Sedela si u svojoj udobnoj ležaljci pod suncobranom na obali reke, uživala inertno u hladovini, sunčanom osmehu nad bistrom vodom, dahu letnjeg vetra na tvojim usnama žednim doživljaja. Posmatrala si hladnu, bistru vodu, koja nemo klizi preko oblutaka i peni se negde u daljini, oblikujući obale života po svojoj volji, i ustala sa svoje ležaljke sa oholim osmehom, željna igre u plićaku, prskanja hladnih kapljica na tvom lepom mladom licu. Zakoračila si i uzdahnula iznenađeno kada je jeziva studen sklopila svoje prozirno lice oko tvojih stopala. Ali nisi istrčala na obalu. Ne, samo si pogledala preko ramena na ležaljku koja te je mirno čekala na suncu, tamo pod sigurnošću suncbrana šarenih boja, tamo gde je sve poznato i tvoje. Napravila si još jedan korak, spustila svoje nežno stopalo na glatku površinu kamena, a studeni talas preli se preko tvog članka i zaigra uz tvoju vitku nogu izmamivši ti još jedan uzdah. Tako hladna, tako bistra, tako osvežavajuća u taj sumoran letnji dan. Samo malo osveženja, malo igre, ništa više, ponovila si sebi. Gledala si raznolike oblutke na dnu kroz providnu površinu brze vode, osećajući se i dalje sigurno i znajući da si na plitkom, da nema opasnosti. Kad ti je voda došla do onog osetljivog mesta iza kolena, udahnula si duboko i spustila se polako, kvaseći se pomalo da izbegneš šok od hladnoće. Sela si, i posmatrala reku kako teče. Sedela, igrala se rukama na hladnoj površini, pomerala tok talasa skrećući ih, i oduševljavala se svojm moći nad tom prostom rekom od koje mnogi zaziru. Običnom, providnom, plitkom rekom čije hladne vode se mnogi plaše i drže se obale. Svi su ti rekli da je izbegavaš, da ne ulaziš... Možda je trebalo da ih slušaš? Ali sunce tako smarajuće prži, a voda je tako hladna i osvežavajuća. Umivaš se, čedno, vrelim usnama zadržavajući svaku hladnu kap, upijaš svakom porom njenu svežinu dok voda klizi niz tvoju nadraženu kožu... Ležeš na leđa, spuštajući se polako unazad i pridržavajući se rukama, a studena voda ti se sklapa sporo oko lica, niz obraze, preko usana... I odjednom, ispod površine si. Tako je lepo. Drugačije. Predivno. Voda te nosi. Prepuštaš se. Puštaš da te nosi... Negde u dubini, tvoje grudi zadrhte. Tako opuštajuće... A onda se setiš obale. Ležaljke na travi. Svojih prnja koje si ostavila razbacane iza sebe. Panično se probijaš iznad površine i udišeš vazduh, gledaš pogubljeno oko sebe, a na sve strane je samo hladna voda i ništa više. Strah. iskonski strah od gubitka kontrole preseca te pravo kroz srce i paničiš. Ne paniči. Ali paničiš. Tamo negde daleko, obala, ležaljka, ostaci tvoje sigurnosti. Ovde - samo vrtlog, penušavi vir koji te nosi, koji ne možeš da ukrotiš, kojem ne možeš da narediš svojim ljudskim mudrostima. Reka plavi kada hoće, povlači se kad joj dođe, nestane i presuši, a onda grune iz neba i obruši se divljačkom snagom pravednog dažda. Plivaš. Bežiš. Snažno zamahuješ, kobeljaš se, istrčavaš na obalu. Klecaju ti kolena, usne drhte u panici. Kako si sebi to dopustila, kako si zaboravila oprez, kako si mogla da dopustiš da se na trenutak prepustiš i da te ponese... Vraćaš se iznemoglo u svoju ležaljku, koja te, topla od sunca, suši, greje, razume tvoj strah. Ubeđuješ sebe da si ponovo sigurna. Da, sada je sve ponovo u redu. A onda baciš pogled, i vidiš hladnu, penušavu vodu koja besni preko oblutaka i vlažna usna ti zadrhti. Sklopiš oči, a umesto spokojnog mraka vidiš samo hladnu dubinu koja te nosi, dok se prepuštaš uživajući... Možeš uspaničeno da ih otvoriš, da se pitaš zbog čega si spremna da rizikuješ da te voda odnese i niko tvoj te više ne vidi, možeš da lažeš sebe, možeš da se pravdaš sama pred nemim sudom prirode. Možeš da se pokriješ peškirom i ušuškaš dublje u ležaljku, tražiš nepromenljivu sigurnost, inertno, kao što svako telo što miruje nastoji da ostane u mirovanju... Ali reka te je jednom ponela... I šta god uradiš, svaki put kada sklopiš oči, svaki put kada se zagledaš kroz zid negde u daljinu koja ne postoji, osetićeš u krvi kako te voda nosi, i nećeš biti spokojna u mirovanju. Nikada više...
Autor: Nikola Bulj
