Verigaš

Jedva sam ga sustizao kroz tanke ulice Stambola. Bio je to pijačni dan, tako da je ceo grad postao jedna velika tezga, oko same pijace gužva je bila najveca.

Prolazio Je izmedju tezgi sa mirišljavim uljima, prašnjavim Persiskim ćilimima i Aziskim zlatom, nehajući za dreku i masu oko njega.

Išao je brzo, nekim nevidljivim stazama izmedju ljudi koji su prolazili, na mene nije obraćao pažnju. Tu i tamo uhvatio bih njegovo lice. Izgledao je zbunjeno kao da nešto traži, nešto što je sada bilo tu, a onda otišlo, ostavljajući za sobom trag koji je on sledio. Poput lovačkog psa iznenada bi zastao usred gužve. Polako pogledao okolo, a onda hitro nastavio u nekom pravcu. Pravio je iznenadna skretanja i naglo se okretao vraćajući se nazad.

Takvo ponašanje nije me zbunjivalo, za razliku od pre godinu dana ja sada znam šta on "njuši".

Šesto čulo, predosećaj, vezu, lanac ili verige kako se to kaže u mom kraju. On je bio majstor za verige, Verigaš tako reći ( tako sam ga iz milošte i zvao).

Svaki čovek s'vremena na vreme dobije po neki predosećaj, da ce se nešto dobro ili loše desiti. On je te predosećaje nazivao "veze izmedju svih stvari" i vežbao je sebe

(kao što ljudi vežbaju konje ili pse) da vidi te veze, da ih oseti prepozna i naravno pronadje. Verujem da dok mi ovako bezglavo jurimo krcatim ulica Stambola on tačno zna Šta da traži i Kako je to nešto nastalo, Gde je nastalo i Zašto je nastalo. Kako on to radi ne razumem, mada sam ga pitao jedamput, odgovorio mi je:

,,Kada drveće u šumi priča, potok prisluškuje, i to isto priča travi, a ona dalje svim životinjama, dok najzad ne kaže detliću, a on drvetu i onda Ono to priča drugom drveću po šumi, tako se isti razgovor vodi u krug. Svi oni to rade jer su tako navikli i bez toga Razgovora ne bi mogli ali takodje niko od njih Ga ne može menjati jer su zavisni od nepromenjenog ponavljanja tog razgovora, sa druge strane ako bi neko ko od Njega nije zavisan, čuo i naučio da Ga govori cela šuma bi slušala ono što on u taj razgovor ubaci. Lišće bi opadalo kad bi on rekao, i tako isto bi i potok prelivao…"

On inače ćuti i sam mi ništa ne govori dok ga ja nešto ne pitam, a onda mi odgovori ovako, pa sad ti vidi šta je rekao. Samo sam jednom tražio da mi objasni šta je rekao, i objasnio je, ali me je pre toga tako pogledao da sam od toga pogleda seo na zemlju. Zato ne pitam ništa dvaput i šta sam shvatio, shvatio sam.

I sada je slepo prati, tu svoju izvežbanu Verigu. Poput lovačkog psa koji prati svoju njušku. Idući tako hitro za njim zakačih nogu o nešto i na časak spustih glavu da pogledam o šta sam zapeo. Kada podigoh pogled ispred mene izbi jedan trg, pun ljudi u različitoj odeći sa različitim licima i bojama kože, od svih lica tražio sam samo Verigaševo, i nisam ga našao.

Već treći put sam prošao pored nekog žonglera. Vrteo sam se po tom trgu gurajući se sa golmilom ljudi i polako mi se činilo da tražeći njegovo lice pocinjem da gubim svoje, gledajući u tudje korake počinjao sam da se saplićem o sopstvene, oko mene tezge su počele da se vrte, a ćilimi sa njih poleteli, osećao sam strašnu želju da legnem na zemlju i proderem se da bih izbacio tu buku iz glave.

Odsekoh se kada osetih ruku na ramenu koja me privlači sebi:

,,Oćete li se smiriti već jednom? Od vaše histerije ne mogu da mislim, već mi peti put prolazite iza ledja. Smirite se čoveče i pogledajte…"

Dok je pričao ja sam stajao i osećao se glupo zbog moga straha, pokušavao sam da nadjem razlog tolike nervoze, kada mi on prekide te sitne misli i glavom pokaza na onog žonglera.

To u stvari i nije bio žongler, vec covek koji je vešto vrteo sabljom

(iako je bio obučen kao prljavi Ciganin u njegovim očima znao sam da je bio Turčin, još kao dete razlikovao sam Cigane i Turke pre po očima neko po odeći i jeziku).

Bio je više nego sa sečivima. Bacio bi sablju u vazduh, a zatim kleknuo i sa zemlje podigao još jednu. Onda bi onu prvu hvatao i obe sablje vrteo o rukama.

Pa bi ih zavrljačio dok bi se on bacio unazad, dočekao na noge i uhvatio ih u onom momentu kada bi im vrhovi dotakli zemlju.

Sa ponjave koja je bila ispred njega uzimao je dinje i stavljao ih na sablje, zatim bi dinje bacio i u letu je dva puta sekao, jednom uvis i jednom popreko, mrveci je na pet delova. Sličnu stvar uradio bi i sa nekom motkom i raznim voćem koje bi mu publika bacala.

Sudeći po onom što sam video nisam verovao da su sablje bile naoštrene.

Najviše zbog njegovog Turskog lica koje je ostajalo potpuno mirno čak i veselo, zadovoljno. Mislio sam :

,,Niko ne može biti tako siguran dok dočekuje naoštrenu sablju, a on čeka dve. Guju da bačiš sigurnije bi je dočekao, nego li naoštrenu sablju. Da omašiš dršku za nokat i uhvatiš sečivo, u letu bi ti ruka otpala i pre nego što sablja padne na zemlju "

A znao sam, još od pre, da ljudi koji tako barataju sabljama uvek manjkaju po koji prst, jer su morali vežbati da bi se naučili, a ovaj je imao svih dvadeset ( na nogama i na rukama).

Kada bi bacanje voća prestalo, gledaoci bi bacali novčiće na ponjavu ispred njega, navlaženu slatkim voćnim sokom i musavu od rupa i prašine. Uprkos veštini ovog mladica novčića je bilo malo, ali s'obzirom na to da su Turci ,,darežljiv,, narod bilo ih je i mnogo.

Kada je opet počeo svoje vretolomije primetio sam da se u njegovim potezima gubi svaki zvuk i dok on maše sabljom nestaje sva ulična graja; to me je pomalo podsetilo na jednoga… zvali ga bese Zmaj on je četri godine za redom, svuda po Mačvanskim vašarima i južnije od Beograda uzjahivo kojekakve ljute konje. Gledao sam ga kao dete. Dok ih je on jahao, ništa se čulo nije. Pored svog onog konjskog ništanja i njegovog ljutog psovanja ni šum se nije čuo. Tek pošto bi on sjahao vratila bi se ciganska muzika, i vika ispod šatre .

Kada je prestao da maše i počeo da secka voće vratila mi se moć govora, pa rekoh Verigašu :

,,Sumljam da je ta sablja stvarno naoštrena, niko se ne bi toliko mučio za šaku novčića sa blatnjave ponjave"

Vergaš je uzdahno tužno i neskidajući oči sa mladića rekao:

,, Gospodine… "

to ,,gospodine,, me je ljutilo jer on je znao da sam ja seljače i da mi je i pored ove njegove svilene odeće najtoplija suva slama, pa mi je to ,,gospodine,, ili ,,uvaženi,, uvek trpao pod nos kao kravlju balegu

"…zar pored tolikog potencijala koji posedujete uvek morate da me nervirate vašim malogradjanskim opaskama, ne gledajte one stvari koje su na očigled svih, male i jasne. Koga briga da li je sablja naoštrena ili je tupa? Ili koliko ima novčića na ponjavi? To su samo beznačajne sitnice ovog spektakla, pogledajete ponekad i onu drugu predstavu koja nije naočigled svih onu veliku i misticnu. Koja se igra samo za vase oči ( ako uspete da je vidite). Spektakl iza spektakla…"

Spektakla!? On koji verovatno poznaje sva kraljevstva ovoga sveta, i čije se posete tih kraljevstava zapisuju u carskim knjigama, naziva ovog žonglera spektaklom.

Dobro sad lepo on vrti te sablje ali baš toliko oduševljenje vašarskim nastupom. Ponekad se zapitam da li si i sam lud ako pratiš zaludnog čoveka.

Svojim vodopadnim glasom ( jer krajevi njegovih rečenica odzvanjaju u čovekovim ušima kao voda koja pada uz gromovitu buku sa visina ) prekide mi tok misli:

,,… Iako ste moj gospodine samo jedno svinjče u svili koje dosta plitko gleda na život, raduje me što ste uočili ,,tačku,,"

Verigaš je pominjao tačke i ranije ako su te njegove veze Verige onda bi te tačke ili virovi bili nesto kao čvor ili pukotina na lancu:

" Zaista zašto bi se izlagao tolikom riziku za šaku novčića? Ali ste me drago moje gospodsko prase i razočarali jer niste našli vezu koja rešava taj vir…Hoću reći niste našli rešenje date zagonetke…Vidite njegova tačka se može nazvati…recimo… zapanjujućom ali tačka one devojke u crno - plavoj haljini… To…To je istinska lepota."

Dabome kao što je "Gospodski Krmak" (proklet bio ako već i nije) rekao, zaista iza mladića u masi stajala je jedna devojka u crnoj odori koja bi kako bi se ona polako pomerala dobijala plavi odsjaj. Lice joj je bilo zavijeno u haljine kao što je ovde i običaj, ali su joj zato oči kazivale više nego što bi ona i gola uspela da pokaže.

Kroz ljude je išla lakim elegantnim koracima i posle nekog vremena izgledalo je kao da igra. U tim pokretima izbijala je sva ona, odećom skrivena, lepota.

Ali ta igra bila je čudna, uprkost sporosti i eleganciji pokreta bilo je tu nešto hitro i nespretno, nešto što je na trene kratilo njen tok. Njene ruke. Mali odsjaj koji se ote iz njenih ruku pod suncem, otkri mojim ocima nožić kojim je sekla kese sa novcem i nečujno ih prosipajući u svoje haljine.

U tom momentu misao prodje kroz moju glavu i u njoj se sve složi. Nervozno počeh pregledati prazne džepove tražeći mojih 120 dukata.

Verigaš se tiho nasmeja ne skidajući oči sa predstave:

,, Ovo joj je četrnaesti krug, vas je pretresla u trećem. Dok ste još obigravali oko mene, tražeći me. I molim vas skinite taj glupi izraz lica. Meni je isto uzela novac. Da ste samo videli, osetili taj pokret, tako neosetno izvlačenje…blaženstvo"

Moj izraz lica se polako menjao, iz glupog prelazio je u razočaranje, i ne samo zbog novca. Mada ostao sam bez ostatka onih dukata koje mi je majka dala kada sam pošao na ovaj suludi put, taj novac koji je dva veka bio u mojoj porodici, zakopan ispod dedine šljive sada je otišao, nestao.

Zašto? Zbog ove budale koja ne samo da pušta da ga na njegove oči pokradu nego se još i divi lopovu i njegovoj veštini marnisanja. Veštini jedne lopovske kurve?!

Moja glava se polako punila besom prema tom čoveku kada on (prvi put) skide oči sa predstave, pogleda me i reče :

,,Ne brini dobićeš svoj novac. Kasnije. Gledaj sad…"

U njegovom glasu osećao se bes, ali on nije bio besan. Pogledah mu u oči i tamo videh svoje, iz njegovog glasa pričao je moj, a ne njegov bes. Ton glasa mu se promeni, a on nehajući za to nastavi :

" Šta misliš koga ovi ljudi gledaju Mačeve ili Mladića? Nijedno ni drugo nisu ništa posebno, mačevi nisu lepi, nisu ukrašeni, čak im ni drške nisu ovezene, možda su i tupi kao što ste primetili. Ne može se reći ni da su magični. Kada su bačeni u nebo oni padaju na zemlju ko i sve drugo.

Ni Mladić nije nešto naročito, nije ni jak, ni nešto brz, on Mačeve samo baci i onda ih uhvati gde oni padnu. On čak ni ne zna da rukuje sa Mačem. Jer da zna on danas ne bi bio ovde na ulici i vitlao njima. Bio bi u nekom ratu, na nekom konju, na nekom polju.

Mač nije alatka kao što je truba, ne služi za zabavu dokonih trgovaca, to zna svako ko je morao da ga primeni.

Onda se postavlja pitanje. Ako ovaj mladic ne zna da rukuje ovim Mačevima šta onda ovi ljudi gledaju? Zašto se kroz njegove pokrete ne čuje ništa?

Ono što ovi ljudi gledaju, a da ni sami nisu toga svesni je … , Sudbina, Veza, koja postoji izmedju Mačeva i Mladića. A zašto se ništa ne čuje? Ne čuje se ništa jer Mačevi pričaju. Kao što sam rekao Mladić ne zna gde će oni pasti jer on nije mačevalac, već ih jednostavno hvata tamo gde mačevi odluče da padnu. U njegove ruke za sada. Pogledaj kako Mačevi preleću izmedju njegovih ruku. Oni kao da lete hiljadama godina, čitavu večnost, sporo i lagano, kao da bi zauvek leteli mimo sveta i mimo ljudi, da ih Mladić u jednom trenu ne zaustavi u svojoj ruci.

Taj tren (kada treba da ih zaustavi) Mladić ne zna da nadje jer sablji nije vičan, ali taj tren nalazi njega. Nalazi ga svakog dana zadnjih pet godina.

Zato se ništa ne čuje dok Mladić barata Mačevima jer tada Mačevi govore jezikom koji je glasniji od svih ostalih zemaljskih jezika, jezika koji se ne čuju.

Oni govore jezikom … . Vi biste rekli jezikom tog vašeg Boga, koji se ne može naučiti već samo prepoznati.

Ali sudbina prepoznaje čoveka samo ako on prepozna nju, ako ne onda je on izgubio svoji svrhu i ona se onda okreće protiv njega. Ovog Mladića ona je prepoznala i strpljivo ga je čekala, čekala ga je 1825 dana, do današnjeg dana…"

Tada me je opet pogledao:

"… Zamolio bih vas da kada dodje vreme zaustavite one vojnike …"

Primetio sam grupu od pet stražara, koji kao da su se odjednom stvorili iza mojih ledja, kako gledaju u nekog čoveka sa majmunima koji igraju:

,, Kako ću znati koje je pravo vreme? " upitao sam.

Verigaš me je pogledao onim njegovim ‘obarajućim’ pogledom.

,,Ako do sada ne možete da prepoznate pravo vreme za prave stvari, onda se gospodine jedino možete nadati da će ono moći da prepozna vas."

Osetio sam se kao šegrt koji posle godina kod zanatlije i dalje ne zna zanat.

Verigaš me je sada ponovo izgubio kao i pre sat vremena u ulicicama Stambola,

gledao je netremice u mladica. Sa zamrznutim licem posmatrao je, oči su mu se sjajile kao da broji zlato. Zatim je počeo polako da izvlači ruku kao da meri platno. Negde u visini prsa je stao i okrenuo šaku prema nebu.

Mladićevi pokreti postajali su sve brži i brži, a Verigaš je sve brže i brže brojao njegove pokrete. U jednom momentu, meni potpuno neprepoznatom, on okrete šaku i ču se zvuk metala koji udara o kamenčiće u prašini.

Verigaš je ćutao. Držao je zatvorene oči i mali smešak na licu.

Oko sablje dizao se oblačić prašine. Prašina se skupljala oko krvi sa Mladićeve rasečene noge.

,,Znači ipak je bila oštra!"

Prodje mi kroz glavu i prekorno zamislih kako me Vergaš psuje:

,,Ipak si ti samo jedno plitko svinjče".

Nekoliko trenutaka bio je muk, Mladić je izgubljeno gledao u Sablju koja je pala, oko njega ljudi su počeli da se dižu iz neke začaranosti u koju su upali gledajući ga, budeći se kao da ništa nije bilo nastavili su da idu putem kojim su pošli.

Ponovo nasta metež.

Mladić je i dalje nemo stajao ispred one pale sablje i mokre ponjave sa drugom sabljom na njoj.

Vergaš se u tom metežu negde izgubio, a ja sam ostao sa nekim neprijatnim osećajem u stomaku i onih pet vojnika, da čekam svoje vreme. Nisam ga dugo čekao.

Ona devojka prodje pored mene i očeša me svojom crnom maramom koja iznenada bljesnu plavo. Za to vreme, iza mene, je strazarima prišao neki čovek, pokazao na devojku i nešto im tiho rekao. Ja ko omadjijan napravih korak za devojkom, korak koji se ispreči nozi vojnika što je upravo hteo da baci kratko koplje. Koplje mu ispade iz ruke i pade nekoliko metara od devojke, ona se okrete i pogleda u koplje, u palog vojnika, a onda u mene. Zatim pobeže.

Dvojica stražara digoše trećeg dok četvrti nalete na moju ruku ( dok sam dodirivao mesto gde me je njena marama dotakla).

On isto pade i ustajući mi izdra nekoliko reči na turskom u kojima je pominjao djavola, kamilu, i moju majku ( jedine reči koje sam tog jutra sa sigurnošću shvatio, iako nisam govorio turski) .

Na tu viku Mladić pokupi onu ponjavu mokru od voćnog soka i blatnjavu od slepljenog peska, novčiće, palu sablju i otrča medju tanke uličice ostavivši iza sebe par srebrnjaka i nešto krvi sa oblačkom prašine.

Stajao sam tako na sred trga kao u snu, i vrteo se oko sebe, dok me Verigaš neprenu iz toga sna:

,,Bravo Ajvanu jedan! Znao sam ja da sa Karpata ne dolaze samo Košava i svinje…"

počeh iz nekog razloga da se pravdam ( još uvek polu sanjiv )

,, Ali… Ali ja sam samo…Ja nisam…"

Verigaš me je zagrlio i brzo požurio prema jednoj ulici:

,, Znam, dečko, znam…"

Autor: Ivan Stančić