Čovek je opet stigao u staništa, sejući uništenje gde god je prolazio. Đololo, od milošte zvan Stari, trgao se iz sna, probuđen bukom koja je pratila dolazak ljudskih Letača. Kao najstarijem kako u bližoj, tako i daljoj okolini, iskustvo mu je bilo najšarolikije i najraznovrsnije, ali niti jedna stvar, ništa što je doživeo tokom svog metuzalemski dugog života, nije bilo ovako potresno.
Zbunjenost, strah, osećaj da si zahvaćen bujicom i da ništa što učiniš neće promeniti činjenicu da ne ideš nikuda osim tamo kuda te ona nosi, bili su nešto što je svako biće u selu osećalo ovoga trenutka; Đololo je to jasno video u njihovim mislima. Posmatrao je malene živuljke koje su se u samrtnom strahu povlačile pred Ljudima, iako one nisu bile u direktnoj opasnosti. Pokušao je da ih umiri, pošalje misli ohrabrenja, ali njih je bilo mnogo, Čovek je bio suviše strašan, a on usamljen u svojim pokušajima i star, polako je zapadao u apatiju.
Bio je drevan, čak i po merilima njegove vrste, i bio je veoma umoran – umoran od sve češćih napada koji su prodirali sve dublje i dublje, od gledanja kako se zona ljudske dominacije širi dok njegovi bližnji bivaju odneseni Čovekovim gramzivim prstima. Ali, najviše od svega, bio je razočaran – svaki pokušaj komunikacije sa Ljudima pokazao se jalovim, svaki vapaj nailazio na gluvo uho.
Đololo se dobro sećao dana kada je Čovek spustio svoje kolosalne metalne brodove na njegov svet; jasno se sećao oduševljenja sa kojim su svi Mudri (zajedno sa njim) primili vest o dolasku tuđina i znanju koje je moralo proisteći iz kontakta s njima. Zar je iko mogao da pretpostavi da će posetioci biti gluvi, a stečeno znanje toliko gorko i bolno? Poimanje univerzuma bila je težnja njegovog naroda, shvatanje sveta koji ih okružuje jedini cilj u njihovim životima, ali pitanje je bilo da li se muka koju je njegova vrsta uložila u razumevanje tog čudnog stvorenja, napor miliona jedinki da se Čovekove misli i pobude razumeju zaista isplatio?
Budući krhko biće, Čovek je pokušavao da nedostatke koje mu je priroda u izobilju podarila otkloni tehnologijom. Đololo još nije video napravu koja može da otkloni kratkovidost uma ili duhovno slepilo. Lišeni Svetla da im pokaže put, Ljudi su pipali u mraku, krećući se nekom svojom haotičnom putanjom i rušeći sve što dotaknu tokom svog žalosnog putešestvija.
Ali Đololo ih nikada nije mrzeo, iako su naneli veliki bol (i nastavili to da čine) i njemu i njegovom narodu. Smatrao je da se njegova rasa uzdigla iznad tako prizemnih osećanja. Nije osetio ni trunku mržnje čak ni kada se njihov letač zaustavio tik iznad njega i ispalio svoje hvataljke u njegovo telo, šaljući talase bola koji su pretili da preopterete njegovu svest; u tom trenutku, sve što je osećao bilo je sažaljenje, i nada: nada da će jednoga dana Čovek otvoriti oči, pronaći pravi put i konačno odrasti.
Poslednja stvar koju je pomislio – a potom i odaslao u svim pravcima – dok je leteo napred, sve dalje i dalje od mesta koje je zvao domom i dok je, uma ophrvanog bolom, osećao kako život polako ali sigurno napušta njegovo telo, bila je rečenica koja predstavlja najdublju srž, samu suštinu postojanja i životne filozofije njega i njegove vrste: „Razumi, i u razumevanju rasti.“.
***
Vilin konjic je sporo kružio nebom u potrazi za novom metom. Nosio je troje ljudi: pilota, zaduženog za upravljanje vozilom, lovca, koji je kontrolisao hvataljke i mehanizme za prenos tereta i nadzornika, osobu koja je birala metu i upravljala ekspedicijom.
„Trebalo je ranije da zađemo dublje u šumu – vidi ih samo koliki su! Džeki, lutko, obrni još jedan krug ali malo sporije – mislim da sam video pravog kapitalca. Tamo, u sektoru 035! Miki, vidiš li ga? Ogroman je.“
„Bokca ti, Henri“, zapanjeno prodahta Miki, „tolikog plamenca još nisam video.“
„Hoće li sajle izdržati?“
„Bez problema. Ali biće mi stvarno žao da ga iščupamo.“
„Žao ili ne, čupamo ga. Ako ga mi ne čupnemo, Hans ili Kipis će to sigurno uraditi. A ne bih voleo da ti klipani dobiju bonus umesto nas. Zato, Džeki, lutko, nagari jače.“
„Henk, još jednom me nazovi lutkom i kunem ti se –“, poče Džeki dok je okretala letača i punom brzinom ga vozila ka naznačenom mestu, „ima da te izbacim pravac kroz vazdušnu komoru pri punoj visini i brzini leta.“
Zaustavili su se iznad odabranog drveta i čekali da Miki obavi svoj deo posla. Pre nego što je preuzeo kontrole, Miki je duboko udahnuo i pokušao da prizor pred sobom duboko ureže u svoje sećanje. Plameno drvo, u slengu sakupljača poznato i kao plamenac, bilo je nešto najlepše što je ikada imao prilike da vidi – gledanje šume koja se nalazila pred njim, posmatranje kako snažni popodnevni vetar njiše njene krošnje i čini da izgleda kao da je zahvaćena požarom budilo je u njemu osećanja koja nije mogao da opiše. Toplina oko srca, odsustvo stresa, potpuni spokoj uma i duha? To jedva da bi zagrebalo površinu... Kada je rekao da mrzi ovaj posao, Miki nije lagao – narušavanje ovakve lepote bilo je svetogrđe i činilo je da se oseća odvratno, nečisto, poput ubice.
Ali, serum spravljen od soka plamenog drveta lečio je sve poznate bolesti, produžavao je život i bio najskupocenija stvar u poznatom svemiru. Bez njega, Čovekov život bio bi mučan i tegoban i milioni ljudi širom Kolonija umirali bi od bolesti. I zato je, uz glasan škrgut zuba i proklinjanje samog sebe, uvek iznova uzimao kontrole u ruke i radio svoj posao. Pre nego što je počeo, uradio je dijagnozu opreme, podesio je za ekstremne terete. Završivši, izabrao je pogodna mesta na stablu i ispalio hvataljke. Proverio je senzore, uradio simulaciju i dao Džeki znak da krene. „Ali polako, curo, ne bih da ostanem bez sajli“, dodao je u šali.
Pomenute sajle se zategoše, složena mašinerija zaškripa ali drvo poče da izlazi iz zemlje. Kada su ga potpuno iščupali, Miki pokrenu motore koji su drvo postavili u horizontalan položaj, a zatim spusti zaštitne ploče koje će ga držati u tom položaju u toku leta.
„Svaka čast Miki, momče!“, zadovoljno reče Henri. „Džeki, srce, vozi nas kući.“
„Razumi, i u razumevanju rasti“, tiho prozbori Miki dok je, pogleda zamagljenog suzama, posmatrao plamteću šumu koja se gubila u daljini.
„Setimo se samo koliko bi bilo čudesno i pomisliti da čvrsto ukorenjena biljka oseća i misli i da bi ne mogući se ni maknuti, morala mirno da čeka neki bol koji može da predvidi, ali od koga ne može nikako da se očuva; ili, kad bismo zamislili da biljka ima razum i slobodnu volju, dok je u isto vreme već unapred isključeno da bi ikada tu svoju volju mogla i upotrebiti.“
