-Ja živim ne znajući da li sanjam il’ sam budna,tako su bliski moj san i moja java.
Već godinama, ja sanjam da postanem drvo,da budem neprimetna ali ipak prisutna.Da posmatram ljude,njihove pokrete,njihovo ponašanje kada misle da ih niko ne posmatra,kada misle da su sami.San postaje moja stvarnost izmaštana jer,samo u snu ja mogu da budem ono što želim,samo u snu ja mogu da osetim tu krutu slobodu drveta i blizinu vetra.
Koliko puta sam samo u šetnji kada me niko ne gleda prišla nekom usamljenom drvetu i grlila ga dugo kao da mi je brat koga dugo nisam videla ili sestra koju nikad nisam upoznala.
Jedan hrast mi je u prolazu šapnuo –Uskoro...uskoro... bićeš sestra moja.
Donela sam odluku .Ne mogu više da čekam.Počela sam da vežbam u svojoj sobi,u parku kada me niko ne gleda, kako da postanem drvo.Samo ukrutim telo i dignem ruke visoko a onda zamišljam kako mi stopala polako ulaze u zemlju i protežu se kroz tamno vlažno tlo.Onda zamislim kako mi se ruke izdužuju,granaju i prsti lagano trepere poput lišća na vetru dok ih obasjava sunce.I tako satima i tako danima.
Svakim danom ja sam sve bliže svom bratu ,svakim danom sve duže ja sam drvo.
Odabrala sam i mesto za sebe.U centru grada preko puta pošte, udobno zavučeno između dve zgrade.Biću drvo u prolazu,posmatraću ljude kako ujutru bezglavo žure na posao,kako se u letnjim danima šetaju držeći se za ruke,kako jedni drugima otkrivaju tajne,kako se svađaju,kako se ljube.Odabrala sam i dan kada ću se došunjati u mrklom mraku do svog prolaza i tu pustiti korenje i tu pružiti svoje grane.
Još samo malo i gradske ptice biće moji stanari.Još samo malo...
Ja sam drvo.Stojim stisnuta između jedne stare oronule kuće i nove četvorospratnice u centru grada preko puta pošte.Još jedna zima je strgnula lišće sa mene i ostavila me golu u sred ove pustinje.Nema nikog pored mene čak se i trava osušila pod mojim nogama i sada je tu samo tvrda zemlja koja me žulja, tvrđa od betona.Stojim i drhtim,odupirem se vetru svojim zakržljalim stablom,neko bi pomislio da ga izazivam,da mu se namerno opirem i ne povijam pred njegovim naletima ali to nije tačno.Moja kičma se vremenom skamenila od silnog ponosa i sada ne mogu da se sagnem ni milimetar.Samo kamen zna kako to boli a ja nisam kamen,nemam njegovu jačinu ni oštrinu,sazdana sam od neke mnogo mekše materije.
Sunce me nikad ne posećuje, sve što dobijem to su samo poneki zalutali zraci koji se poput eha odbiju o prozorska stakla i skoro neprimetno me dotaknu.Zato protežem grane ka nebu u molitvi i strpljivo čekam da sruše ovu staru kuću koja mi zaklanja sunce.
Mnogi su mi kidali grane u prolazu,čupali lišće,urezivali neka tuđa imena koja meni ništa ne znače.Mnogi samo prođu pored mene ne znajući da sam tu stisnuta u prolazu.Mnogi uopšte ne znaju da postojim.
Mnogima sam nevidljiva ja,devojka kojoj se ispunio san.
Autor: Mirela Trako
Ja sam drvo
Živim stogodišnjim snom
Moje su grane samo moje grane
Moje su ptice samo moje ptice
Ja sam drvo
Ja sam hrast
Moji snovi žive u korenu
Moje su krošnje moja sloboda
Tišina žubori u lišću
Ja sam drvo
I vetrovi me progone
Živim stogodišnjim snom
Moje su grane samo moje grane
Moje su ptice samo moje ptice
Ja sam drvo
Ja sam hrast
Moji snovi žive u korenu
Moje su krošnje moja sloboda
Tišina žubori u lišću
Ja sam drvo
I vetrovi me progone
Već godinama, ja sanjam da postanem drvo,da budem neprimetna ali ipak prisutna.Da posmatram ljude,njihove pokrete,njihovo ponašanje kada misle da ih niko ne posmatra,kada misle da su sami.San postaje moja stvarnost izmaštana jer,samo u snu ja mogu da budem ono što želim,samo u snu ja mogu da osetim tu krutu slobodu drveta i blizinu vetra.
Koliko puta sam samo u šetnji kada me niko ne gleda prišla nekom usamljenom drvetu i grlila ga dugo kao da mi je brat koga dugo nisam videla ili sestra koju nikad nisam upoznala.
Jedan hrast mi je u prolazu šapnuo –Uskoro...uskoro... bićeš sestra moja.
Donela sam odluku .Ne mogu više da čekam.Počela sam da vežbam u svojoj sobi,u parku kada me niko ne gleda, kako da postanem drvo.Samo ukrutim telo i dignem ruke visoko a onda zamišljam kako mi stopala polako ulaze u zemlju i protežu se kroz tamno vlažno tlo.Onda zamislim kako mi se ruke izdužuju,granaju i prsti lagano trepere poput lišća na vetru dok ih obasjava sunce.I tako satima i tako danima.
Svakim danom ja sam sve bliže svom bratu ,svakim danom sve duže ja sam drvo.
Odabrala sam i mesto za sebe.U centru grada preko puta pošte, udobno zavučeno između dve zgrade.Biću drvo u prolazu,posmatraću ljude kako ujutru bezglavo žure na posao,kako se u letnjim danima šetaju držeći se za ruke,kako jedni drugima otkrivaju tajne,kako se svađaju,kako se ljube.Odabrala sam i dan kada ću se došunjati u mrklom mraku do svog prolaza i tu pustiti korenje i tu pružiti svoje grane.
Još samo malo i gradske ptice biće moji stanari.Još samo malo...
Ja sam drvo.Stojim stisnuta između jedne stare oronule kuće i nove četvorospratnice u centru grada preko puta pošte.Još jedna zima je strgnula lišće sa mene i ostavila me golu u sred ove pustinje.Nema nikog pored mene čak se i trava osušila pod mojim nogama i sada je tu samo tvrda zemlja koja me žulja, tvrđa od betona.Stojim i drhtim,odupirem se vetru svojim zakržljalim stablom,neko bi pomislio da ga izazivam,da mu se namerno opirem i ne povijam pred njegovim naletima ali to nije tačno.Moja kičma se vremenom skamenila od silnog ponosa i sada ne mogu da se sagnem ni milimetar.Samo kamen zna kako to boli a ja nisam kamen,nemam njegovu jačinu ni oštrinu,sazdana sam od neke mnogo mekše materije.
Sunce me nikad ne posećuje, sve što dobijem to su samo poneki zalutali zraci koji se poput eha odbiju o prozorska stakla i skoro neprimetno me dotaknu.Zato protežem grane ka nebu u molitvi i strpljivo čekam da sruše ovu staru kuću koja mi zaklanja sunce.
Mnogi su mi kidali grane u prolazu,čupali lišće,urezivali neka tuđa imena koja meni ništa ne znače.Mnogi samo prođu pored mene ne znajući da sam tu stisnuta u prolazu.Mnogi uopšte ne znaju da postojim.
Mnogima sam nevidljiva ja,devojka kojoj se ispunio san.
Autor: Mirela Trako
