Kome ti bre da je normalan? Normalan. Šta uopšte znači biti normalan? Bolovati od iste bolesti kao i komšija? Ići na ista mesta, gledati iste emisije kao i drugi? Tapšati kad se zavesa spusti, krstiti se kad ono i pop, tući se na utakmicama? Nositi majcu sa likom odbeglog ''heroja''? Ćutati kad i drugi ćute, pričati u glas sa svima? Ubaciti među komšisku živinad kokicu zaraženu ''pernatim'' virusom? Ako to zanači biti normalan onda... Juče sretnem jednog prijatelja, išli smo u isti razred. Kaže, kod mene sve po starom, škole sam završio, vojsku odslužio, još samo da se oženim i nađem posao pa onda...Pa onda, šta? Da upropastiš decu onako kako su tebe upropastili, da eventualno dočekaš peziju pa onda da crkneš kako to već red nalaže? Da redovno posećuješ lekare, da zube pereš samo kad ideš u goste, da glasaš za ''narodnjake''? Da gviriš kroz špijunku i čudiš se ko to komšiji dolazi u ovo nedoba- švalerka ili rođaka? Hm... Da matorce posećuješ samo kad gepek treba napuniti zimnicom, da rodbinu srećeš samo po sahranama, da biješ ženu iz čistog zadovoljstva? Više nije mogao da izdrži.- Šta je bre pičko, misliš da si mnogo pametan, a? -Pametan? Ne, to nikako. Da sam pametan ne bih stojao ovde i sa tobom razglabao o ''suštinskim'' pitanjima. Bistar? To, možda.Realan? Vrlo.Vaspitan? E, u to već možeš da se kladiš. Otišo je bez pozdrava. Ne zameram mu. A, i što bi?On je i dalje normalan, ja nisam.Očigledno.
Autor: Nikola Dinić
Autor: Nikola Dinić
