Sloboda je lako pojmljiva kada je uskraćena, tek u idiličnim uslovima ona gubi svoj smisao.
- Kažem vam, sloboda je majka svih grehova......* * *
Tih dana imao je košmare.
Budio bi se u pola noći izgovarajuci strašne kletve prenesene iz čudnih univerzuma.Budio bi se sa jasnom nadom da je pobegao i nalazio ih pored svog kreveta.
Balave, dosadne i veoma uporne.
U početku bi osetio blagi povetarac njihovog teškog smrada. Onda bi počeo da se znoji. Počeo bi da se guši pod pokrivačem, za koji je ranije trvdio da je drevna odbrana od svih neželjenih snova. Zatim bi pred sam gubitak svesti zbacio ćebe i ugledao njih. Svake noći bilo ih je sve više.Tiskali su se u nekom izvrnutom poretku oko njegovog kreveta zureći uporno u njega. Žmirkali bi neprirodno krupnim očima i oblizivali nazubljene gubice. Ali nikad se ni jedan nije popeo na krevet. Samo su stajali dok on izmučen ne bi ponovo pao u zamku sna.I zatim ponovo. Sve do dolaska zore.
Na javi, tj. po danu neumorno je tragao za uzrokom njegovih noćnih poseta. Izgarao je od želje da upita nekog da li i oni imaju svoje noćne posmatrače ili je samo on blagosloven njihovim prisustvom.Uvek je odustajao jer bi ga zasigurno smatrali ludim.U početku trudio se da ne zaspi. Nije vredelo. Pokušavao je da kontroliše snove. Da sanja o detinjstvu. O lepim vremenima. Ponekad bi i uspeo. Vinuo bi se mislima u rana jutra svog života, ali ma koliko kasnili, ma koliko bi on daleko pobegao uvek su dolazili.Nemi, osušeni i uporni do ludila.Na kraju, kao i što trebuje jednostavno se prepustio. Navikao na njihovo prisustvo.Tek tada su progovorili.
Tih dana spavao je kao beba.I dalje se budio u pola noći sad kricima proklinjući strašnim kletvama ali bi se ubrzo smirio. Počeo je da puši tih dana. Na stolici pored kreveta uvek su spremno ležale cigarete, upaljač i flaša vode. Nije voleo da pije. To je došlo tek kasnije.Podigao bi se uz zid zapalio prvu cigaretu i ispitivački se zagledao u stvorenja.Broj im je drastično porastao. Bili su mali, možda tek polovina od njegove visine, ali su i dalje imali zastrašujuć izgled. Hrapava osušena koža boje cimenta prekrivala ih je bez i jednog traga dlake. Svi do jednog imali su male koščate glave sa izraženim očima. Gubice su večito balavile. Oštri nizovi izbačenih zuba sijali su sopstvenom svetlošću. Ali bilo je nešto u njihovim očima. U njihovim tamnim očima. Nekakva iskra. Gladi? Tuge? Nije mogao da odredi.Po nekoj čudnoj navici posla potok dima pravo u lice najbiže spodobe. Ništa.Poceo je da pravi kolutove. Da se igra sa njima.
I dalje ništa.Na kraju cigara je dogorela.Brzo je ugasio i zapalio drugu. Već su mu izčezli iz uma. Predao se pušenju. Onda je čuo.- Kako to radiš ? oglasi se dečiji glas.Zastao je onako podignute glave. Vrat i samo grlo bili su mu skroz otkriveni.
Lagano kao da mu život zavisi od usporenosti spustio je pogled na gomilu.- Molim?, zapita on, ko je to rekao?
- Vatru?, ponovi dečiji glas, kako praviš vatru?Mahnito je pretraživao lica spodoba. Sigurno je glas došao iz pozadine. Sad ih je već bilo previše i nisu svi mogli da stanu u sobu. Zidovi ih nisu zadržavali. Po ćoškovima moglo se videti da neki samo do pola žmirkaju u njega. Druga polovina im je bila ko zna gde.Jedna osušena ruka sa podugačkim prljavima noktima povuče ga blago za majcu.Pogled mu se zaledi.Stvorenje je bilo tik ispred njegove glave.- Kako?, ponovi ono.
Blago se mašio za upaljač i pružio ga.- Evo. Probaj.
Jedan zaboravljeni osmeh prevuče se preko unakaženog lica.Iskra u očima zaplamti i mali stvor zgrabi upaljač.- Pohlepo nemoj !, začu se još jedan glas sada već promukao.- Pohlepa, zapita on. Kakvo je to ime?- Mi smo deca Slobode zagrmeše svi odjednom....i kao prema ugovorenom znaku počeše recitovati svoja imena.....- Pohlepa, reče deciji glas i ustupi svoje mesto, Ubistvo i Rat su ga sledili, zatim, silovanje, dosada, laž, izdaja, licimestvo, glupost, gordost, .....Slušao ih je u neverici kako ispunjavaju svaki milimetar njegovog sluđenog mozga.Stvorenje zvano pohlepa zapali upaljač i imena se nastaviše......pohota, ljubomora, bolest, tromost, ludilo, bes, patnja, bol, tiranija, revolucija....ređali su se i ređali ne obraćajući pažnju na njegovu iskrivljenu grimasu...- Ludim, ludim...počeo je da vrišti kidajući komade odeće sa sebe.......samoubistvo...čuo je ...- Da to je rešenje......slabost....govorili su,...
- Šta hoćete od mene? prodera se on....ŠTAAAA ???- Hoćemo da nas priznate, istupi stvorenje zvano Ludilo.Da priznate naše postojanje i naše poreklo. Da ne vapite više za Majkom Slobodom jer vrišti ona u agoniji vaših izlišnih molbi. Vaših prenemaganja. Kaže da ste sve pogrešno shvatili. Da ona nije za vas. Da ste je vezali. Sputali. Da ćete je napokon i ubiti. Da će te je pretvoriti u sebe.U vaša bedna obličja. Da joj je muka.. Da ste joj pokidali božansku odeždu. Da je spuštate međ vas gde joj nije mesto. Da vam je previše dala. Da više niste njena deca. Da.....- Ali ja ne verujem u vas.
- Ali mi jesmo vi.....zavrišta stvorenje zvano Ludilo. I mala iskra u dnu oka buknu neugasivim plamenom.Vi ste nas napravili u dosluhu sa Majkom Slobodom. Toliko puta ste silovali u vašim nastupima lažne skromnosti da nas je svakoga dana sve više. I mi zahtevamo da nas priznate. Vi pobegli očevi......tada se smirilo...i kroz tihi podmukli smeh reklo.....- Morate, nemate drugog izbora.....
...i tako su našli glasnika....- Kažem vam, sloboda je majka svih grehova......bile su njegove reči...Upućivao ih je svakom prolazniku svakom živom stvorenju, svakoj neživoj stvari........a oni su se svi smejali....
Koračao je pogubljen ulicama i uzvikivao molbe oproštaja dok je za njim išla nevidljiva povorka smežuranih spodoba kože boje cimenta i zapisivala svakog ko mu nije verovao......a bilo ih je mnogo....
Autor: Đorđe Petrović
- Kažem vam, sloboda je majka svih grehova......* * *
Tih dana imao je košmare.
Budio bi se u pola noći izgovarajuci strašne kletve prenesene iz čudnih univerzuma.Budio bi se sa jasnom nadom da je pobegao i nalazio ih pored svog kreveta.
Balave, dosadne i veoma uporne.
U početku bi osetio blagi povetarac njihovog teškog smrada. Onda bi počeo da se znoji. Počeo bi da se guši pod pokrivačem, za koji je ranije trvdio da je drevna odbrana od svih neželjenih snova. Zatim bi pred sam gubitak svesti zbacio ćebe i ugledao njih. Svake noći bilo ih je sve više.Tiskali su se u nekom izvrnutom poretku oko njegovog kreveta zureći uporno u njega. Žmirkali bi neprirodno krupnim očima i oblizivali nazubljene gubice. Ali nikad se ni jedan nije popeo na krevet. Samo su stajali dok on izmučen ne bi ponovo pao u zamku sna.I zatim ponovo. Sve do dolaska zore.
Na javi, tj. po danu neumorno je tragao za uzrokom njegovih noćnih poseta. Izgarao je od želje da upita nekog da li i oni imaju svoje noćne posmatrače ili je samo on blagosloven njihovim prisustvom.Uvek je odustajao jer bi ga zasigurno smatrali ludim.U početku trudio se da ne zaspi. Nije vredelo. Pokušavao je da kontroliše snove. Da sanja o detinjstvu. O lepim vremenima. Ponekad bi i uspeo. Vinuo bi se mislima u rana jutra svog života, ali ma koliko kasnili, ma koliko bi on daleko pobegao uvek su dolazili.Nemi, osušeni i uporni do ludila.Na kraju, kao i što trebuje jednostavno se prepustio. Navikao na njihovo prisustvo.Tek tada su progovorili.
Tih dana spavao je kao beba.I dalje se budio u pola noći sad kricima proklinjući strašnim kletvama ali bi se ubrzo smirio. Počeo je da puši tih dana. Na stolici pored kreveta uvek su spremno ležale cigarete, upaljač i flaša vode. Nije voleo da pije. To je došlo tek kasnije.Podigao bi se uz zid zapalio prvu cigaretu i ispitivački se zagledao u stvorenja.Broj im je drastično porastao. Bili su mali, možda tek polovina od njegove visine, ali su i dalje imali zastrašujuć izgled. Hrapava osušena koža boje cimenta prekrivala ih je bez i jednog traga dlake. Svi do jednog imali su male koščate glave sa izraženim očima. Gubice su večito balavile. Oštri nizovi izbačenih zuba sijali su sopstvenom svetlošću. Ali bilo je nešto u njihovim očima. U njihovim tamnim očima. Nekakva iskra. Gladi? Tuge? Nije mogao da odredi.Po nekoj čudnoj navici posla potok dima pravo u lice najbiže spodobe. Ništa.Poceo je da pravi kolutove. Da se igra sa njima.
I dalje ništa.Na kraju cigara je dogorela.Brzo je ugasio i zapalio drugu. Već su mu izčezli iz uma. Predao se pušenju. Onda je čuo.- Kako to radiš ? oglasi se dečiji glas.Zastao je onako podignute glave. Vrat i samo grlo bili su mu skroz otkriveni.
Lagano kao da mu život zavisi od usporenosti spustio je pogled na gomilu.- Molim?, zapita on, ko je to rekao?
- Vatru?, ponovi dečiji glas, kako praviš vatru?Mahnito je pretraživao lica spodoba. Sigurno je glas došao iz pozadine. Sad ih je već bilo previše i nisu svi mogli da stanu u sobu. Zidovi ih nisu zadržavali. Po ćoškovima moglo se videti da neki samo do pola žmirkaju u njega. Druga polovina im je bila ko zna gde.Jedna osušena ruka sa podugačkim prljavima noktima povuče ga blago za majcu.Pogled mu se zaledi.Stvorenje je bilo tik ispred njegove glave.- Kako?, ponovi ono.
Blago se mašio za upaljač i pružio ga.- Evo. Probaj.
Jedan zaboravljeni osmeh prevuče se preko unakaženog lica.Iskra u očima zaplamti i mali stvor zgrabi upaljač.- Pohlepo nemoj !, začu se još jedan glas sada već promukao.- Pohlepa, zapita on. Kakvo je to ime?- Mi smo deca Slobode zagrmeše svi odjednom....i kao prema ugovorenom znaku počeše recitovati svoja imena.....- Pohlepa, reče deciji glas i ustupi svoje mesto, Ubistvo i Rat su ga sledili, zatim, silovanje, dosada, laž, izdaja, licimestvo, glupost, gordost, .....Slušao ih je u neverici kako ispunjavaju svaki milimetar njegovog sluđenog mozga.Stvorenje zvano pohlepa zapali upaljač i imena se nastaviše......pohota, ljubomora, bolest, tromost, ludilo, bes, patnja, bol, tiranija, revolucija....ređali su se i ređali ne obraćajući pažnju na njegovu iskrivljenu grimasu...- Ludim, ludim...počeo je da vrišti kidajući komade odeće sa sebe.......samoubistvo...čuo je ...- Da to je rešenje......slabost....govorili su,...
- Šta hoćete od mene? prodera se on....ŠTAAAA ???- Hoćemo da nas priznate, istupi stvorenje zvano Ludilo.Da priznate naše postojanje i naše poreklo. Da ne vapite više za Majkom Slobodom jer vrišti ona u agoniji vaših izlišnih molbi. Vaših prenemaganja. Kaže da ste sve pogrešno shvatili. Da ona nije za vas. Da ste je vezali. Sputali. Da ćete je napokon i ubiti. Da će te je pretvoriti u sebe.U vaša bedna obličja. Da joj je muka.. Da ste joj pokidali božansku odeždu. Da je spuštate međ vas gde joj nije mesto. Da vam je previše dala. Da više niste njena deca. Da.....- Ali ja ne verujem u vas.
- Ali mi jesmo vi.....zavrišta stvorenje zvano Ludilo. I mala iskra u dnu oka buknu neugasivim plamenom.Vi ste nas napravili u dosluhu sa Majkom Slobodom. Toliko puta ste silovali u vašim nastupima lažne skromnosti da nas je svakoga dana sve više. I mi zahtevamo da nas priznate. Vi pobegli očevi......tada se smirilo...i kroz tihi podmukli smeh reklo.....- Morate, nemate drugog izbora.....
...i tako su našli glasnika....- Kažem vam, sloboda je majka svih grehova......bile su njegove reči...Upućivao ih je svakom prolazniku svakom živom stvorenju, svakoj neživoj stvari........a oni su se svi smejali....
Koračao je pogubljen ulicama i uzvikivao molbe oproštaja dok je za njim išla nevidljiva povorka smežuranih spodoba kože boje cimenta i zapisivala svakog ko mu nije verovao......a bilo ih je mnogo....
Autor: Đorđe Petrović
