Stajao sam na ivici blagog obronka prekrivenog izlizanim sivim kamenjem, između kojeg su retko provejavali buseni polusuve trave, oštre poput ivice bodeža uperenog u moja leđa. U vazduhu sam mogao da osetim miris jeseni, sa tek malim dodirom mraza negde iz daljine, i kiselkast zadah znoja i smrti iza mene, gde su njih trojica stajali. Osetio sam ih kako dolaze, pre nego što su me i videli, ali nisam smeo da se pomerim pre nego što završim. Pa opet, sve se nešto pitam, da li sam želeo da me vide i dođu ovamo, da li sam podsvesno čeznuo za tim rđavim bodežom uperenim u moju plećku, za tom trojicom odrpanih jadnika čije verižnjače su skinute sa nekog leša, a čizme imaju više rupa nego njihovi rasklimani zubi. Sav taj rat koji je rasturio carstvo izbacio je gomilu kretena na površinu. Pa eto tu su, ja sam tu, šta sad? Mrak se polako uvlačio u sve duže senke stogodišnjih jasenova na severnoj strani obronka, a šumarak u dnu je već tonuo u neku spokojnu tminu. Nisam mogao da vidim nikoga. Osim smrti, koja je sedela dole na obali jezerca, prosipala srebrnaste i crne kapi kroz prste svoje leve ruke, i nehajno mi uzvratila pogled, osmehujući se, tek za tren. Između lopatica sam osetio jezu, i udahnuo duboko. Nisam se ni potrudio da pogledam deset koraka dalje, gde je ležao moj kratki mač u kožnim koricama, sa jabukom u obliku glave poskoka. Nisam bio sledbenik haosa, ali u ovim krajevima sam bio prinuđen da se izdajem za jednog. Mogao sam samo da se nadam da se Raidon neće ljutiti, da će mi oprostiti što ga porekoh da spasim svoj život. Bio sam slab, znam, ali vremena se menjaju. Kaelin, voljena moja, uskoro ćemo biti zajedno. Nož ubode jače, i osetio sam toplu, lepljivu kap kako skliznu niz leđa ka pojasu. napravio sam korak, instinktivno, i oni pođoše zamnom.
Utonuli smo u mrak i stabla nas okružiše, a krošnje zakloniše ostatke purpurnog neba i dva zlatna meseca, Loti, malu i ženstvenu, i Čeju, ponoćnu senku izgubljenih putnika. Jesam li ja jedan od njih, jesam li izgubljen? Nikog od mojih više nema, odavno znam, ali imao sam cilj. Kaelin, bez tebe ni cilja više nema, nema puta predmnom, koji bi me odveo bilo kuda. Osim hladnog čelika u mesu, i radosnog pogleda smrti koja me prepoznala i podigla glavu da osmotri bolje. Kalder je tiho žuborio ispod njenih nogu, spuštajući se kroz travu sa severa, a visoko na crnom pokrovu za čas tek primetih kratak odsjaj i ukopah se u mestu. Možda... Da li je moguće? Nož me još jednom natera da se pomerim, i ja nastavih bez reči da koračam ka mestu svoje smrti, ali u misli mi se useli nada poput žeravice koja rasplamsa vatru do šumskog požara. Možda još uvek nije sve izgubljeno. Ali opet, šta ako jeste, šta ako se moj um samo poigrava samnom, šta ako...
Šta ako šta, neka bude šta bude, neću dozvoliti da mi kraj dođe od ovih protuva. Ipak sam zaslužio bolje. Napravio sam brz korak napred i okrtenuo se prema njima. Iznenadili su se i stali, ali u sekundi, snašli su se i izvukli ostatke nekakvih mačeva, a pogledi im postadoše preteći. Nije im bilo dovoljno što su me opljačkali, želeli su moju smrt. Prošaptao sam dve reči, i tek što ih prevalih preko vrhova usana, vazduh osetno postade gušći, a smrt, ta dobra prijateljica, ustade sa osmehom i klimnu glavom. Znala je da će tako biti. Uvek je tako. Pprizivam je, samo da bih joj se poklonio i nastavio dalje. Nikad sa njom, uvek sam. Dalje. Tri odrpana dezertera se ukočiše na mestu. Jedan se okrenuo, ali ništa nije mogao da vidi, osim mraka i retkog titraja plavih zvezda negde između krošnji. Onda je njihov vođa, barem je meni tako izgledao, onaj isti što je držao nož uz moja leđa, zakoračio ponovo napred, i ja izgovorih nečujno još tri teške reči, i u mojim očima planu vatra. Videli su je. Istog momenta uočiše je sva trojica, i kolena im zaklecaše. U mraku nisam video, ali znao sam da im se koža ježi pri pogledu na moju figuru koja raste do pune veličine od tri koplja. A vatra je buktala, pucketala, i sijala iz mojih gorućih očiju, dok su sve jače senke počinjale da igraju oko njihovih stopala i po stablima koja su nas okruživala. Negde u daljini, iza grmljavine Tabovih bubnjeva koja mi je odzvanjala u glavi, čuo sam da se uplašeno došaptavaju, video sam smrt čija srebrna kosa se uzdigla na vetru koji dođe niotkuda. Vene su mi pulsirale luđački dok sam posmatrao kako moja ruka postaje krvava kandža stakleno sjajnih oštrica. Na um mi za tren pade na pamet da sam mogao i neki brži način da odaberem, manje... krvav, ali bilo je kasno. Želeo sam da ih strah preplavi, želeo sam da progutaju svoje reči i krezave osmehe. Ne baš način koji bi Raidon podržao, ali na kraju bi odobrio, znam. Da nije tako, davno bih izgubio sposobnost šaptanja. Nisu ni pokušali da pobegnu. Niko nikad nije. Možda i ne mogu, ne znam. Kada se zapovedni glas, moj glas poput napuknute stvarnosti, srušio na njih, bešike im popustiše u momentu, i njihov ogavni smrad bolesti me zapuhnu, ali nisam mario, više ni za šta nisam mario, vatra je gorela. Druga reč zapovesti puče preko njihovih tela poput slomljenog mosta, i njihove očne jabučice pukoše, a iz svakog otvora pokulja bolesna crna krv. Padoše na kolena kao jedan, i bez glasa jecaše, a znao sam da me mole za brži kraj, za oslobađanje od patnje. Uzdahnuo sam duboko i moj bol bi veći mnogostruko od njihovog, ali samo za tren, a moj dah napusti telo i sledi ih u momentu šapatom mraza. Prvi pade i led njegovog tela puče, rasipajući se u sitne komade. Na drugu dvojicu nisam ni obratio pažnju. Svi su bili davno mrtvi, još i pre nego što su me videli kako završavam ritual večernjeg šaptanja vetru, još i pre nego što su sa osmehom i zarđalim ukradenim mačevima krenuli da me opljačkaju. Smrt skloni prozirnom bledom rukom srebrnu kosu sa tamnoplavih očiju, nasmeja se još jednom, a onda sakupi crvenkaste kugle njihovih duša koje su izgubljeno lebdele oko mesta gde su njihova mrtva tela polako nestajala, pretvarajući se u pepeo koji je raznosio vetar.
Disao sam ubrzano, iscrpljeno, dok se moje telo ponovo smanjivalo na svoju pravu veličinu, dok se paklena vatra polako gasila i poprimala boju letnje zrelih lešnjaka. Pao sam na kolena, i šake mi se odupreše od oštru hladnu travu i smrznuto blato. Mesečina Čeje me pomilova po iscrpljenom licu, i vetar donese osveženje, umesto mirisa truleži na koji sam navikao. Negde u daljini začuh melodičnu pesmu Kanasa, i setih se trenutka nade koji me je vratio u život posle toliko dana. Možda je ritual ipak uspeo, možda mi je vetar vratio moju Kaelin, smem li tome i da se nadam? Ustao sam, iako me sve bolelo, svaka kost, svaki zglob, svaki mišić. Osetio sam razderotinu na desnom dlanu, i video krv, crnu u mraku, verovatno crnu i na dnevnom svetlu. Podigao sam je visoko, raširio prste i prošaptao reči prizivanja. Ako je prisutna, odazvaće se. Kolena mi zaklecaše. Snaga me ubrzano napuštala. Ako je ne obavežem brzo, može se okrenuti i protiv mene. Ako je prisutna, ako je vetar vratio meni. Ako. Još jednom, poslednjom snagom, tri reči prizivanja, usporeno, ukočeno, napustiše moje usne, jedva čujne. A onda, tišina.
Okrenuo sam se i došepao do najbližeg stabla, glatke topole uz koju sam se srušio. Sve uzalud. Toliko krvi, pa opet ništa. "Ništa? Zar ti tako malo značim Terele?" pitala je, a ja sam se smrzao u trenu. Znači ipak je tu. Okrenuo sam glavu, i bila je lepša nego ikada. Kaelin, moja voljena Kanas, dete vetra. Njene tri zmijolike glave presijavale su se na svetlosti Čeje i Loti, iako je svetlo bilo slabo u gaju u kom sam ležao. Uspeo sam da se nasmejem, u znak pozdrava, i zagrlim jednu njenu glavu drhtavom rukom. Nije se ljutila što prljam njene blistavo plave krljušti svojom krvlju, nije joj smetalo. Onjušila me srednjom glavom i pritisla je uz moju, dok je treću uspravila ka nebu, i zapevala okrepljujuću melodiju, dok sam tonuo u lekoviti san...
Autor: Nikola Bulj
