Istorija čini čuda i od najizdržljivijih...
U jednoj ne tako dalekoj zemlji jako jako davno živeli su ljudi koji se nisu mnogo razlikovali od vaših komšija koje svakodnevno viđate po ulicama. Bilo je tu raznih mužića i ženića, pišića i pičića, dečačića i devojčuraka, klinki i klinaca, pa sve do beskrajno mnogo posve malih embriončića. E pa iz jednog takvog embriončića nastala je jednog dana jedna mala spodoba. Toj spodobi roditelji su istog dana kako je izašla iz majčine utrobe nadenuli ime Margarita, iako to tada nije zvučalo kao danas, ali recimo da je tako. Margarita je, iako mala, a ipak stasita, u svojim prvim godinama života živuckala i jebuckala kako je stigla, uglavnom sama sebe ili pomalo svoje roditelje, tek toliko da se zna da postoji i da je tu. Išla je ona od majke do oca i prenosila poruke koje su oni slali, ili bi ponekad otišla do komšija i prenela njima poruku koju bi im oni poslali. Opštila je tako s godinama, kako se, je li, razvijala, sve više i više, sve duže i duže, ponekad tako dugo da je nije bilo kod kuće po nekoliko dana, ali to njene roditelje nije nikad brinulo jer oni su znali da je njihova Margarita uvek tu pored njih i za njih
Jednog dana mlada i još uvek posve mala iako već poprilično stasala, divna visoka Margarita oseti u sebi neki čudan i jak poriv. Vrzmalo se njoj po glavici nešto čudno, nešto teško. Mučilo ju je to danima, ali nikako da shvati šta je to, kakva je to silna sila koja se u njen stomačić uvukla i ne da joj mira. Jednog lepog sunčanog letnjeg prepodneva shvati da joj treba nešto novo, nešto divlje, i odluči da krene negde. Pošto još uvek jadna i mlada, zaista nevina i neiskvarena, nije znala ko bi mogao da joj pomogne u njenom naumu da zadovolji svoje nezasite potrebe, poče o tome duboko da razmišlja. Načula je od roditelja da postoje ljudi koji se zovu majstori i koji su bogovi svojih zanata, a isto tako načula je od majke i komšinica da su oni najbolji i u zajažljivanju one gladi koja se pred očevima i muževima nikako ne spominje, pa je istom pomislila da bi jedan takav majstor sigurno mogao i za njenu boljku naći leka. Nije Margarita još uvek znala o čemu se radi, ali krenula je kuda su je noge ili nešto drugo vodilo
Šetajući tako gradom stigla je on do neke sprčene kućice. Vrata su bila zatvorena, a iznutra čuo se neki prijatan zvuk. Naže se malo na prljave niske prozore da pročkilji unutra i vidi čta se dešava, kad oseti nešto tvrdo i debelo kako joj se zavuče u gaćice i poče da luta njenim suvim, ali ne zadugo, međunožjem. Okrete malo glavu i zapazi ljudsku grdosiju, mahnitu životinju, nekoga ili nešto kako je ludo obrađuje i naslađuje svojim debelim prstima. Bio je to majstor onako crn i maljav, koga je uporno već dugo tražila. Pogleda u njene duboke smeđe oči, a ona jadna proskiči onako u sto mu blaženih i milih muka
- Ko si ti stvore bezdušni što me tako pošteno obrađuješ i naslađuješ?
- Ja sam majstor. Majstor svih majstora, praotac i stvoritelj, umetnik zanata, ja sam vrač merač, oblikujem i stvaram, a nadasve zadovoljavam takve kao što si ti. Odgovori majstor svojim božanskim glasom.
Jadna mala Margarita nije više ni čula ni slušala šta joj govori ovaj đavolski skot, već se samo prepustila prstojebanciji i uživanjima koja joj je priredio. Kada su napokon svršili i završili Margarita shvati da je baš to bilo ono što joj je trebalo, slutila je da je ovo samo početak i da će dalji razvoj događaja doneti još mnogo mnogo takvih lepih pustolovina kao što je bila ova na ulici pred prčvarnicom.
Majstor je takođe video neki potencijal u njoj, pa pošto nikad nije oblikovao male slatke plave devojčurke, odluči da se neće samo koristiti Margaritom, već da će od nje stvoriti najveće umetničko delo koje će čovečanstvo ikada videti.
Počeo je tako majstor da svim svojim raspoloživim sredstvima, koja su inače bila i više nego obimna, jebucka i prcucka malu mladu Margaritu, da radi na njenom telu i vaja njene mlade sisiće svojim kao turpija oštrim rukama, koji su ponosno štrčali i boli mu oči. Trudio se da bude pažljiv prema njoj, pa je merio svaki put koliko bi ušao i izašao, merio je brzinu kojom bi je taslačio, određivao pomno ritam, ništa nije prepuštao slučaju. Svaki dan on se je mučio da utka još malo svoje umešnosti u nju, da dotera još malo ono što su njeni nepažljivi roditelji pustili da raste slobodno i nenegovano, da se razvije u bilo šta, a ne u najlepše zdanje čovečanstva.
Posle takvih dugih muka, razmera i premera, razjeba i prejeba, danonoćnog taslačenja i minucioznog oblikovanja, pomislio je majstor da je njegovo delo dostiglo savršenstvo. Odluči tako jednog dana da izvede Margaritu pred ostale ljude i da im pokaže šta je načinio. Uze je za njenu malu belu ruku i dovede do Trga Sjedinjenja gde su se svi građani skupljali u poslepodnevnim satima da sjedine svoje misli i doživljaje, a poneki i nešto drugo, ali najčešće da se svi sjedine sa Margaritom, koja je tu provodila i čitave noći i dane dok još nije bila otišla kod majstora. Doveo ju je majstor i postavio tamo pred sve njih, pred mlado i staro, pred muško i žensko, i počeo da izlaže svoj rad. Jebuckao je mladu, sad već ne baš toliko malu Margaritu, otmeno i sofisticirano, niko nije mogao da prepozna takav rad, nikome nije bilo jasno šta je to, kako to radi, ali svi su uživali na neki čudesan način posmatrajući i slušajući tu velelepnu tvorevinu. Gudio je po njoj lagano dok nije zadovoljio sve prisutne, sebe i nju samu. Shvatila je Margarita da joj treba dobrih kita. Uživala je u majstorijama majstora koji se svakodnevno i celonoćno trudio da ispuni očekivanja i želje svoga materijala kojem je postao gospodar. Margarita je počela da raste i ne samo to, onog dana kada su ljudi videli majstorovo umeće, svi su pohitali i počeli da pozivaju Margaritu u svoje dvore da sa njom opšte i da od nje prave nova umetnička dela. Ona je na sve pozive rado odgovarala, rado je dolazila kod svih koji bi je zvali i dopuštala im da od nje rade šta bi god hteli.
No, uživanje nije trajalo dugo. Kolko ljudi tolko kita. Kako se dobar glas daleko čuje, počeli su Margaritu da pozivaju ne samo obični dobri ljudi poput njenih roditelja, komšija i sugrađana, nego i obični hoštapleri koji su umesto da je oblikuju i neguju, počeli da je nagrđuju i skrnave, dodavali su slojeve i slojeve gadosti na ono što je marljivi majstor, majstor svih majstora, velika grdosija, tako dugo i pomno tkao i lickao i pickao. Tako je Margarita počela da dolazi kod majstora sva drugačija, puna modrica i ožiljaka koji nikako nisu prolazili koliko god da se majstor trudio da ih neguje, da ih pazi, leči i mazi. Počela je da prima raznorazne stvari koje ne samo da nisu bile više ljudskog porekla, nego nisu više bile ni adekvatnog oblika i veličine, ali ni to nije bilo dovoljno, osilili su se neki gilipteri pa joj je jedared uletelo nešto i straga u njenu dragu joj i svetu rupicu iz koje je pre samo izlazio višak, a sada i ulazio.
Čuvši za to, pojavili su se i neki doktori koji su tvrdili da su bolji od majstora i da će oni Margariti pomoći. Pomno su je ispitivali i beležili svaki delić njene unutrašnjosti i spoljašnosti, proučavali i njene bolno zadobijene rane i ožiljke, secirali je u zabludi da će od nje stvoriti nešto mnogo lepše, velelepnije nego što je stvorio majstor sa svojim sledbenicima. Proučavali su u kakvim se sve pozama pojavljivala, i u kakvim bi se još mogla naći, a da ne bi došli u zabludu, i sami su pokušali da se upuste sa njom u neke, ali to je sve bilo bezuspešno, jer su oni bili samo obični mazohisti, oni nisu za razliku od majstora gospodarili njome, već je ona gospodarila njima, što joj se nije nimalo svidelo.
Počeli su tada teški dani za našu jadnu Margaritu, koja nikako više nije bila mala. Zbog njene lepote i prisnosti sa svima, svi su je jebavali, zajebavali, razvlačili i preinačili u spodobu koja je služila svima, a nije uzimala ništa za uzvrat. Bila je tu među svima, zaboravila je i zaboravilo se kako,gde i kada se rodila, ko su joj roditelji, ko je od nje stvorio to što je sada, jer je posle smrti svog majstora, majstora svih majstora, vrača merača, poživela jako dugo, jer on kada je video šta je stvorio, kada je shvatio da je postigao svoj cilj prokleo Margaritu, ili joj poklonio, zavisi kako se uzme, večni život, ne večan kao u ostalim bajkama i pričama, nego zaista večan, jer i dan danas ako oslušnete malo bolje, Margarita je baš tu ispred vašeg nosa, svakog dana jebucka i prcucka među nama, a da sve naravno ne bude crno i patetično, pojavljivali su se i drugi majstori, iz generacije u generaciju, hrabri jebači, veseli merači koji su nastavili rad svog odavno zaboravljenog pretka i od Margarite nastavili da prave savršenstva, presvetla svršenstva kakva su mogli s obzirom na njeno prelepo stanje u kom se nalazila kada bi se sa njom upustili u neku od mnogobrojnih orgija i perverzija i koji su za razliku od drugih ostali svesni da njoj treba gospodar, a ne rob.
Autor: Igor Lekić
