a sam grobar. Sad smo se upoznali. Stisak ruke ti omekšao. Tvoja se izvuče iz moje. LJigavo iskliznu, kao da je kužnog dodirnula. Kasno je za uzmicanje. Mogu reći: retki su oni koji u životu upoznaju bar jednog grobara. Pri upoznavanju ne upamte mi ime. Samo grobar. To mi je i ime, i prezime i zanimanje.
Živim ovde. Sazidali mi moji iz preduzeća ovu kuću, lepu, veliku. Malo se fasada počela da ljuspa od sunca. Jest da je na groblju, ali nauči se. Tu sam sa ženom i ćerkama. Dve lepotice. Daće bog: biće lepe dok bude trebalo, do udaje. A posle kako im bude. Sedi, prikane, na ovaj kamen. Tako. I on čeka da bude nečije poprsje. Ne ustaj! Kuda? Naučio je taj na teško. Mnogi su ga u životu pritiskali. Sad mu je sve lako. Tebe, vidiš, nije ni poznavao, a ni ti njega; ti mu dodješ najlakši. Ostavio ga kamenorezac. Obeća da će ga koliko sutra prevući dublje u groblje. Kad si već tu: Juče, petak, tako svakog u mesecu dolazim u direkciju da podignem platu. Sedeo sam nedaleko od direktorove kancelarije kada me je on pozvao. Ja njega nisam primetio. On mene jeste. Sigurno kada se kretao niz hodnik. Nešto namršten, natekao, zajajio u obrazima kao prezrela trešnja, kaiš više ne podiže naviše - do skoro je to redovno činio - stomak se omlitaveo, nalegao se na kaiš pa kaiš stenje umesto njega. Pozvao me je: Peeetre! NJegov izgovor bio je takav da je prvi slog mog imena išao u dubinu njegovog stomaka, a onda se penjao kao modra vodurina gore do usta. Kao da će ga udaviti. Mada je to salu ostavljeno. Time je pokazivao nadmoć nada mnom, poslednjim na platnom spisku. Idi u toalet, reče. Sad mi postade jasno. Već je bio tamo. Neko je bio pre njega. Nesreća jedna, nije povukao vodu. Tako je direktor ostao ne izvršivši ono što je naumio. Krenuo sam odlučnim korakom jer sam mu bio dužan. Čućeš i to. Pri ulasku u sporedne odaje naše firme zamalo ne zapeh za plastičnu kofu punu vode. Otvorih vrata prve kabine, kad tamo stoji čučko. Bestidno. Ko saće pčelinje. Ostavio ga neko - samo da znam ko. Povučem vodu iz kotlića. Zalijem ga, ali ono osta na čistoj beloj podlozi čučavca. Ništa. Zapljusnem ga vodom iz one kofe zbog koje malopre ne posrnuh. Ono ode. Ugledam jedan toalet papir viška, uzmem ga kao naknadu za ovo humanitarno delo. Šta ćeš, zadužio me moj direktor. Možda je naša Marina imala tri, a Zaza četiri godine kada sam primetio da me moja Dara vara. Kako sam to otkrio? U kupatilu sam primetio da su posle nečijeg tuširanja ostale crne malje. Kao u crnog Arapina. Darine su bile kao svila, kao zlato, kao srma kojom su ukrašavali košulje srednjovekovnih junaka. Ja sam svoje poznavao. Nisu bile moje. Poverio sam se vozaču mrtvačkog auta, tada mladjanom širokuranu. A on prosu svoju filozofiju. Veli, čim primetiš da su četkice u kupatilo, tvoja i ženina razdvojene, da prostiš stoje u čaši kao da su raskrečene, jedna u jednom, druga u drugom kraju, znaj da te vara. Od sveg jeda zamalo se toj budalaštini nisam nasmejao. Tek tada ga pogledam. Skroz na skroz, bože, kosa mu gavran kovrdžava kao ona zaostala malja u kupatilu. Sve mi postade jasno. Pa to je njegova bila. Ništa čudno: često me je Dara s njim poredila. Iza ovog nalaza nisam joj ništa rekao. Nisam imao nikog osim nje. Ali požalim se ovom mom direktoru jer me je prozreo. Video da sam se nešto rastužio. Velim mu kako je na stvari i na koga sumnjam. Sad vidiš ne bih. Zamisli se on, direktor. Dok mu kazujem, očima po zemlji prljuši, šara. Dobro je, sluša, mislim ja. Potapša me po ramenu i ode. Od tada vozač mrtvačkog auta nije prevozio leševe do kapele, pa je prestao da svraća do nas. I to si znači čuo! Jeste, moja Dara je prvog muža motikom dotukla. Meštani kažu morala. Sve zlo se tada iz nje prolilo. Ostalo mnogo toga dobrog. Bilo pa prošlo. Kud sam ja zašijao, blesavog li čoveka! Jesi li za jednu otrovušu? Od divlje džanarike. Raste u dnu groblja, u zavetrini, rodi kao nijedna druga. Ne pitam: da nisi u žalosti, prikane? Svakog upitam, red je. Najčešće takvi sa mnom zasednu. A, pisac , kažeš. I ja sam bio. Piskaralo, tako je izgovarao moj otac Jerotije, pa me se odrekao. Ja zainat njemu, uzmem Daru. Nikad nam nije dolazio, sve do prošle godine -mrtav; eno ga na istoku groblja. Tamo ga redovito sunce budi. Toplo mu kostima. Nek mu je laka crna zemlja. Često nam navrate psi lutalice. Mali, veliki, kusasti, plavi, krvoločni ili žedni. Svi se oni napiju na česmi ispred naše kuće i onda pomokre pokraj Ciganina Mileta. Tu im je najbliže. Tu Miletu njegovi mesto za počinak izabrali, pored samih ulaznih grobljanskih vrata. Skupo jeste, govorili Cigani kada su plaćali, al blizu živih ljudi. Gledali u mene, Daru, Zazu i Marinu. A pri tom su mislili: Neka ga do ulaza. Neka gleda preko puta, tamo na potok gde dolaze naši čergari. Dodju Cigani, skrenu s puta, tu pored žalosne vrbe utabore se. Pale vatre, pecaju, kupaju se, i sve to dok ih vetar ne uskovitla. Cigani ne vole vetar. Onda ih vihor ponese i oni nestaju. A u groblju, baš ovde ispred nas lahor počne da se igra borovim grančicama; baca ih Miletu u oči; on ne trepće; tad mi se učini da će mu svakog momenta skinuti šešir sa glave, a on će ga preduhitriti. Skinuće Mile šešir pre vetra kao ono kad je odlazio u opštinu. Kad udje medju gospodu činovnike, svuče šešir sebi na stomak, malo ga pritisne, ulubi, povije se umesto naklona i kaže: Dobar dan gospodo. Ja sam Steva Jovanović, zvani Mile. Javljam se po pozivu. Znao je on dobro ili mu je sudjeno da pretpostavi da je zabrljao, zato je tako postojano i govorio. Ne bi me začudilo da ovoga trena Mile napusti groblje i sve ove oko sebe i krene sa svojim ridjanom od reda do reda kukuruza, naravno tudjih. Nabere koju prikoličicu. Od njih je sinu nekoć kupio piano. Eno ga u Italiji svira, promenio prezime, izbelio kožu; ocu na sahrani nije bio; javio da nema vremena, ima obaveze prema poslodavcu; poslao puno para; od njih je ovaj mermerni Mile. Za sva vremena uzdahnu oni koji dodju u groblje, kad ugledaju Mileta. Bože, gde ja odoh! Zaćorio pa ne znam stati... Sunce na jednu, a ja na drugu stranu. Sahranjuju u tri sokadžiju Nikodima. Kašljucnuo nekoliko puta i nastavio da spava. Tako se ukućanima ukazala njegova smrt. Eno ga, u vratima ašov čeka na mene.
Autor: Nikica Banić
Autor: Nikica Banić
