Uzeo sam kredu u boji i zašar'o po vazduhu ispred kapije, iscrtavajući vitku ženu, dvoje dece, jedno drugom do uveta. Nacrtao sam psa, automobil. Jesu li postali stvarni? Da, jer verovao sam u njih. I dalje sam stajao ispred rešetkaste kapije koju je nagrizla rđa odavno, i nasmejao se sam sebi, jer, sad napokon imao sam sve. Okrenuo sam se oko sebe i zakoračio ulicom, a koraci od sedam milja prenesoše me daleko, daleko od svega tog, i crtao sam mnoge stvari, sve postadoše stvarnost naša svakodnevna, i menjao sam krede radeći to, boje, i svemu dadoh druge osobine. Jer bejah demon, demijurg, i stvaranje mi samo bi u mislima, i posedovanje stvorenog, vlast nad njim. Zaboravih, samo jedno zaboravih, na žalost. A ta nesmotrenost umalo me uništi, o zla. Jer samo onaj kome verujemo nađe nam se iza leđa, a samo onaj iza nas, može se privući neopaženo. Oh, izdajniče, ti zla sudbo, Brute naš.
Sedeo sam za okruglim stolićem neke bašte, kafića, da li sam čitao novine ne znam, ili nije važno, tek sećam se da došla je i sela pored mene, stara kao mladićki dani, poznata kao miris vanile, a daleka i tuđa poput tuđe žene. Jer to je i bila, možda ne nekome drugom, ali meni sigurno da. Nasmejala se i sela, pozdrav pretočila u priču, a davni život zapuhnuo me poput juga, i topla krv zastruja žilama mojim. Zapitah se, zašto je tu, zašto priča takve stvari, i jedan se odgovor rodi, za tren možda i moguć, ali ne, nikako moj. Jer pre nego i shvatih, znao sam odmah, moja nikada neće biti, za drugog je rođena znam. Nasmejah se samo i malo prozborih, da oteram setu i udahnem malo, tog svežeg, dalekog, mirisa tuđe, nikada moje, po pravu ne, te prelepe žene, što ponudi se meni. Zlatnoplava, ko raž u leto, njena me seti kosa davnih dana, kad osmeh je njen bliži bio meni, i zvon tih usana sijao dnevno. Ali ne, rekoh sebi, nije za tebe, a i ženu od krede, ti kući imaš sad.
I odmahnuh rukom, i sve to nesta, i ona, i priče, o odmoru tom dalekom, o banji i vodi, toj toploj što nedra, zemlje je rađaju lekovitoj. Okrenu se sve, nevidom mračnim, i sile se sručiše na mene. Ja uzeh za ruku ženu svoju i obećah joj odmor iz sna, a ona sva divna, zagrli mene, i shvatih da ipak je volim ja.
Pogledao sam kroz prozor, i ostavio je tamo, da masiraju je uljem mirisnim stručni ti ljudi banjski. Nije za mene opuštanje takvo, ja napetost volim, i život brz. Zakoračih i u tren se već eto, u liftu hotelskom nađoh dalekom. Prvi, drugi, spratovi se nižu, na trećem izađem, i sretnem nju. Terapeutkinja glavna, moje žene, žene od krede znate već to, izlazi iz hodnika nasuprot meni, od koga li ide, ka meni ide, prolazi, ode u lift. A pogled, taj pogled u belom, ispod crne kose, ni za tren ne napusti zenice izdajničke moje što skinuše je i obukoše i skinuše dušu s nje. Uđoh u hodnik i naslonih se na zid, udahnuh duboko, jer znao sam da doći će zamnom, ali plašio sam se, plašio tog. Zašto, pitam se, kad znam da sam gospodar realnosti svoje, ali eto, strah, ne sluša nikog. I došla je, baš kad otključah sobu našu, i uhvati me za ruku, prozbori tiho. Znao sam, ali slušao nisam, znao i želeo, ali eto nisam mogao, uvedoh je unutra, i spustih na krevet. Da nisam uživao, lagao bih kad bi rekao, ali strah je rastao od otvorenih vrata, i ženinog, da, te neimenovane, nepoznate žene od krede moje, njenog izraza na licu tom koje ne vidim ni sad, kad uhvatila bi me u položaju tom, sa drugom tad. Plašio sam se, ja, tvorac sveg sveta svog. Ali prestajao nisam, stati nisam mogao, dok njeno lice se menjalo podamnom, u užitku ličeći sve više na... Plava, smeđa, crvena, crna, lepa i ružna, ničija, moja, tuđa, daleka, nepoznata neka...
Otvorio sam oči opet, i znao da svemu je kraj. Ah, Brute, šta učini meni ti, zašto me izdade tako bez razloga, zašto zabode sečivo to hladno, kad verovah ti i ovaj put. Ne, sudbina je takva, i niko nije svemoćan, osim kad jeste, što je najgore. Opet na ulici, sam sa svoje strane, kroz kapiju gledam. Zamahnem rukom, i obrišem psa. Obrišem decu, automobil i nju, zastajući neznatno tek nad njenim licem. I dalje ga ne znam. Ceo život, ali ko je ona, odakle je? Nije ni važno više, nikada neće ni biti...
Koraci me nose, daleko, daleko, a sporije da biti ne može...
Autor: Nikola Bulj
