Jednoga dana, kada mi je kosa bila dovoljno duga, a oči dovoljno umrljane suzama, odlučila sam da ne pišem više dnevnik.
Spalila sam sve papire, sve sveske i spomenare.
Jednoga dana, poželela sam sa nekim da podelim sreću. Ali nikoga nije bilo. Poželela sam da podelim suze, ali, opet, niko ne bejaše tu.
Tada sam počela da pišem priče.
…Tvoje ruke oko mene. Tvoj zagrljaj. Tvoje usne na mome vratu…
Crno…
Moj kaput je crn, moje cipele su crne. I moj pas je crn. Sve oko mene je crno… Lanac u mojim rukama zvecka. Čuje se vrisak dvorišnih vrata. Žuto svetlo pada na žuto lišće. Klavir…
Miris tvoje kože… Moj neodsanjani san… Pored mene, a u stvari ko zna gde. Prolazim pored zida od cigli. Ofarban je u belo. Samo moja crna senka me prati. Nedostaješ mi. Grliš me . Osećam vrelinu u tebi. Osećam... Sve… Samo trenutak. Osećam… Znam da bi želeo da zagnjuriš glavu u moje grudi i priviješ me uza sebe. Znam. To je ta nit realnosti koja se provlači kroz moje snove. Osećam te. Nije to prljava životinjska strast, požuda, ne. To je nešto uzvišeno, nešto vanvremenski, izvire iz nas. Čeka trenutak. Koji možda nikada neće doći. Ali i ta sama spoznaja pomaže da večnost traje kraće. Tvoje ruke oko moga vrata…
“.. Misli na ruke kao vesnike bola..’’
Grliš me, sve si mi bliže, osećam kako drhtiš. Moje srce kuca sve jače, treperim, ali znam da neće biti. Još nije vreme. Nikada ne možeš sve imati.
Osećam tvoje usne na mom vratu. Tako su meke. Ljubim te po vratu, po licu… Želela bih usnama da dotaknem svaki deo tvoga tela. I opet, i opet, i opet… Da ispijam sa tog izvora život…
Imao pa nemao ili neimao a želeo…
Tvoj dah, tvoj glas.
Volim te.
Autor: Ana Stojanović
