14. lip 2007.

Dobitak u šolji


Milan je uranio. Spremio sebi kafu. Video je dobitak, obradovo se i nečujno otišao - da ne probudi ukućane - na posao, u sud.
Seo je na kancelarijsku stolicu, iznutra mu se sve zanjiše - pretrnuo je od hladnoće. Na brzinu, vrlo vešto, sroči i otkuca na mašini dopis koji će kasnije odneti u katastar.
Zatim uze papir, format A4, presavi ga u krst, i iscepa na jednake delove. I na jednom od njih napisa: Zatvaraj vrata!
Tako ispisan papir iznese u hodnik. Nije ga zalepio na vrata kancelarije u visini gde je broj kancelarije, ni tamo gde piše radno vreme, već pri dnu vrata, u samom ćošku.
Stranke su navikle da pročitaju naziv službe, rad sa strankama, ali od jutros su se saginjale do čučnja da pročitaju ovo novo obaveštenje. Vukla ih znatiželja.
U odredjeno vreme za doručak Milan je otišao u menzu suda, zatražio dve sarmice, koje mu je kuvarica dodala.
I drugi do njega, poželeše isto. Dobiše odgovor nadrndane kuvarice: -Nema!
(Milan je te dve sarme doneo jutros od kuće i ostavio u menzi do doručka.)
Oko jedanaest sati prvo je otišao u opštinsku zgradu, do suda, da preda onaj dopis u katastar, a onda u poštu odneo paket u kome je bio upakovan komad uglja u obliku šunke i poslao ga svom prijatelju Grguru.
Na povratku svratio je do Radija, da naruči pesme, da čestita odlazak  u penziju kolegi Milijašu, čiji se sto naslanjao na njegov. Uzgred budi rečeno, ovaj je bio na pola puta od penzije.
Skrenuo je u opštinu da preuze pismeno koje je ostavio u katastru. Dopis je bio na istom mestu. Pored već udarene mrtvačke glave dodao je još jednu - znak da mu je veoma hitno.
Naime, Milan je nosio je na malom prstu prsten sa mrtvačkom glavom, koju je umakao u jastuče pečata kada mu druga služba treba nešto hitno da uradi. (Bio je to njegov interni pečat.)
Dočekavši kraj radnog vremena, najzad je preuzeo pominjani dopis iz katastra pa otišao kući. Za stolom su ga čekali ukućani i jelo koje se pušilo. U toku ručka upita sina: -Kako ti je u braku?
Mladji sin je tek doveo snaju - prošlo veče. Zoran mu ne osta dužan: -A kako je tebi u penziji? I poče mlatiti papirom koji podiže sa stola. (Bilo je to Milanovo rešenje o penziji.)
Šef nije mogao da mu, po službenoj dužnosti, uruči, pa ga poslao poštom. ”Eto ti mog dobitka od jutros. Penzioneri se brzo zaboravljaju. Zar će čekati svakog prvog poštara na ogradi? Zar će ići u dom penzionera da igra domine i sluša izlizani kašalj? Zar će ...” Prekinu ga unuk Aljoša Petar od starijeg sina, migoljio mu se uz koleno, balavio, blenuo u lice.
Milan uze bicikl, unuka sa dva imena posadi u korpu ispred sebe, zavergla brzo i stiže na košarkaško igralište. Dečaci od svojih dvanestak godina su igrali. Deda Milan, od danas i penzioner, utrapi unuka manje balavoj devojčici. Ona ga prigrabi kao zaostalu ponovo nadjenu igračku. Milan predje na stranu gde je nedostajao jedan igrač. Glave su najčešće visile u zraku kao da žele dohvatiti koš.
 A kada se lopta odbi od Milana i ode van igrališta, dečaci se zagledaše u njega. Bilo mu je jasno: mora po loptu.
Do kraja nije izostala ni svadja za rezultat.

Autor: Nikica Banić

Reklama

 

Copyright (c) 2002-2011. Pisanija.com. Sva prava zadržana. Autor teme je O Pregador. Od 2012. pokreće Blogger.