Oblak se penjao od sredine planine. Bio je trom i krofnast. Počeo se menjati; za kratko je poprimio oblik muškarca visokog oko dvadesetak metara, suvonjavog, klesanog lica, pravilnih crta, grgurave kose, plavih očiju i tankih usana.
“Zar? Nikola Tesla …!” pomislih.
“Da”, glas se prostre po zemlji. “Ja sam poznati pesnik. Napisao sam na stotine pesama. Lutao svetom i pevao. Svaki grad u moje vreme imao je trg i na njemu crkvu. Redovno sam nedeljom odlazio na službu. Činio sam to zbog Boga i zbog golubova. Oni su moje omiljene ptice, a trgovi njihova najveća gnezda.
Uvek sam sa sobom nosio hranu za njih. U crkvi bi se ljudi oko mene nasmejali pošto bi primetili da mi zrnevlje ispada iz nogavica. To se dešavalo kao po pravilu usred obreda; nisam se obazirao na to, jer bi me bio stid da nemam golubovima da dam neki zalogaj po izlasku iz crkve. Kao da su znali kad će se bogosluženje završiti, pa su me čekali pred vratima crkve zbijeni u predivnu golubije sivu ružu.
Rado bi kljucali zrnevlje koje sam razbacivao po trgu. Nadevao sam im imena kao: Vukmir, Emil, Zosim, Nastas, Gmitra, Evdokija, Tomka … Znali su da zahvale: sleteli bi mi po par na ramena, dodirujući se kljunovima iza moga vrata. Usput sam im govorio svoje pesme. Primetio sam da crni golubovi lakše pamte stihove, a da su beli bolji letači.
Svaki naš susret završavao se pojavom duge. Golubovi bi prhnuli. Gledao sam za njima put neba - pratili su dugu. Počinjala je na jednom, a završavala na drugom kraju sveta. Golubovi su se jedva nazirali. Možda je to jato doletelo i u tvoje mesto. Tako su prenosili moje pesme. Slušao si gugutanje. Ono te je nadahnulo. Nesvesno si prepisivao pesme i prisvajao ih.
Ništa za to, mladiću. Ne ljutim se. Od sada su moje pesme samo tvoje. Tajnu ću čuvati. Umalo da zaboravim: drugi oblaci su se odavno ispadali; moram da požurim da duga ne bi zakasnila.”
Autor: Nikica Banić
“Zar? Nikola Tesla …!” pomislih.
“Da”, glas se prostre po zemlji. “Ja sam poznati pesnik. Napisao sam na stotine pesama. Lutao svetom i pevao. Svaki grad u moje vreme imao je trg i na njemu crkvu. Redovno sam nedeljom odlazio na službu. Činio sam to zbog Boga i zbog golubova. Oni su moje omiljene ptice, a trgovi njihova najveća gnezda.
Uvek sam sa sobom nosio hranu za njih. U crkvi bi se ljudi oko mene nasmejali pošto bi primetili da mi zrnevlje ispada iz nogavica. To se dešavalo kao po pravilu usred obreda; nisam se obazirao na to, jer bi me bio stid da nemam golubovima da dam neki zalogaj po izlasku iz crkve. Kao da su znali kad će se bogosluženje završiti, pa su me čekali pred vratima crkve zbijeni u predivnu golubije sivu ružu.
Rado bi kljucali zrnevlje koje sam razbacivao po trgu. Nadevao sam im imena kao: Vukmir, Emil, Zosim, Nastas, Gmitra, Evdokija, Tomka … Znali su da zahvale: sleteli bi mi po par na ramena, dodirujući se kljunovima iza moga vrata. Usput sam im govorio svoje pesme. Primetio sam da crni golubovi lakše pamte stihove, a da su beli bolji letači.
Svaki naš susret završavao se pojavom duge. Golubovi bi prhnuli. Gledao sam za njima put neba - pratili su dugu. Počinjala je na jednom, a završavala na drugom kraju sveta. Golubovi su se jedva nazirali. Možda je to jato doletelo i u tvoje mesto. Tako su prenosili moje pesme. Slušao si gugutanje. Ono te je nadahnulo. Nesvesno si prepisivao pesme i prisvajao ih.
Ništa za to, mladiću. Ne ljutim se. Od sada su moje pesme samo tvoje. Tajnu ću čuvati. Umalo da zaboravim: drugi oblaci su se odavno ispadali; moram da požurim da duga ne bi zakasnila.”
Autor: Nikica Banić
