Šta misliš?
O čemu?
O ljubavi i mržnji?
Tanka je granica!
Ne šta su ti rekli, šta ti misliš?
Zanimljivo. Mogao bih da razmislim o tome. Ljubav i mržnja... Voleti a mrzeti, to je najslađe,... ili tako nešto... -Zajedno ili odvojeno?
Molim?
Ljubav i mržnja, svaka za sebe, ili zajedno...?
Ne znam. Kako hoćeš?
Pa.. Ljubav. Šta volim. Volim, volim... volim muziku. Glasnu muziku. Volim glasnu muziku koju volim. Začarani krug? Možda i ne... Ponekad se ispostavi da volim i stvari koje nikad ranije nisam čuo. Snow Patrol, Fisherspooner, Goldfrapp... Neko ih predloži, čuješ ih u filmu, pročitaš na nečijem blogu... Šta još volim? Adrenalin! Adrenalin je dobar. Osećam se živim. Bez obzira da li pravim sranje na biciklu ili šaram sprejom zidove u pola četiri ujutro... Mogućnost da neko, uglavnom ja, nastrada, ne preterano, to već nije QL, ali čak i bez stradanja, sam taj osećaj, mogućnost, čini da osetiš srce kako kuca, i da znaš da si živ... Pitao sam juče kako se osećao prvi bungee skakač, ali mi rekoše da je bio indijanac i skakao sa lijanom... kao da to ima veze, možda i ima, ali lijana... Jednom sam imao lijanu. Nabavio sam je u nekoj šumetini gde je svako drvo bilo više od solitera (bio sam klinac) a pored je tekao potok tako bistar da je ispod svakog drugog kamena bio mali rak. A šuma je bila mračna, i svuda su visile lijane. Skinuli smo jednu i smotali je, poneli do sela, i trebalo je da je ponesem kući i okačim na dunju... Zaboravio sam je na terasi u mraku i otputovao kući bez nje... jebiga, sranja se dešavaju... Možda je i bolje, verovatno bih pao... kao što sam pao sa jabuke. Srećom, na glavu, a ona mi je najtvrđa. To je fazon iz "Mikijevog zabavnika", kad Paja padne, a sestrići nekome kažu, "srećom, pao je na glavu, ona mu je najtvrđa"... gde sam ono stao...
I? Šta misliš?
Mislim da volim! Mislim li? Ili Volim a ne mislim?
Voliš? Lepo! Kako možeš biti siguran?
E jebiga. Otkud znam. Ne bih bio siguran ni da je zemlja loptasta, da niko ne pokušava da dokaže suprotno. Ili da pokušava. Čekaj, zbun. Ako niko ne pokušava da dokaže suprotno, mora da je tako. Eto, to sam mislio...
Ne znam, kako neko to može da zna...?
To te i pitam. Ja ovde postavljam pitanja! Šta misliš?
Mislim da mogu da znam. Valjda. Da, znam. kako ne bih znao?
Kako znaš? Po čemu?
Osećam to.
Opiši osećaj.
Da opišem osećaj? Uh... Pa to je... sjebano skroz. Definitivno. Osećaš se super. A onda sve sjebeš jednom prostom rečenicom, ili samo rečju. I onda ona ode. Ili ne ode. Zavisi šta je gore. Pa, osetiš to... tako što ujutro ustaneš, otvoriš oči poput desktopa, i umesto My Computer ikonice vidiš u ćošku njeno lice. I o čemu god da pričaš, na kraju dođe do nje. A onda ućutiš jer znaš da si jadan. Ne želiš da je pominješ više u društvu... A svi znaju šta si zamalo rekao. Teško je skoncentrisati se kad je i najobičniji odlazak u WC povezan sa njom nekako. Kao ono, svako poznaje svakoga na svetu preko šest kontakata maksimalno. Tako i ovo. Sve je povezano sa njom preko šest pojmova maksimalno. Ili još gore, svaki put kad pomisliš, poželiš da ona to zna. E to je tek ludilo kojeg se treba spasiti. Zašto bi majku mu zvao nekoga, ko ništa nije kriv, da ga izluđuješ svaki čas kako si ti pomislio, ej, pomislio nešto. Znaš, upravo sam te se setio... Da mene neko tako zove promenio bih broj telefona... To je osećaj da sa nekim ne smeš kontaktirati dok god osećaš da moraš. Kad više ne moraš, onda slobodno možeš...
Ti si lud. (osmeh)
Naravno da jesam. Jer volim. A ludaci samo vole. Nije to za normalne, nikako...
I normalni vole.
Vole li? Ili kad se zaljube postaju nešto drugo. Znaš i sama za izraz "ludi od ljubavi" i slične gluposti...
Znam onu pesmu o dvoje ludaka koji se vole...
Da... a ceo svet ih žali...
Misliš da treba žaliti zaljubljene?
Naravno da treba! To su sve redom ludaci i budale. Ljubav spusti čoveka na niže grane od siromaštva, od bolesti... Ljubav ga natera i da moli, bez ikakve potrebe... Ako nešto može da me iznervira, to je ljubav! Mrzim ljubav!
Aha! (opet taj osmeh!) Došli smo i do mržnje!
Ma jebi se! Došli smo, pa šta...
Kako možeš da mrziš ljubav? Malopre nisi mogao ni da je definišeš...
Ne mogu ni sada. Kako sam tek mogao malopre?
Ja sam normalna. A i ja volim!
Normalna? Nisi ti normalna... uostalom, definiši normalno! Danas je normalno da slušaš Cecu, izlaziš u La Chance, voziš tatina kola i imaš French Manicure. Ti pod jedan nemaš kola...
Nije to normalno. Ja sam normalna!
Nešto se puno trudiš da to dokažeš... opusti se... nemoj biti nervozna...
Nisam nervozna!
Nisi?
Pa šta i ako jesam? Jel' to nešto loše?
Ne, biti nervozan je skroz QL. Ali nama ludima ;) Opusti se, sve je u redu. Dobro, ti si normalna skroz... potpuno ista kao i svaka druga devojka...
Jesam! Dobro što si to primetio... uopšte nisam drugačija od ostalih...
Bo'me nisi! Ista si lujka kao i sve ostale... kuku...
Šta ti je to?
Banjalučki ćevap. Hoću da jedem...
Zašto ćutiš i gledaš me? Mali, kao stidljivi osmejak. Nakrivš glavu, gledaš ispod trepavica. Zašto jednostavno ne kažeš da želiš da probaš? Hoćeš?Odmahuj glavom nekom drugom, znaš! Sigurno?
Neću hvala...
Ne voliš?
Nisam nikad probala!
Nisi proba... Pa šta ti jedeš u životu?
Ne hranim se ja po tim...
Probaj!
Ne, ne... samo ti...
Ubiću je. Sad će svaki čas da dođe i pokuša da uzme. Evo je. Ustaje. Prilazi. Kao ide na drugu stranu. Pa da... Dolaziš izokola, znam te ptico dok si jaje bila... ne mogu da verujem, otvara usta i pokušava da zagrize ćevap u lepinji koji držim u ruci... Ali pokazuje još nešto usput. Treba li da me bude sramota? Verovatno... ali zabole me. Njen problem. Nećeš dobiti... Izmičem ga... Ona se naginje više, pokušava da ga zagrize... Dosadi mi brzo ta igra i gurnem joj ćevap u usta. Pitam se, ako ćevap ne može da stane unutra sa malo lepinje, kakve su to tolike priče o pušenju i guranju do kraja... još jedna seratorka....
E, mrzim da psujem! To baš ne volim... Inače ne mrzim ništa posebno, život je super stvar kad pogledaš...
Mhm (žvaće)
Boli tebe šta ja pričam... Prijatno!
Autor: Nikola Bulj
O čemu?
O ljubavi i mržnji?
Tanka je granica!
Ne šta su ti rekli, šta ti misliš?
Zanimljivo. Mogao bih da razmislim o tome. Ljubav i mržnja... Voleti a mrzeti, to je najslađe,... ili tako nešto... -Zajedno ili odvojeno?
Molim?
Ljubav i mržnja, svaka za sebe, ili zajedno...?
Ne znam. Kako hoćeš?
Pa.. Ljubav. Šta volim. Volim, volim... volim muziku. Glasnu muziku. Volim glasnu muziku koju volim. Začarani krug? Možda i ne... Ponekad se ispostavi da volim i stvari koje nikad ranije nisam čuo. Snow Patrol, Fisherspooner, Goldfrapp... Neko ih predloži, čuješ ih u filmu, pročitaš na nečijem blogu... Šta još volim? Adrenalin! Adrenalin je dobar. Osećam se živim. Bez obzira da li pravim sranje na biciklu ili šaram sprejom zidove u pola četiri ujutro... Mogućnost da neko, uglavnom ja, nastrada, ne preterano, to već nije QL, ali čak i bez stradanja, sam taj osećaj, mogućnost, čini da osetiš srce kako kuca, i da znaš da si živ... Pitao sam juče kako se osećao prvi bungee skakač, ali mi rekoše da je bio indijanac i skakao sa lijanom... kao da to ima veze, možda i ima, ali lijana... Jednom sam imao lijanu. Nabavio sam je u nekoj šumetini gde je svako drvo bilo više od solitera (bio sam klinac) a pored je tekao potok tako bistar da je ispod svakog drugog kamena bio mali rak. A šuma je bila mračna, i svuda su visile lijane. Skinuli smo jednu i smotali je, poneli do sela, i trebalo je da je ponesem kući i okačim na dunju... Zaboravio sam je na terasi u mraku i otputovao kući bez nje... jebiga, sranja se dešavaju... Možda je i bolje, verovatno bih pao... kao što sam pao sa jabuke. Srećom, na glavu, a ona mi je najtvrđa. To je fazon iz "Mikijevog zabavnika", kad Paja padne, a sestrići nekome kažu, "srećom, pao je na glavu, ona mu je najtvrđa"... gde sam ono stao...
I? Šta misliš?
Mislim da volim! Mislim li? Ili Volim a ne mislim?
Voliš? Lepo! Kako možeš biti siguran?
E jebiga. Otkud znam. Ne bih bio siguran ni da je zemlja loptasta, da niko ne pokušava da dokaže suprotno. Ili da pokušava. Čekaj, zbun. Ako niko ne pokušava da dokaže suprotno, mora da je tako. Eto, to sam mislio...
Ne znam, kako neko to može da zna...?
To te i pitam. Ja ovde postavljam pitanja! Šta misliš?
Mislim da mogu da znam. Valjda. Da, znam. kako ne bih znao?
Kako znaš? Po čemu?
Osećam to.
Opiši osećaj.
Da opišem osećaj? Uh... Pa to je... sjebano skroz. Definitivno. Osećaš se super. A onda sve sjebeš jednom prostom rečenicom, ili samo rečju. I onda ona ode. Ili ne ode. Zavisi šta je gore. Pa, osetiš to... tako što ujutro ustaneš, otvoriš oči poput desktopa, i umesto My Computer ikonice vidiš u ćošku njeno lice. I o čemu god da pričaš, na kraju dođe do nje. A onda ućutiš jer znaš da si jadan. Ne želiš da je pominješ više u društvu... A svi znaju šta si zamalo rekao. Teško je skoncentrisati se kad je i najobičniji odlazak u WC povezan sa njom nekako. Kao ono, svako poznaje svakoga na svetu preko šest kontakata maksimalno. Tako i ovo. Sve je povezano sa njom preko šest pojmova maksimalno. Ili još gore, svaki put kad pomisliš, poželiš da ona to zna. E to je tek ludilo kojeg se treba spasiti. Zašto bi majku mu zvao nekoga, ko ništa nije kriv, da ga izluđuješ svaki čas kako si ti pomislio, ej, pomislio nešto. Znaš, upravo sam te se setio... Da mene neko tako zove promenio bih broj telefona... To je osećaj da sa nekim ne smeš kontaktirati dok god osećaš da moraš. Kad više ne moraš, onda slobodno možeš...
Ti si lud. (osmeh)
Naravno da jesam. Jer volim. A ludaci samo vole. Nije to za normalne, nikako...
I normalni vole.
Vole li? Ili kad se zaljube postaju nešto drugo. Znaš i sama za izraz "ludi od ljubavi" i slične gluposti...
Znam onu pesmu o dvoje ludaka koji se vole...
Da... a ceo svet ih žali...
Misliš da treba žaliti zaljubljene?
Naravno da treba! To su sve redom ludaci i budale. Ljubav spusti čoveka na niže grane od siromaštva, od bolesti... Ljubav ga natera i da moli, bez ikakve potrebe... Ako nešto može da me iznervira, to je ljubav! Mrzim ljubav!
Aha! (opet taj osmeh!) Došli smo i do mržnje!
Ma jebi se! Došli smo, pa šta...
Kako možeš da mrziš ljubav? Malopre nisi mogao ni da je definišeš...
Ne mogu ni sada. Kako sam tek mogao malopre?
Ja sam normalna. A i ja volim!
Normalna? Nisi ti normalna... uostalom, definiši normalno! Danas je normalno da slušaš Cecu, izlaziš u La Chance, voziš tatina kola i imaš French Manicure. Ti pod jedan nemaš kola...
Nije to normalno. Ja sam normalna!
Nešto se puno trudiš da to dokažeš... opusti se... nemoj biti nervozna...
Nisam nervozna!
Nisi?
Pa šta i ako jesam? Jel' to nešto loše?
Ne, biti nervozan je skroz QL. Ali nama ludima ;) Opusti se, sve je u redu. Dobro, ti si normalna skroz... potpuno ista kao i svaka druga devojka...
Jesam! Dobro što si to primetio... uopšte nisam drugačija od ostalih...
Bo'me nisi! Ista si lujka kao i sve ostale... kuku...
Šta ti je to?
Banjalučki ćevap. Hoću da jedem...
Zašto ćutiš i gledaš me? Mali, kao stidljivi osmejak. Nakrivš glavu, gledaš ispod trepavica. Zašto jednostavno ne kažeš da želiš da probaš? Hoćeš?Odmahuj glavom nekom drugom, znaš! Sigurno?
Neću hvala...
Ne voliš?
Nisam nikad probala!
Nisi proba... Pa šta ti jedeš u životu?
Ne hranim se ja po tim...
Probaj!
Ne, ne... samo ti...
Ubiću je. Sad će svaki čas da dođe i pokuša da uzme. Evo je. Ustaje. Prilazi. Kao ide na drugu stranu. Pa da... Dolaziš izokola, znam te ptico dok si jaje bila... ne mogu da verujem, otvara usta i pokušava da zagrize ćevap u lepinji koji držim u ruci... Ali pokazuje još nešto usput. Treba li da me bude sramota? Verovatno... ali zabole me. Njen problem. Nećeš dobiti... Izmičem ga... Ona se naginje više, pokušava da ga zagrize... Dosadi mi brzo ta igra i gurnem joj ćevap u usta. Pitam se, ako ćevap ne može da stane unutra sa malo lepinje, kakve su to tolike priče o pušenju i guranju do kraja... još jedna seratorka....
E, mrzim da psujem! To baš ne volim... Inače ne mrzim ništa posebno, život je super stvar kad pogledaš...
Mhm (žvaće)
Boli tebe šta ja pričam... Prijatno!
Autor: Nikola Bulj
