Dok je noć polako padala na livade koje su se povijale pod naletima vetra, gledao sam u daljinu i razmišljao o mogućnosti da vetar rastera i tminu koja je pokrivala predeo. Dolazila je kao zla kob i polako ulazila pod svaki krošnju i list. Ja sam je posmatrao. Samo to sam i mogao. Znam njenu snagu i znam njenu moć, i znam da joj se ne mogu odupreti. Ali znam i kako da je privolim da mi bude saveznik Još kao mali sam verovao da tmina ima svoj miris, ili nesto po cemu sam je mogao osetiti. Zato sam danima žmurio i uživao u slobodi. Udisao sam tminu, i postao deo nje. Kada je noć, onda sam slobodan. Niko ne vidi, a svi osećaju. I ja sam osećao, ali se nisam ni trudio da vidim. Sada, kada je crno prekrilo horizont, i ne pokušavam da vidim bilo šta. Uživam u onome što dolazi. Tama. I težak ogrtač koji mi pritiska ramena i kaciga koja mi spušta pogled, samo me još više guraju u taj tamni svet. Svet, u kojem se osećam nadmoćno.
Pričaju o meni dole u logoru. Veruju u mene. Znaju da će moj mač poseći mnogo nerijatelja, a moj štit poneti svetlost pobede, i znaju da neću brisati krv pobijenih i da će ona ostati kao mračni ukras na mojoj koži. Da u nekim budućim bitkama odvrati prvi nalet uplašenih ratnika od mača moga, jer seko je bez milosti i nejač i heroje ne birajući čijom krvlju moje boje pleni. Pričaju da razgovaram sa tamom, i spuštaju pogled kada prolazim. Oči svojijeh ratnika ja dugo ne videh, i drugih očiju ja izgleda ne znam do onijeh što me gledahu dok ih sečem. I ruke ne videh što mirno stoje već samo one što se tresu kad prolazim, il dolazim. Uh, daleko je jutro kojim ću ustati podignuta čela i vratiti se odakle krenuh, daleko od svetla koje me zaslepljivase vekovima. Govore da sam neumoran, i da ne spavam, već žmurim, i znaju da one koje neprijatelj poslaše ne mene, nazad se ne vraćaju. Pričaju kako ne klekoh ni posle mača u sebi, kako ne padoh ni posle strele u leđima. I ne lažu, jer ne padoh zaista. Al ne pričaju o bolu koji gajim u sebi, ne pričaju jer ne znaju. Boli koje zasadih prvim zatvaranjem očiju, i koji zalivah krvlju pobijenih ratnika. Rastao je u meni od onog trenutka kada isukah mač kojijem posekoh prva telesa i davaše mi snagu svih onih koje pobih. Kako snagu njihovu prihvatih kao kletvu tako u mene udjoše i njihovi gresi i njihove muke. No to mi muku ne zada jer sve pretvarah u mržnju i snagu te vojevah pobede velike i na čelu armije stojim. Kažu da iz mene živa vatra seva i da kišom sa sebe skidam one slabe što pobih mesta praveći za nove duše koje kraj nađoše pred mačem mojijem. Pričaju da mi je lice od kamena napravljeno i da na njemu osmeha nikada bilo nije, kao da srca nema u grudima mojim, kažu i da je srce moje iščupano i zakopano daleko...Da niko ne može da ga nađe. Pričaju i da je iz srca moga stena izrasla, likom mojijem plaši one koji prolaze, te te planine u luku obilaze. I niko me, kažu srećna video nije, al suze kojima pokrivam mač sekući ispred sebe srećom shvataju pa mi nadenuše ime koje znači Onaj Što Plače Nad Mačem. Oni znaju da je iza mene hiljadu bitaka i put krvlju poliven, a tragovi moji u crno su obojeni i ime moje se strahom zbori... Nema te majke u šumi ovoj koja dete mnome ne plaši, nema tog ratnika kome koleno ne klecne kad u tmini pomisli o mojijem štitu. Kažu da rane ne lečim, da same zarastaju brže nego li se oni odmore...
Gledam u tamu, i udišem je. Hranim se, i nije mi draže nijedno meso što sa kostiju skinuh, ni jedan list koji pojedoh od tame koju udisah...Ljudi me čekaju...Moram da siđem do njih. Oni znaju da sutra možda neće više gledati ovo nebo nad nama. Oni znaju da je sutra mač jedini prijatelj... I žele da vide moj mač. Crn od krvi, oštar od vremena i težak kao breme koje na plećima leži.
- Počujte ljudi reči moje, jer na rečima sam škrt... Svako ko sutra mač uz moje rame digne slavu neka ne očekuje, ni zlato ni hranu jer ratovah da pobedim, da osetim toplu krv na maču mome i u ime predaka mojijeh. A ne zbog plena prokletog što od ratnika slugu napravi. I ubijah u jedno ime koje davno nestade, i u lik koji mi izbledi u sećanju, ali dodir koji mi zatvori oči nikada ne zaboravih, I od tada mojijem mačem gromove dovodim, i srca sečem ne bi li me jednoga dana put doveo do kraja. Osećam da je kraj blizu i da je hiljadu bitaka što izvojevasmo samo jedan dan u životima našima, i verujem da ako nam Bogovi daju dovoljno sreće poslednju bitku uskoro bijemo. A ako ja sutra padnem od nekog mača ili strele nadam se da neće sa leđa doći... Moj mač. Je vaš mač.
Pokliče ne očekivah ali ih dobih, i videh po glavicama ratnika mojijeh da po mojemu stavu jutra dočekuju i mojim plućima dišu.
Noć prođe tiho, kao i što je došla. Jutrom kroz maglu, krenuh ka vrhu, sam, isukanog mača. Zamnom se čulo samo zveckanje oružja i topot nogu koje pratiše tragove moje. Vojska je bila ispred nas. Stajasmo u liniji, i samo nam para iz usta pomeri ovo jutro. Gledahu me u čudu, jer ne videše lice moje od kacige teške... Ratnici koji čekaju znak da od mojega mača napuste šumu. Mačem sekoh vazduh, kružeći. Zvuk je ledio. Magla nestajaše, kao da se i ona uplašila sečiva mojega. I ne osta ništa ispred njih i mene. Tišina je bila bolna. Ništa se čulo nije. I krenuh, polako, sam, ka njima...Koracima čoveka koji nema šta da izgubi koji je ovije koraka bezbroj napravio, vitlajući mačem.. Vojska je moja zamnom krenula i neprijatelja spremnog na mač našla. Bitka je bila krvava. Svaka je. Ubijah nemilosrdno, sekoh glave, telesa, dede i decu. Jačah svakim zamahom mača, i svakim udahom vazduha koji beše lepljiv od krvi. I opet pobedih, i opet mi pobeda donese snagu i bol. I opet ne osetih radost koju nađoše ratnici moji. I opet stajah uveče na brdu i sačekah tamu pognute glave. I tama dođe, kao i što je juče stigla. A ja pustih suze preko sečiva mojega.
Autor: Duško Milošević
