Ujaka LJubišu su našli krvavog na zemlji pored koze koja ga je obilazila mekećući.
- Idi kuda si naumio. Povedi i nju - majka mi reče slabašnim glasom pokazujući na kozu. Pred naš polazak lekari su utvrdili da je ujak na sebe digao ruku.
Ćuk se oglasi. Belka i ja pošli smo u noć. Ovde putovanja započinju pri punom mesecu. Putnika ne prate - samo se poneki kamen otkotrlja u golubnjaču. Ako se to desi, probudjeni promrljaju: - Opet, neko ode.
Baš smo prelazili zadnje brdo kada se pojavi pred nama andjeo sa likom ujaka i njegovim glasom prozbori:
- Krenem li da zakoljem kozu, ona me posmatra, kao čovek. Gleda me dugo. Poslednji put je duboko zavirivala u dušu. Ukazao joj se pun mesec. U mesecu nebo. U nebu oblaci. U oblaku plava reka. U reci splav. U splavu svitac. U svicu pun mesec. U mesecu dvoje mladih. U mladima ljubav. U ljubavi srca.
Dva srca se nadjoše na brvnu. Lupaju jače nego sva druga. Odvaže se i jedno drugom krenu u susret. Pri sukobu ne padaju sa brvna. Zagrljeni nadlete ga.
Graditelj brvna nadalje vidi samo jedno srce. Nervozno šeta po njemu. Nadnese se preko brvna i ono ga izda. - Andjeo se trgnu i odlete. U letu dodade. - Koza je blenula ... dok sam padao ... u ambis. Kada dodjete ... do manastira, vrata će biti otvorena.
Još jednom sam bacio pogled na brda koja smo prešli. Svetovno ime sam mrzeo. Na krštenju kum mi je dao, ne ime, već nadimak boksera iz daleka. Ježio sam se kada su me tako oslovljavali. Zato sam ga rado odbacio i ušao kroz već otvorena manastirska vrata.
Autor: Nikica Banić
