Anđeli

  Istina je da su anđeli zaista živeli na zemlji i pre nego što su ljudi zemljom hodili. Istina je da su ljude i stvorili anđeli po svojim likovima, i da su nas prvim koracima baš oni naučili. Istina je da su anđeli živeli među nama i da su postali toliko slični nama, da smo jedva razlikovali ljude od anđela. Istina je da su nas oni čuvali od zla i da su nas oni branili od svega lošeg, pa i od onog lošeg u nama samima. Neki su mogli da se odupru sami tome lošem u nama, neki uz pomoć anđela, neki nisu mogli nikako, a neki nisu ni hteli. Ti neki, koji nisu hteli, odvojili su se od ljudi i započeli život u memljivoj šumi od hiljadu noći u kojoj je lišće toliko gusto da nikada ni tračak svetlosti nije prošao kroz pokrov. Vazduh u toj šumi je toliko gust, da se mora sažvakati pre nego li se udahne. To je šuma od hiljadu noći i u njoj žive oni koji su zli. Njihov vođa je poznat kao Najzli. Dugo su se ljudi borili protiv unutrašnjih demona i protiv svega lošeg, ali su shvatili da je zlo nešto neubivljivo, i da je borba protiv zla mukotrpna i teška. Najzli je znao za slabost i krhkost volje čovekove i znao je da nije pobeda ubiti najviše ljudi na bojnom polju, već ubiti bojno polje u ljudima. Hiljade pobeđenih je svakim danom ulazilo u šumu od hiljadu noći znajući da odatle nikada neće izaći. Najzli je bio jedini koji je izlazio. Gledao je ljude, oni u njemu nisu videli anđela, ali su primetili da je drugačiji. Samo su ga anđeli prepoznavali i bojali su ga se. Znali su njegovu moć. Najzli je dosta razgovarao sa ljudima... Učio ih je zanimljivim veštinama, učio ih je da lažu, kako da kradu, da budu nepošteni. Ljudima se to nije svidelo jer su ih anđeli oduvek učili drugačije. Dugo je ljudima trebalo da shvate da je Najzli predvodnik mraka, i sila koje donose oluju i tamu. Najzli je shvatio da mora da ubije sve anđele, inače će oni okrenuti sve ljude protiv njega. Jednoga dana, preobukao se u anđela, i bio je toliko odvažan da su ljudi odmah prepoznali kao anđela i okupili se oko njega da ga slušaju. Onda im je on pričao dugačke priče o postanku sveta, a ljudi su slušali. Pričao im je priču o dobru i zlu. O danu i noći. O toplom i hladnom. Rekao im je da bez noći nema dana, i da bez toplog hladno ne postoji. Rekao im je i to da postoji jedan način da se pobedi zlo i ubije Najzli. Ukoliko bi ubili noć, ni dan više ne bi postojao. I ako bi ubili dan, noć ne bi postojala. Predložio im je da pobiju sve anđele, jer, bez njih zlo ne bi moglo da postoji. Anđeo koji propoveda svoju propast.. Ali to je jedini način, objašnjavao im je on... Ja Vam ne mogu pomoći jer anđeli ne ubijaju, tako da se nemate čega plaštiti, jedino.. morate ih ubiti u snu. I tako se ljudi dogovoriše da ubiju zlo, tako što će poubijati sve anđele na svetu. I pade mrak, ljudi uzeše oružje, i bi krvi. Celu noć. Anđeoska krv miriše kao vino, i ljudi, opijeni mržnjom a ubeđeni da čine dobro pubijaše sve anđele. No ono što nisu znali je to da će vazda u ljudima biti dobrote koju ostaviše anđeli, a dok je dobrote u ljudima biće i zla u šumi od hiljadu noći. Samo sada, kada nema anđela, Najzli je uvek bliže ljudima i čini ih slabijim, lakšim za upotrebiti. Anđeli su od tada na nebu. 
    Ne smem preterivati u zlobi, jer, ravnoteža uvek postoji, i što sam ja zlijiji, neko je bolji. Ne smem napasti sve ljude, jer ako sakupim toliko zlobe za sve ljude, možda se anđeli opet stvore ovde i pobede moje sluge, mene neće, jer bez mene ne postoje.


Autor: Duško Milošević