Neću da se ponavljam-govorio bi naglas i uporno povlačio jedan isti potez na zategnutom platnu. Iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu isti potez, drugo platno. Polako je počeo da izbacuje nameštaj iz porodične kuće. Nije bilo mesta za hiljade platna. Prijatelji su sve ređe navraćali. Nije imao šta da im ponudi, niti gde da ih smesti. Galama, vatreni govori, ubedjivanja, skakanje sa teme na temu od filozofije do medicine, astronomije, umetnosti…svaki od njih pun samopouzdanja u ono što izlaže, vešto su baratali jezikom, duge noći su prolazile kao tren i zora bi ih svaki put zatekla nepripremljene za novi dan, odlazili bi tužni sa osećanjem da nisu rekli baš ono najvažije u najvećem žaru rasprave. Nije bilo lako gledati čoveka zamišljenog pred stalkom koji je sve manje govorio i sve teže sklapao prostu rečenicu i jedini gest koji je odavao da je živ bio je pokret ruke, staračke, teške ali vešte. Polako su odustajali i jedan po jedan prestali da dolaze . Jedino je još pismonoša uredno donosio poštu koju nije imao ko da pročita,zgužvana bi završala na podu. Umro je polegnut kao jutarnja trava posle teške oluje sa nezadovoljnim izrazom na krezubom licu pred savršeno pravom linijom na sivkasto-belom neobojenom platnu.
Autor: Bojana Lekić
Autor: Bojana Lekić
