Kasno popodne. Južni kraj glavne ulice, grada, države. Sve je pusto. Prolaznici su danas retka pojava. Stižem na parking. Cole i Edi sede, Tejt stoji i priča neku od svojih priča. Dok pokušavam da shvatim o čemu se radi, čujem njegovo čuveno:
"OK guys, make some money. See you later."
Seda na bicikl i odlazi. Ostajemo nas trojica. Uragan nas je zaobišao, ali svejedno pričamo o vremenu, vetru i kiši tacnije. Očekivao sam spor dan i poneo sam antistres kugle da ubijem napetost. Edi ih prvi put vidi.
"Oh my god, look at that guys balls!" - prvi Edijev komentar.
"Want to hold them?" - odgovaram.
"No, but nice balls anyway."
Vraćamo se na temu vremena i Edi priča kako nije mogao brodom da izađe daleko zbog vetra. Uhvatio je svega par malih jastoga danas. Objašnjava da je zapravo izašao čamcem, a ne brodom, tj barkom. Počinje da opisuje svoj "novi" brod.
"It's realy old and when you see it, you'll be like: 'What the f*ck!' But it's realy cool."
"Does it have a..." - ne znam koja je reč za jarbol. "That thing that holds the sail..."
"Oh, a mast. No, it doesn't have a mast. But if it did, it would be worth much more."
"How much?"
"Around 20,000. I bought it for 5,000. And another 5 for the mast."
"But if it’s a sail boat, how do you move it if you don’t have a sail?"
"I have a little motor. But I don’t take it out on the sea. It’s just kind of a mobile home."
Nastavljamo tako što se vraćamo na temu novca. Pitam Edija zašto ne napravi jarbol i proda brod za veće pare. Odgovara mu ovako da živi. Kaže da ne juri novac i da mu se sviđa da živi ovako kako sada živi.
"Anyone can make money in America. All they need to do is work hard, and do whatever they can to get more and more money. But the thing is, not all the people want to do that anymore. Materialism has come to the point of cynicism here. On the other hand, people in Asia are realy getting money hungry."
Provodimo još neko vreme u priči o ljudima u Americi. Prelazimo na temu kapitalizma, zatim komunizma, pa ih poredimo. Tu se dotičemo ljudskih prava, zdravstvenog osiguranja i još nekih danas prilično retkih tema. Prija mi da ne pričamo o poslu, tj novcu. Stiže Aca, Edi odlazi. Menjamo temu na imena, kako muška tako i ženska. Cole kaže da je ime dobio po dedi. Zapravo bi mogao da ima i ono "II" iza imena.
“II Nepokolebljivi” - smišlja sebi nadimak u trenutku. Čak pričamo o tome kako bi nazvali svoju decu. Prolazi još bar sat vremena i sunce počinje da zalazi. Nismo dočekali ni jednu jedinu vožnju. Vreme je da se konačno pomerim.
Okrećem pedale i polako idem ka drugom kraju ulice. Usput gledam oko sebe ne bih li video nekog koga bi mogao da povezem. Nekog ko će mi dati pare. Tražim bogate i lenje, da ne kažem debele. Opažam potencijalnu lenčugu i počinjem da zvonim ne bih li mu privukao pažnju. Gospodin u svojim kasnim pedesetim se polako okreće. Gleda me poluotvorenih usta. Ne reaguje onako kako sam želeo. Njegov pogled ja prazan. Ne znam da li je zbunjen mojom pojavom, ili je prosto priglup. “Šta li je u njegovoj glavi sada? Ima li ičeg?” - pitam se i odlazim dalje. Stižem na drugi kraj ulice i parkiram pred ulaz u banku. Stojim praktično na pešackom prelazu, na raskrsnici. Prometno mesto. Mrak je već pao. Reflektori na ulazu u banku mi daju dovoljno svetla da mogu da pišem. Vadim kožni braon tefter i zapisujem dešavanja do sada. Koliko mi je samo dosadno! Čak sam smislio i neku kvazi-anketu kojom ću smarati ljude, a sebe zabavljati nakon vožnje. Samo da se još pojavi neko ko bi se vozao.
"How much to Schooner Wharf?" - u pravom momentu me prekida mušterija i pogađamo se. Znam da je spor dan i da moram da spustim cenu, ali i da idem jednosmernom ulicom u suprotnom smeru kako ne bih potrošio svoje “dragoceno” vreme. Pristaje, i on i žena sedaju u rikšu. Počinjem da okrećem pedale. Shvatam da ako želim da se zabavim onom besmislenom anketom, moram da komuniciram u toku vožnje i da pokažem da sam čovek, a ne mašina. Ili rob.
"So have you seen the sunset?"
"Yes, it was very nice. Where are you from?"
Priča se od ovog momenta nastavlja na uobičajen nacin. Njih zanima otkud ja ovde, koliko sam dugo u Americi, koliko ću još ostati, kako tako dobro pričam engleski i šta zapravo radim u životu. Biografiju im recitujem automatski bez gotovo ikakvog razmišljanja. Vožnja se završava. Zadovoljni su i ostavljaju mi napojnicu od 42% cene. I ja sam zadovoljan. Moje pitanje da učestvuju u anketi ih iznenađuje, ali vrlo rado pristaju. Sama napojnica pokazuje da im se vožnja svidela, ali ih svejedno propitujem. Dobijam odgovore koje sam očekivao i zahvaljujem im na saradnji. Vraćam se na mesto sa kog sam krenuo.
Nastavljam da pišem. Pojavljuje se kolega iz suparničke kompanije. Naš severni komšija. Ne volim ga previše, ali ipak počinjemo priču o njegovom novom laptopu, koji baš sada ima kod sebe. Prava zver, nema šta. U Srbiji bi verovatno vredeo više nego Edijev brod, a ovde vredi koliko pola novog jarbola. Gotovo da sam spreman da pričam sa bilo kim samo da se ne dosađujem. Greg odlazi i nastavljam da pišem. Stižem do upravo ovog momenta, kada sedim i pišem kako sedim i pišem. Zatvaram tefter. Osećam sitne kapljice na koži. Možda je vreme da se pomerim, da se sklonim sa moguće kiše ili pljuska. Isuviše je kasno da bih dobio “kišni dan.” Ipak ništa od kiše. Uzimam opet kugle i misli mi lutaju. Prekida me nova potencijalna mušterija. Zanima ga koliko bi koštala vožnja od nekih 10-ak blokova, ali ne bi se vozio sada, već da zna za sutra. I dalje vrteći kugle u levoj ruci, dajem mu odgovor koji ga baš i nije obradovao. Dok odlazi sa svojom ženicom, razmišljam o tome kako me nije pitao koliko bi bila ta ista vožnja sledeće godine u ovo doba. Ovaj posao će od mene napraviti monstruma koji mrzi jeftine ljude. Nastavljam da vrtim kugle, ali pokušavam da se setim kako da promenim smer. Ne ide mi. Jednom sam tako stajao na ivici bazena i pokušavao da se setim kako sam radio salto u nazad i nikada ga više nisam uradio. Zatvaram oči i prestajem da razmišljam i samo po osećaju počinjem da vrtim kugle u drugom smeru. Sve ponovo ide samo od sebe. Ponovo uzimam olovku u ruke i pišem. Koliko bih samo imao da napišem da dan nije ovako spor. Da je samo jedan od onih dana, kada nemam više od 10 minuta odmora.
Da li bih tada uopšte pisao?
Autor: Nikola Branković
