A Dina kći Lijina koju ona rodi Jakovu, iziđe da gleda devojke u onom kraju.
I naiđe na Siriha, princa tog grada, i dozvoli mu da je obljubi.A Dina i Sirih behu različitih vera. Jakov, kasnije nazvan Izrailj, dozvoli taj brak pod uslovom da se ceo grad Sirih prekrsti u judeizam i to tradicionalnim obrezivanje.Jedino tako se ta dva naroda mogu pomešati.
I ceo grad Sirih prista na to, prvenstveno zbog veličine Jakovljevog blaga koji im raspali srca. Dok svi muškarci te noći ležašu u bolovima od obrezivanja, dva Dinina brata uđoše i Sirih i sve ih pogubiše.
- Zar nije greh učiniti zlo čak i neverniku?
Mirev uzdahnu i slegnu ramenima.
- Na to pitanje se ne sme odgovoriti. Barem ne neko kao što smo nas dvojica.
- Misliš li da će on kad sazna biti srećan zbog svega ovoga?
- Ne verujem, odvrati Mirev.
- Mislim da će on postavljati ista ova pitanja, ako ne i gora.
Meriv je ustao sa trave samo da bi sprečio Inosa da i dalje postavlja pitanja.
Za celu tu zbrku on sam je od početka kivio Dinu, tu dragocenu jedinicu, a ne nekog tamo princa, ma šta to značilo. Nervirala su ga sva ta već ponavljana pitanja koja samo čekaju odgovor da bi postala sudbonosna.
Nije on kriv što je stariji i što treba za godinu dana da traži ženu među tek rođenim devojčicama. Nije kriv ni taj princ, jer Mirev zna šta ženski pogled ume da uradi nespremnom čoveku.
Uostalom, ni njemu samom nisu jasne baš sve te stvari iako je napunio šesnaest i već nosi rog i praćku, a kamo li Inosu koji tek što je saznao za reč žena.
Prišao je zbunjen jednom od rasutih žbunova i mahinalno otkinuo prut, ne znajući šta drugo da radi sa svojim dečijim rukama.
- Da, dečijim.- pomisli Mirev.
- Jer ja sebe nikako ne smatram muškarcem, šta god starci iz plemena govorili.
Inos poče da čeprka po zemlji i to ga vrati u sadašnjicu. Možda se i Inos uplašio.
Ako je tako, onda je barem sigurno da strah ne priznaje nikakve razlike. Nedaleko od njih, ravno u centru ove divlje prostrane doline nalazi se grad pod nazivom Sirih, u kome sad svi muškarci ječe pod bolovima i ne sluteći šta ih večeras čeka.
Poslednji zraci moćnog sunca gasili su predeo pred njima, pružajući im pri tom iluziju nadolazeće i nepobedive tame. Ogroman val mraka lagano je gonio pred sobom sve slabije i slabje svetlo, koje je u poslednjim naponima snage skakutalo po krovovima kuća kao da želi što više domova da obasja pred neminovnu noć.
Mirev je hvatao sebe na trenutke kako i sam učestvuje u toj vremenskoj trci, požurujući svim srce bledi snop svetla, i usporavajući svojim strahom nadolazeću zavesu mraka.
- Eh, kad bi ih to umiruće svetlo spaslo, odahnu Mirev.
Rekao je to sam za sebe, ali požele svim svojim bićem da se ta njegova molitva uzdigne do samih nebesa, čak gore do Gospoda i spreči dvojicu Jakovljevih sinova da večeras izvrše zlodelo.Posmatrajući još koji tren igru nad gradom, nesrećno odmahnu rukom prema dolini i vrati i sede pored Inosa.Mali je i dalje čeprkao po zemlji igrajući se svojoj dečijom maštom, već lagano zaboravljajući sva ta teška pitanja koja su malo čas postavljala njegova nevina usta.
U kakvim je dalekim i čarobnim zemljama sad boravila njegova nevina misao, daleko od ovog predstojećeg pokolja i daleko od straha i isčekivanja?
Mirev se zabaci na travu i zatvori oči koncetrišući se i sam da barem na tren zaboravi ceo ovaj sumorni svet. Ali koliko god se naprezao, koliko se god napinjao nije više posedovao tu potrebnu bezbrižnost detinjstva. Uporno mu je Dina izlazila pred oči i uporno je kleo u sebi samu njenu mirisnu pojavu i tren kad je celo ovo prokleto pleme dopuzalo do doline.
Kleo je i princa ove čudne zemlje i trenutak kada je tako grešan ispao iz majčine utrobe. Pokušavao je da zaboravi nadolazeću sliku koja ga uzbudi, sliku svih glavešina plemena i princa kako se dogovaraju međ sobom, i kako se nakon toliko izrečenih uvreda sa osmehom rukuju nad zapečaćenom sudbinom celog naroda Siriha.
- Da li je moguće, pitao se Mirev u sebi, da je ceo taj narod toliko pohlepan na
Jakovljevo blago, da će voljno i pri zdravoj pameti sam sebi odseći kožicu, samo da bi se kasnije mogli ženiti sa našim devojkama, i da bi isto tako svoje neudate žene utrapili nama u krevet?
- Da li je moguće da su usne jedne Jevrejke toliko vrele da zalude jednog princa velikog grada toliko da on svojevoljno odvede ceo taj grad u propast?
- Nisu mi nikako jasne te čudne odluke, kad se same po sebi protive zdravoj i normalnoj pameti.Mirev otvori oči i ugleda kako Inos sa rukama na ustima suzdržava smeh gledajući u njega, i kako mu oči sjaje od radosti.Nebo je pocrnelo i izbrisalo sve oblake i zvezde, tako da je grad koji se jedini još uvek video svetleo u tami poput smargda.Trenutak pre nego mesec izađe pod brdom, prvi jauci ispuniše noć.Jauci strave, jauci bola i poslednji vapaji pri umiranju okupaše celu dolinu tako da im ni mrak nije mogao ništa. Raširiše se vapaji na sve četiri strane, i Mirev pridigavši se mogao je videti dve tanke linije mraka u srcu grada kako su počele svoj noćni pokolj.
On uhvati uznemireno Inosa za ruku i drhtavim prstom pokaza mu:
- Vidiš Inos one dve trake u sred grada, vidiš li kako se lagano kreću prema svetlu i kao svetlo uzmiče pred njima. Kako mravljim korakom ali sa sigurnošću gase jedno po jedno svetlo, kako gvozdenim ujedom mača i očvrslom rukom gase život u jednoj po jednoj kući grada Siriha. Vidiš li mali moj brate šta učini od ove doline ljubav naše sestre prema neverniku.
Vidiš li kako svetle sečiva u pravoverni rukama Simeuna i Levija i kako do poslednjeg zatiru njihov grešni soj? Inos poče da se odupire njegovom prejakom stisku, koji je svakom izgovorenom rečenicom stezao i zarobljavao sve više i jače, kad ugleda bratovljevo lice i graške suza kako klize po njemu i shvati bol i istinu koju brat izgovara.
Pomilovavši drugom rukom Mireva po bradi on poljubi mokri bratovljev obraz i skrete mu pogleda sa pokolja.
- Ajmo Mirev kući, reče Inos.
- Ajmo kući da probudimo velikog Jakova, da barem kad se Simeun i Levi vrate, ima neko da im sudi za sve njihove grehe.
Mirev ustade i sam obrisa ostatak suza i klimnuvši svom malom bratu kroz osmeh odgovori.
- Hajmo Inos kući, brate moj jedini.U pravu si ti jer si ti pravo i istinsko dete.
- Vavijek i večito su najmlađe oči najispravnije videle.
I podigavši malog brata u naručje, krete u potpuno suprotnom smeru od sve glasnijih jauka što se poralamaše kroz noć.
Autor: Đorđe Petrović
