije ostalo,
znao je da nema veze jer je metak, dugačak 15cm koji je prošao kroz
njenu glavu svejedno razbio blindirano staklo i pogodio metu. Progutao je
knedlu i opalio još dva, tri, hica a onda je video da je ,,meta,,
pogodjena.
Obrisao je znoj sa lica i ostao nekoliko sekundi sledjen da gleda kroz
porozor. Onda je brzo razmontirao snajper, skinuo kačket, radničko
odelo i rukavice. Iz crne kožne torbe izvukao je još jednu plavu najlonsku
u nju je stavio odeću, a pušku je vratio u kožnu torbu. Pokupio je
čaure i stavio ih u džep mantila, na brzinu je ogrnuo šal, zaključao vrata
i stepenicama se spustio do dole.
Ispred ulaza stajao je policiski auto, prišao mu je, otvorio zadnja
vrata i ubacio torbu sa puškom. Dvojici policajaca samo je podvrdno
klimnuo glavom, oni su odgovorili na isti nacin i odvezli. Otišao je niz
ulicu i stao kod trafike ,, Dve Bonžite molim vas.” rekao je na
savršenom srpskom ,,26 dinara. Šta se to desava gore? Što su se uzmuvali
tako?”pitao je stari prodavac.
Samo za sekundu, lice mu je izgubilo boju, a onda je opušteno sa
osmehom odgovorio
,,Ma kriminal. Bagra se ubija medjusobno.” izvadio je novčanicu od
1000 i dao prodavcu ,,Zadržite kusur.”
Otvorio je Bonžitu, bacio plavu torbu u kontejner i zaustavio taksi.
Spustio se peške do železničke stanice. Koraci su mu odzvanjali kroz hodnike stanice I uz škripu starih drvenih vrata izašao je na peron beo od snega, iz dzepa je izvukao pasoš odcepio sliku i tako obzglavljenog bacio ga na sine. Ušao je u voz.
Seo je u prazan kupe, svetlo nije radilo, otvorio je prozor, i pustio veliki dah pare iz usta.
Noć je postala ledena,a voz je polako krenuo.
Iz džepa je izvadio sjajne čaure, i posmatrao ih. Pod svetlošću bandera koje su proletale pored voza čaure su sjaile. Sjaj je u pokretu menjao oblike. U njihovom odsjaju video je odraz one devojke, lice mu se smrači. Bacio ih je u noć, i zatvorio prozor:,
,Ma preživeće, preživi
ona sve…"
Autor: Ivan Stančić
