Sedi dečače, čuj moju priču.
Ne beše to davno. U ovaj grad je stigla smrt. Jedan čovek i jedan mač. Dve jedinke ali ipak jedna. Držao ga je kao što majka drži novorođenče. Ipak majke su umirale, kao i njihova deca. Jedina potreba mu je adrenalin, a adrenalin je krv. To je i uzimao. Čelik između njega i drugog živog bića je bila umetnost. Jedan lagan pokret ruke, koji donosi mnogo toga ali mnogo i odnosi. Sav taj vazduh koji on seče. Brujanje mišića koje izaziva napor, koji je njemu mizeran u odnosu na dobitak. Lepotu smrti. Osećao je taj čelik baš kao što oseća svoje srce ili svoju dušu. Spoj fizičkog i psihičkog. Za taj mač bi rekli da je napravljen od krvi i znoja. On je znao. Mač je napravljen od vazduha, vatre, vode, zemlje. Od duše i energije. On je napravljen od onog ko ga je nosio. Možda je i obrnuto, ali je opet isto. Dopunjavao mu je prazninu. Mač je bio on. Jedan čovek i jedan mač. Život i smrt, belo i crno. Ipak donosio je boju. Najviše crvenu. Njegovom pokolju nije bilo kraja. Najbolji su dolazili i odlazili. Iz života u smrt. Grad je prekrila tuga, za smeh više nije bilo mesta. Ipak bilo je trenutaka kada bi mač napustio vlasnika. Jedan tren samo, previše mali. Niko se ikad nije usudio da mač ukrade. Oni su bili stvoreni jedno za drugo. Mač bi ubio bilo koga. Ipak taj trenutak je presudio. Jedan čovek je sve promenio. Mač beše odvojen od tela nosioca. Taj čovek mu je prišao i presekao ga. U tom trenutku je shvatio da je mač samo prazna ljuštura bez svog gospodara, previše ranjiv. Da je dao priliku čulu sluha, to bi bio poslednji zvuk koji bi nosilac čuo u životu. Ovako je samo pao. Energije se udružiše i zaplivaše vazduhom slobodne. U grad je stigao život.
“Ko je bio taj čovek koji ga je ubio?“ “To sam bio ja”. Dečak se nasmeja. “Vidiš, smeh se vratio”.
Autor: Damir Davidov
Ne beše to davno. U ovaj grad je stigla smrt. Jedan čovek i jedan mač. Dve jedinke ali ipak jedna. Držao ga je kao što majka drži novorođenče. Ipak majke su umirale, kao i njihova deca. Jedina potreba mu je adrenalin, a adrenalin je krv. To je i uzimao. Čelik između njega i drugog živog bića je bila umetnost. Jedan lagan pokret ruke, koji donosi mnogo toga ali mnogo i odnosi. Sav taj vazduh koji on seče. Brujanje mišića koje izaziva napor, koji je njemu mizeran u odnosu na dobitak. Lepotu smrti. Osećao je taj čelik baš kao što oseća svoje srce ili svoju dušu. Spoj fizičkog i psihičkog. Za taj mač bi rekli da je napravljen od krvi i znoja. On je znao. Mač je napravljen od vazduha, vatre, vode, zemlje. Od duše i energije. On je napravljen od onog ko ga je nosio. Možda je i obrnuto, ali je opet isto. Dopunjavao mu je prazninu. Mač je bio on. Jedan čovek i jedan mač. Život i smrt, belo i crno. Ipak donosio je boju. Najviše crvenu. Njegovom pokolju nije bilo kraja. Najbolji su dolazili i odlazili. Iz života u smrt. Grad je prekrila tuga, za smeh više nije bilo mesta. Ipak bilo je trenutaka kada bi mač napustio vlasnika. Jedan tren samo, previše mali. Niko se ikad nije usudio da mač ukrade. Oni su bili stvoreni jedno za drugo. Mač bi ubio bilo koga. Ipak taj trenutak je presudio. Jedan čovek je sve promenio. Mač beše odvojen od tela nosioca. Taj čovek mu je prišao i presekao ga. U tom trenutku je shvatio da je mač samo prazna ljuštura bez svog gospodara, previše ranjiv. Da je dao priliku čulu sluha, to bi bio poslednji zvuk koji bi nosilac čuo u životu. Ovako je samo pao. Energije se udružiše i zaplivaše vazduhom slobodne. U grad je stigao život.
“Ko je bio taj čovek koji ga je ubio?“ “To sam bio ja”. Dečak se nasmeja. “Vidiš, smeh se vratio”.
Autor: Damir Davidov
