Toni je davao poslednja upustva Mekintoshu na jednom od zaboravljenih programskih jezika. On je radosno odgovarao jer i za njega je ovo bio izazov. Još mesecima ranije, Toni je došao do zaključka da nije potrebno naći Prirodu u njenom orginalnom izdanju, već da je za ovaj slučaj dovoljna i neka slabija kopija.
- Bitno je znati prave karakteristike koje su potrebne za lociranje.
Toni je verovao da zna. Škrgutali su i piskali jedan drugom neprekidno dok posle jednominutnog ćutanja Toni ne klimnu glavom i okrenu se.
- Mislim da će to biti dovoljno.
- Misliš? , pitao sam.
- Da , mislim. Mek je već uneo potrebne podatke tako da je sad bitno samo da komora izdrži. Bilo da je i kopija u pitanju, ove stvarčice imaju izvanrednu moć.
- Ej, reče on melaholično videvši moje snuždeno lice, razvedri se. Pa napokon ćemo videti Prirodu u svom njenom nakaradnom sjaju. Imaćemo ključ stvaranja.- Da napokon, rekoh ja i navukoh srebrne rukavice.
- A šta ćemo sa njim ? vrzmalo mi se po glavi.
Mek je odrecitovao koordinate i komora se spusti direktno ispred nas.
Počelo je zujanje i varničenje unutar komore i jetki jezici elektriciteta zaigraše. Nasta pravi kovitlac uvijajući se sve više i više , uvlačeći svaku česticu u sebe, preteći da svoj uskovitlani potok struje izlije. Toni nešto opsova i odšepa do komandne table. Ostao sam lice u lice sa silom koja je besnela unutra.
Iako je bio daleko od mene, kroz piskavo cviljenje elektriciteta mogao sam da načujem njegove psovke i shvatio sam da nešto i nije u najboljem redu. Ruke u srebrnim rukavicama počeše da se znoje. Odmakao sam se jedan korak čisto radi sigurnosti, kad kovitlac dostignu belo usijanje. Više se nisu mogle nazreti plavičaste linije izlomljene u svojoj agoniji pražnjenja, već samo bela smesa koja je prvo ispunila celu komoru, da bi sekund kasnije počela jenjavati ostavljajuću za sobom obrise nečeg velinčanstvenog. Obrise živog bića za koje smo Toni i ja tvrdili da je Majka priroda.
Usijanje je splasnavalo dok se Tonijevo psovanje kod kontrolne table drastično pojačavalo unoseći nervozu ne samo u moju dušu već i u dušu stvorenja u komori koje poče da se kreće. Prvo su ti pokreti bili čisti kao mleko, elegantni i suspregnuti, i svaki je završavao na obodu komore, da bi se zatim čuo jedan otegnuti jauk i prasak, najverovatnije od strane Tonija. Tabla je prasnula vatrom i on dobatrga do mene.
- Šta je? - upitao sam. Nije odgovorio, samo je životinjski stisnuo vilice. Gledao je u komoru i ono što se u njoj komešalo. Prvo su se pojavili vazdušasti pramenovi dima koji počeše kliziti uz oblu ivicu, da bi nakon toga sa svih strana pokuljalo svetlo i parčad zida. Užasan smrad lupi nas po licu. Belo usijanje prodre kroz komoru i zaslepi nas svojim bleskom topeći gumiranu plastiku koja je sputavala. Nismo se pomerali, nismo ni trepnuli a već se cela valjkasta kupa koja je nekad stajala ispred nas rasprsnu u nedogled. Sve se izbele i čitavo more svetlosti sunu nam u suret kupajući nas svojim užarenim jezicima. Ogromna energija bi oslobođena i kroz svu tu belinu istupi stopalo, pa zatim deo noge isto tako usporeno i harmonično dok cela nije izašla.
Da izašla, jer šta god da je bilo očigledno je imalo ženske osobine. Nasuprot belini koja je jenjavala pojavi se Ona sa grimiznom kožom i raspuštenom crvenom kosom koja je šibala i siktala po vazduhu. Jarko zelene oči pogledaše nas i mi se zaledismo. Taman kad je napravila završni korak i cela izašla iz kruga koji je nekad bio komora, ona zadrhta, zanese se i sruči ispred nas, tako da je pramen njene kose dodirnuo moje koleno. Iz grudi mi zapišta vazduh, i tek sam tada shvatio da mogu da dišem. Toni kriknu:
- Gotova je... i ja se pomerih unazad odbijajući da je dodirnem.
Njena koža natopljena ambrozijom jela je pod kao od šale i Toni uzviknu da je moramo pomeriti.
- Brzo, brzo ili će nestati kroz patos, a onda je nećemo više naći. Ako dođe u dodir za zemljom sve je izgubljeno.
Stajao sam i dalje zabezeknut ovim čudom koje je disalo pod mojim nogama, čudom koje iako nije sama Majka priroda, barem je jedan njen velinčanstveni deo.
- Tajna! - uzviknuo sam ni sam ne znajući odakle mi ta reč.Toni stade u polučučnjuu iznenađen mojim ponašanjem.
- Kakva tajna bre? - prošaputa, ali se ubrzo povrati i poče sa vikom.
- Tajna, rekoh ponovo i izvadih upaljač iz džepa. Lako sam kresnuo i bacio plamen na stvorenje, pre nego se Toni snašao. Telo buknu i činilo mi se da čak i uzdahnu.
- Večita tajna, procedih dok je stvorenje nestajalo u dimu, a Tonijeve ruke stezale moj vrat.
Nesta svetla i ja se uguših.
Autor: Đorđe Petrović
