“Opet, uđi!” Svečana hala sijala se vestačkim svetlom koje je dopiralo u sveće ili možda iz njih. Nije bio siguran. Kreatao se kroz mrak koji ne postoji, kretao se kroz zidove koji nisu stvarni, ali tako su izgledali realno! Stigao je opet do čoveka kojeg je prepoznao samo po žutom sjaju oko njega. Opet crvena svetlost, ovoga puta nije promašio, duša poče da teče poput krvi. Žuta svetlost nestade, a telo pade na beton pod udarcem vremena koje je upravo tada poteklo. Svi u hali zagledaše se u “Tragača”, energija polete prema njemu poput koplja cepajući barijeru između realnosti i imaginacije. Nije vredelo, opet. Odšetao se, prošao kroz njih.
“To je to?”, upita Tragač. “Da, izašao si”, odsutno odgovori On. “Ovo su snovi?”, upita opet. “Ne.”, On se okrenu lagano prema Tragaču. “Vizije?”, u tom trenutku Tragač poželi da je više naučio. “Može se reći, to je ono što se može desiti. Ti moraš pratiti davno sagrađen put.”, Njegove oči se zacrveneše. “Naravno da ne moram”, odgovor je više bio pitanje. “Oh, moraš, hteo ti to ili ne.”, potvrdi mu. “Gradim svoje puteve.”, reče Tragač. “Znamo. Idi sad, nađi samo vreme.”, naredi. ”Ja želim samo da umrem”, podsetio se na svoju želju i svoj cilj. “Zar ne želimo to svi?”. “Idem”, morao je. “Da bi našao lokaciju vremena...”, nastavi On. “Vremena?”, toliko je malo znao. “Još, učiš. Nešto mora da pokreće vreme. Nađi ga.”, napravi kratku pauzu. “Ali moraš pustiti da vreme uđe u tebe, vrati se na Fibe.”
Posle jednog ili nijednog trenutka, ili čitave večnosti ponovo je materijalizovan. Opet zarobljen u školjci. Oseća svoju masu, svaki svoj deo, oseća zemlju na kojoj stoji, oseća vazduh. Opet oseća! Počeće, ne! Počeo je, ne! Izgubio je smisao za vreme. Živeo je između njegovih tokova nepomičan kao stena pod udarcima vode koja čini reku. Reku godina, vekova, eona ali i sekundi. Reku u kojoj se sada davi. Setio se gde je proveo svoj međuvremenski život. U obučavanju. Povratio je svest i snagu, zaplivao vremenom pa pustio da ga nosi. Kontrolisao je svoju energiju i pustio da mu preplavi telo, osetio se slobodnijim, energija implodira u njemu i on se nađe među drugim bićima. Povedoše ga bez reči. Ušao je u sobu ispunjenu energijom koja se menjala, nekako se menjala, osetio je. “Tražiš vreme, tražis svoju smrt. Znaš, zovu me Nosilac, a ti si Tragač?”, odgovor je bio suvišan. “Moraš naučiti da plivaš, ali uzvodno.” “U redu”, Tragač je do sad naučio da izađe ispred svakog problema hladnokrvan i ravnodušan. “Nećeš uspeti. Treba ti brod.”, odgovorio je na nepostavljeno pitanje. “Brod energije.”, doda na kraju. “Gde da nađem takav brod?”, upita već spreman. Nosilac pogleda preko sobe, “Duše.” Crvena svetlost blesne i duše se odvojiše od bića koja su uvela Tragača u sobu. Nosilac prećuti. Vreme je teklo, nebo se crvenilo. Skupljao je duše. Pratio je smrt ili je smrt pratila njega, ili nešto treće. Nije mu bilo bitno. Fibe je bio mrtav, pust. Napravio je brod od energije sklopljen smrću i pođe vremenom unazad na izvor.
Preplavi ga osećaj mučnine. Brod se tresao od udaraca vremena, išao je suprotno od njegovog toka. Tragač je posmatrao duše koje ga vode, i očekivao trenutak kad će se brod raspasti. Nije se raspao, brod ubrza. Došao je do izvora. Okruženje mu je bilo poznato, mislio je da je zbog pretrpljenih promena u vremenu. “Ti!”, uzviknu Tragač. “Rekao sam ti da ideš putem, a ti si sagradio svoj. Ja kontrolišem vreme, a ti izgleda duše. Za svoj zločin platićeš time što ćeš ostati besmrtan, zauvek nasukan na steni u reci vremena!” Crvena svetlost sevnu, vreme se rasprsne.
“Opet, uđi!”
Autor: Damir Davidov
“To je to?”, upita Tragač. “Da, izašao si”, odsutno odgovori On. “Ovo su snovi?”, upita opet. “Ne.”, On se okrenu lagano prema Tragaču. “Vizije?”, u tom trenutku Tragač poželi da je više naučio. “Može se reći, to je ono što se može desiti. Ti moraš pratiti davno sagrađen put.”, Njegove oči se zacrveneše. “Naravno da ne moram”, odgovor je više bio pitanje. “Oh, moraš, hteo ti to ili ne.”, potvrdi mu. “Gradim svoje puteve.”, reče Tragač. “Znamo. Idi sad, nađi samo vreme.”, naredi. ”Ja želim samo da umrem”, podsetio se na svoju želju i svoj cilj. “Zar ne želimo to svi?”. “Idem”, morao je. “Da bi našao lokaciju vremena...”, nastavi On. “Vremena?”, toliko je malo znao. “Još, učiš. Nešto mora da pokreće vreme. Nađi ga.”, napravi kratku pauzu. “Ali moraš pustiti da vreme uđe u tebe, vrati se na Fibe.”
Posle jednog ili nijednog trenutka, ili čitave večnosti ponovo je materijalizovan. Opet zarobljen u školjci. Oseća svoju masu, svaki svoj deo, oseća zemlju na kojoj stoji, oseća vazduh. Opet oseća! Počeće, ne! Počeo je, ne! Izgubio je smisao za vreme. Živeo je između njegovih tokova nepomičan kao stena pod udarcima vode koja čini reku. Reku godina, vekova, eona ali i sekundi. Reku u kojoj se sada davi. Setio se gde je proveo svoj međuvremenski život. U obučavanju. Povratio je svest i snagu, zaplivao vremenom pa pustio da ga nosi. Kontrolisao je svoju energiju i pustio da mu preplavi telo, osetio se slobodnijim, energija implodira u njemu i on se nađe među drugim bićima. Povedoše ga bez reči. Ušao je u sobu ispunjenu energijom koja se menjala, nekako se menjala, osetio je. “Tražiš vreme, tražis svoju smrt. Znaš, zovu me Nosilac, a ti si Tragač?”, odgovor je bio suvišan. “Moraš naučiti da plivaš, ali uzvodno.” “U redu”, Tragač je do sad naučio da izađe ispred svakog problema hladnokrvan i ravnodušan. “Nećeš uspeti. Treba ti brod.”, odgovorio je na nepostavljeno pitanje. “Brod energije.”, doda na kraju. “Gde da nađem takav brod?”, upita već spreman. Nosilac pogleda preko sobe, “Duše.” Crvena svetlost blesne i duše se odvojiše od bića koja su uvela Tragača u sobu. Nosilac prećuti. Vreme je teklo, nebo se crvenilo. Skupljao je duše. Pratio je smrt ili je smrt pratila njega, ili nešto treće. Nije mu bilo bitno. Fibe je bio mrtav, pust. Napravio je brod od energije sklopljen smrću i pođe vremenom unazad na izvor.
Preplavi ga osećaj mučnine. Brod se tresao od udaraca vremena, išao je suprotno od njegovog toka. Tragač je posmatrao duše koje ga vode, i očekivao trenutak kad će se brod raspasti. Nije se raspao, brod ubrza. Došao je do izvora. Okruženje mu je bilo poznato, mislio je da je zbog pretrpljenih promena u vremenu. “Ti!”, uzviknu Tragač. “Rekao sam ti da ideš putem, a ti si sagradio svoj. Ja kontrolišem vreme, a ti izgleda duše. Za svoj zločin platićeš time što ćeš ostati besmrtan, zauvek nasukan na steni u reci vremena!” Crvena svetlost sevnu, vreme se rasprsne.
“Opet, uđi!”
Autor: Damir Davidov
