A onda je, kada je pao prvi mrak, krenuo ka njenim odajama. Do njenog prozora delilo ga je širina bar tri njive na kojoj je preko dana mukotrpno radio, i još jedna velika uzbrdica do dvorca. Ona je bila princeza, a on je bio niko. Uh, uvek mu je u glavi bio njihov prvi susret, iako se to svodilo na njen izlazak na prozor i njegovo lice u masi koja je mahala. On je bio siguran da su im se oči u jednom momentu susrele, i da je njihova sudbina zauvek vezana. Kada je razmišljao o tome došao je do zaključka da priča o njihovoj sudbini, dakle, jedna sudbina za njih dvoje.... Dosta razmišljanja... Padala je tiha kiša. Morao je da krene, morao je da je vidi, da joj ispriča njihovu priču. Krenuo je polako, kroz baštu. Nije smeo ići ulicama zbog pijanih vojnika koji su samo čekali nekog seljaka da se ižive nad njim. Osetio je više puta udarce pijanih nogu, i sada nije želeo da mu plan propadne. Išao je kroz baštu. Blatnjava zemlja mu je činila korake mnogo težim, ali u njegovoj glavi je bio samo jedan cilj. Prozor na kojem se videla slabašna svetlost sveće. I ona unutra. Blato je dostizalo do kolena, i on par puta upade rukama u mulj, koji je smrdeo na trulež od kiša koje su neprestano padale. Večeras je bilo jedva oblačno, uz neizostavno rominjanje sitne kiše, ali opet dovoljno vidljivo da mu plan konačno uspe. Posle bašte, dolazio je red štala i svinjaca koji je rešio da zaobiđe. Kako je u blizini bio put, on jemorao da puzi uz samu ivicu štala. Prolazio je pored rupa iz kojih su se slivala svinjska govna i kravlja balega pomešana sa blatom. Vlaga je ipak činila da smrad bude sastavni deo vazduha, pa ni izmet koji mu je ostajao po rukama i telu nije smetao nozdrvama koje su se navikle na memljivi miris govana. Kada su vojnici prolazili, morao je da spusti lice na tlo, lice koje mu je kasnije bilo toliko crno od lepljivog tla, da su mu se samo oči videle. Iza svinjaca počinje prva linija odbrane dvorca. Trnje, zašiljeno drveće, rđavi mačevi, mrtve životinje, pacovi, rupe koje se ne vide... Puzeći je sigurnije, rukama se dodiruje tlo, i nema padanja. Polako je prolazi ispod prepreka koje su ga grebale, a govna su grizla rane iz kojih je curela crna krv, i mušice koje su išle za njim su oduševljeno polagale svoja jajašca u njegova smrdljiva ledja dok su se ruke ubadale na polutrule kosti raspadnutih životinja i ljudi koji su umrli od raznih bolesti. Prozor je bio sve bliži, umor sve veći a rane sve bolnije. Prošavši sve prepreke, polusvestan od zamora, bolan od rana, ruku koje su bile neupotrebljive za penjanje, on skupi poslednji atom snage i uzvera se do njenog balkona, tamo pade i izgubi svest. Ona, sedevši pored ogledala u svojoj odaju, vide krajičkom oka crnu priliku koja pade na balkon pored ograde. Prepade se, ali krenu ka terasi, polako. On je ležao, nepomerno. Videla je dugu prljavu kosu koja je prelazila preko njegovog lica, ruke koje su krvarile i telo prekriveno govnima i blatom. Sagnula se, i svojom belom rukom sklonila kosu sa njegovog lica. U tom momentu, on, osetivši njenu nežnu ruku na svom licu otvori oči. Ona vrisnu. Ali prepozna te oči. I reče: Ja sam Vas negde videla...
Straža koje je čula vrisak upade u sobu razvalivši vrata i bacivši se na seljaka. Dok je ona vrištala, vojnik je zario svoj oštri mač u grudi, pokušavši da proburazi nesrećnikovo srce. Nije bilo krvi. Njegovo srce bilo je kod nje. Umro je sa osmehom na licu. Ona je vrištala od straha, i panično udarala vojnika. Odvedena je na sigurno, uljezu je odsečena glava tu na balkonu, i bačen je u gomilu podno zamka. Služavke su danima pričale o tome kako nije bilo krvi.
AAA, trgnuo se iz sna. Probudio se pred mrak. Ceo dan je radio i umoran zaspao. Sanjao je čudan sam, dodirnula ga je princeza. I to je bila poslednja stvar koja mu se desila. Rešio je da uradi onako kako je sanjao. Obukao je tamnu odeću i čekao smiraj dana. A onda je, kada je pao prvi mrak, krenuo ka njenim odajama. Do njenog prozora delilo ga je širina bar tri njive na kojoj je po danu mukotrpno radio, i još jedna velika uzbrdica do dvorca.
Duško Milošević
