Sedim za stolom i dalje hipnotisano blenem u svoje ruke.
Posmatram tu iskvarenu liniju što mi se vuče od korena šake, posmatram te daleko prepoznatljivo kvrgave prste i dalje ne mogu da se setim.
Da li su moje?
Okrećem naličje.
Obrćem.
- Rukavice, progovaram, i čudesno, sopstveni glas mi se čini smešan.
Dalek, bez odgovora u svesti.
Mocart lagano kreće po mojoj nakvašenoj koži i odjednom ...
Prozor je tako primamljiv... beskrajan
... besmrtnost ...
* * *
U glavi mi se prvo upalila lampica, pa tek onda misao da neko ludački zvoni na vrata.
Nisam svestan, nije pokret dovoljno uljuljkana u mom srcu da bih ja sad ustao iz omiljene fotelje nedeljom, i još otvorio vrata najverovatnije nezvanom gostu.
Napipavam, osetim pod prstima neravnomeran povez knjige i to me uteši za tren.
Lapma i dalje gori, nisam je zasigurno ni gasio.
Još spavam.
I dalje zvoni...
Prozor je zatvoren i u grudi mi se ugnezdila tanka nit klaustrofobije. Refleks na želju nezvanog gosta. On bi unutra, ja najverovatnije ... ko zna ...
- Milane, otvori - čujem kroz vrata bratov glas i to me vraća u stvarnost.
Još sekund sam neodlučan, ali već napipavam papuče i krećem.
- Evo, ne ometaj me u mraku, odgovaram i čekam da se smiri.
Ključ se vrti, vrpolji se i nisam ni čestito otvorio, a Gregor je već upao.
Pozdrav! Nneee ...
- Nije ni bitno, kažem zidu, i zatvaram vrata, kao da zatvaram poslednju etapu svog memljivog života.
Ima na sebi braon jaknu, moju omiljenu, onu koju sam mu uvek tražio.
Nedostižnu.
Ali nije mi to sad najbitnije.
Upada u sobu, unezvereno, klinački, kao da će sad da mi otkrije davno zaboravljenu kutijicu cigareta koje sam večito krio od njega i majke.
Ne znam ni da li je pijan, da li je dobro, ali već je seo, i to u moju fotelju
... kaže ...
- Ima li šta za piće? - a osmeh mu titra nesigurno, u krajevima usana.
Desna strana glave mu je slepljena, kosa je polegla i to me više ni ne čudi.
Dve čaše, uteha i spreman sam da svedočim ...
Vraćam se u sobu i dočekuje me mrak iz detinjstva.
- Dosta ludorija, Gregore - kažem mirnim, staloženim tonom iako vrpoljim prstima.
- Upali svetlo, lapma je pregorela, odgovara glas iz tame.
Uzdišem, jer zauvek ću biti mlađi, kinjen do ludila, do kraja univerzuma.
Napipavam prekidač i tek se onda totalno razbuđujem. Jer hladan povetarac kida mi kičmu, i mokar jezik strave upada mi pod košulju, a znam da je prozor zatvoren.
I znam da je jeza u pitanju.
Sto sveća planu, želim da opsujem, ali tad se okrećem i gledam u brata.
Gledam u fleku na toj nedostižnoj jakni iz detinjstva, gledam u crvenu smesu na njegovoj glavi. Krv nije voda, kako kažu, ali pitanje je čija?
Pogled mi luta od tepiha do blatnjavih cipela i prljavih nogavica, ali nije to.
Brine me bela masa na njegovim pantalonama, brine me krvavi trag prstiju na košulji.
Brine me što mu je osmeh iskrivljen i što kao vuk čita moj pogled i prati moje misli.
Tada sam mu ugledao oči.
Krupne, omlitavele, pocrnele od greha kako lakomo prodiru kroz moju odeću i hvataju me za rebra. Oči koje su gutale moj lik i u čijoj se tami gubio moj odraz. Tada sam se ... Ma, recimo da sam tada seo.
Držao me je kao na uzici, znajući šta mislim, znajući za kletvu, za prolivenu krv.
- Pomiri se i slušaj, izlete mu negde oko brade.
Sa usana, iz grla ...
Sipao sam votku i dodao mu flašu.
Pustio me je, i ja kao polu-naga srednjoškolka sakrih pokled pod rukom.
Užasnuo sam ... ma recimo da sam zanemeo ...
Potegao je kao iz detinjstva, kao da će udaviti dušu, kao da je sam ..
- I, rekoh ... Opelo ?...
Klimnuo je i smeh. Ali orginalan, sa repertoarom kikotanja.
Ponovo me je pogledao.
- Znaš Stefana?
- Znam, odgovaram paleći cigaretu.
Trudim se da ne tresem rukama, jer to ime u meni budi ustajale emocije, dečačke. Cigareta je ljubavnica.
Povlačim prvi put i jedna od tri sijalice pregoreva. Ostajemo u polu mraku, sa svetlom koje se još uvek brani.
I dalje me gleda sa osmehom kojota, jer ja sam njegova savest.
Nasmejem se drsko, jer svaku ću reč pretvoriti u dim, pretvoriti u pepeo pregorelih nada.
Zakopavaću ih postepeno, po baštama sopstvenih sanjarenja, nadajući se nekom zdravom plodu.
Odmahujem rukom, i predstava počinje.
- Pre dve nedelje, Stefanu se desilo nešto gadno ...
- Ti? , upitam ja iako već odavno znam ...
- Ma nikako, ja se uvek pojavljujem na kraju programa .
... da se Gregor uvek pojavljuje na kraju programa ...
Znam, ali teatralnost nam je pod kožom.
- Elem, nastavlja Gregor, pre dve nedelje je mesec vrištao nad gradom i Stefan ... * * *
Pre dve nedelje, ravno u sat, mesec je divlje vrištao nad gradom koji ga ni najmanje nije podnosio.Užurbano je blistala ona jedinstvena otuđenost ljudi koji prolaze jedni pored drugih, otuđenost koja je možda i jedina podsećala na davna vremena divljine i vladavine snage. Grad je zver tame, i jedva preživi sa osmehom konkubine i dnevnu svetlost.
Uvek grad vapi za ćoškom, za gustim, mračnim uglom u kojem do mile volje može da otkriva svoje pravo lice.
Dakle ,
Mesec je vrištao i čekao.
Stefan je momak koga smo Gregor i ja upoznali za vreme raspusta negde u desetoj ili dvanaestoj godini, kako hoćete, potpuno je svejedno.
Stefan je u Gregorov nasilnički život ušetao na vrhovima prstiju.
Sefan mu je doneo smeh.
I Gregor je to ljubomorno čuvao.
Stefan je lepuškast mladić. Dvadeset i pet, po neka bora oko očiju.
Uvek je voleo šetnju.
Te oktobarske večeri, jer je kišu smatrao željom, odlučio je Stefan da prošeta po gradu.
Devojka.
Imao je Stefan ljubav u svom srcu, ponekad, ali nikad previše. Strast, koliko sam ja zaključio, ležala je u njegovom i mom rivalitetu od prvog trena kad smo se upoznali.
Gregor je bio ćudljivo dete i retko je pričao, a kamo li smejao.
Ali kad je pričao ...
Jenog dana me je svojm usplamtelim očima i mirnim, gotovo suprotnim glasom terao da uradim nešto podlo, da mučim životinje i to rečima
- Meni za ljubav ...
Stefan je, kažem ušetao na vrhovima prstiju noseći kantu u rukama.
Gregor je držao mačku, dok je Stefan nabacio kantu preko nje.
Okrenuo se i pogledao ga. Tada se i prvi put nasmejao. Ikad.
Ali to je samo mali osmeh.
Strefan se mašio za džep i i njega izvadio teglu sa crvima.
Bili su debeli, sluzavi i bilo ih je na stotine.
Ubacili su crve pod kantu i čekali.
Na kantu su stavili blok i par cigli. Rupice na kanti su bile majušne, toliko male da sam se pretvorio u zrno.
- Tada je Stefan progovorio.
- Ajmo odavde, sa njom je gotovo..
Još jedan osmeh ...
- Kako znaš? upitao je Gregor.
- Znam. Znaćeš i ti sutra.
Ne mogu, to mi je jednostavno refleks kad se setim Stefana.
Greogor je to znao i zato me je i pitao za njega.
Uvek se setim te mačke i njenog ugušenog tela.
Mileli su. Iz usta, iz svih pukotina na njenom nekad gracioznom telu.
Crvi. Gazio sam ih do ludila, a njih dvojica su se smejali.
- Te oktobarske večeri, kaže Gregor, Stefan je izašao sa Lidijom (jedina bitna osoba u mom životu). Mesec je u to vreme još i sijao, kada su ih napali u parku pored spomenika mladim.
Lidija je opsesivna, mamljiva, božanstvena.
Osećma kako mi bilo ubrzava i misao mi treperi pri pomisli na nju.
Bolje je da sad Gregor malo priča ....
***
Izašli su kao i obično, znaš njih dvoje, nikad se nisu ni slagali.
Nisu se ni dogovarali gde će, samo su zapucali u park.
Ja sam ih zvao te večeri, kažem ...
- Dođite u lokal da se napijemo k‘o stari, da pričamo o ludilu i seksu (osmeh) , to sam rekao Lidiji ... a njemu sam objasnio da je bolje da navrate, mislim , nego da se smucaju po gradu, po takvoj večeri ...
Šta je sad, je‘l opet pravim grimase, a Milane ?
Što me gledaš tako bolesno ?...
.....................................................................
Ovo zaista čudno zvuči iz Gregorevih usta
.....................................................................
Ništa, iskulirali su me. Stefan je rekao kao, navratiću samo nju da otkačim, malo ovo ono...
I jebiga. Valjda su seli na klupu nekog narkomana ili šta već.
Seli su baš na onu tvoju omiljenu kod spomenika, najverovatnije da ga je ona kučka odvela tamo. Drveće i ta sranja.
I ništa.
Napali su ih, a sranje, to i jeste baš dobro mesto za sačekušu.
..........................
Ponovo je potegao iz flaše. Grkljan je čudno skakutao i on obrisa rukom usta kad završi. Pogledao me je.
..........................
Ja računam, palica i možda bokser.
Lice mu je izdeformisano, bar ono što sam ja uspeo da vidim.
Lidija je mrtva.
Tu je zastao.
Tada vazduh odzvanja tupom nevericom, sumnjom, besom.
Ustao je iz fotelje sa flašom u ruci.
Prišao mi i spustio se u ravnu sa mojim pogledom.
- Zašto si to uradio, pitao je.
Glupo je reći, nisam verovao, jer je to prosta i jednostavna istina. Naravno da nisam
verovao.
Ali, usta su mrtvo mirovala dok mi je pogled upijao sad po prvi put njegovu odvratnu spoljašnost, tako blizu mene. Uz blesak njegovih očiju, postao sam svestan, tih čudnih tragova na njegovoj odeći, tih dokaza da je već nekog ubio, i da se baš u ovom trenutku sprema da dovrši svoje delo, da se dramatično pojavi na kraju scene i nekom odrubi glavu.
Spustio sam pogled i upoznao se sa nemirnošću njegovih prstiju koji su stezali u razmacima, glatki grlić flaše.
- Zadaviće me, prozuja mi kroz glavu.
Ali to nije njegov stil. Gregor više voli krv i prosipanje mozga, što se iz priloženog može i videti. Oko mu je počelo da titra, da preskače, oslikavajući nadolazeću erupciju u njemu, i tanku snagu njegove volje koja se umorno suzdržava da me spojim sa zemljom, da me izbriše.
Progutao sam par atoma vazduha i pokušavajući što mirnijim i tihim glasom prozborio.
- Gregore, čija je to krv?
Osmeh davno zaboravljenih divljina potresao mu je telo. Izvio je glavu unazad i raširio ruke poput ogromnih gorila na jugu.
- Gotovo je, pomislio sam, i u sebi, na panju već sam video svoju glavu kako nemo stoji, odvojena od ostatka tela.
Gregor se podigao i tetralno zaklonio svetlo. Zatim je seo na onu istu fotelju.
Ostavio je flašu i nervozno pripalio cigaretu. I drugo svetlo je nestalo, ostavljajući nas u senkama do guše. Samo su nam lica osvetljena, samo ona izgleda, objaviće istinu.
- Znači poričeš, nagovestio je, iako ja ni glasa nisam pustio.
Klimnuo sam nesvesno glavom i za tren, vratio sam se u vreme kad sam ja bio mali, a Gregor još manji. U vreme kada sam stajao pored njegovog kretca i strašljivo posmatrao njegove tamne oči kako me proždiru. Ali samo na tren. Jer sad je taj pogled prodirao kroz mene, mučeći mi svest, i da, sada taj pogled nije više nekoliko meseci star.
Pogledao sam ka prozoru, i on je sad nekom magijom stajao otvoren, spreman da primi nekog kroz svoje dveri.
Neko će stradati večeras.
Neko zasigurno.
Ali priča još nije gotova, konferansje još uvek nije označio kraj predstave.
Autor: Đorđe Petrović
