Njegova odaja na vrhu Zapadne kule uvek mu je pružala osećaj bezbednosti. Dok bi sedeo za pozlaćenim radnim stolom, sa kristalnom čašom crnog vina u ruci, ništa nije moglo da poremeti spokoj između ta četiri kamena zida ukrašena tapiserijama. Bio je to simbol čitvog njegovog sveta, koji mu se ove tople večeri urušavao pod nogama.
Kroz širom otvorena balkonska vrata srebrnasta svetlost je obasjavala mladića, kao i svakog dana, za stolom. Izgledalo je kao da drema; zatvorenih očiju, zavaljen u mekani naslon stolice. Sveće u svećnjaku od čistog zlata na stolu bile su ugašene, ali su prethodno dugo gorele išaravši držače istopljenim voskom.
-Izgleda da je zaboravio na moju posetu, naš glineni golub.-začulo se iz mraka nasuprot mladiću.
-Kako bih mogao?-mrzovoljno je uzvratio dok su se safirne oči polako pojavljivale ispod umornih kapaka-Čak i da želim, ne mogu da spavam, Zmijo.
Mladić nehajanim pokretom ruke zabaci svoje plave šiške koje su na mesečini izgledale srebrno kako bi mogao bolje da vidi sagovornika. Zmija se smestio za stolicu paralelno njemu, ruku prekrštenih na grudima. Svetlost je zbog ugla prelamanja samo dotle obasjavala njegovu sivu, jednostavnu uniformu nalik monaškoj, ali mladić je znao da ionako ne bi mogao da mu vidi lice od kukuljice koju nikad ne skida.
Odeća mu je možda odavala utisak sveštenog lica, ali kraljevski trovač zvan Zmija nikada nije ni prišao crkvenoj hijerarhiji. Uniforma je verovatno izlagala veru ruglu, zbog čega bi svako drugi bio spaljen na lomači. Ali ovaj misteriozni čoveka, koji je stekao nadimak zahvaljujući zanesenošću otrovima, bio je nedodirljiv.
Mladić ga je gledao oprezno, kao oružje kojim nije siguran kako se rukuje. Nikada pre nije koristio njegove usluge, mada je bio jedan od retkih privilegovanih da znaju čime se zaista bavi. Nikada pre mi se moć nije urušavala kao kula od karata, pomislio je sumorno.
-Šta želiš?-upita Zmija, drskošću po kojoj je bio poznat. On ni prema kome nije gajio poštovanje i njegova odanost se kupovala novcem. Mladiću se nije sviđao upravo zato što je znao da bi se lako okrenuo protiv kralja kada bi prihodi iz riznice presušili.
-Uslugu naravno.-hladno odbrusi on.
-Znao sam da ćeš jednom tražiti moju pomoć, iako me nikad nisi voleo. Ne voliš me ni sad, u očima ti se vidi da te je samo nevolja naterala na ovo.-Nastavio je da govori nakon šokiranog izraza na mladićevom licu kojeg on nije uspeo na vreme da ublaži. U glasu mu se osećalo zadovoljstvo zbog postignutog efekta.-To nije važno. Nisam štene pa da zahtevam tvoju naklonost. Dok god je tu moć, tojest novac...
Mladić je sredio glas pre nego što je progovorio. Nije hteo da Zmija sazna da je uplašen time što mu jedan trovač čita misli.-Uveravam te da toga ima dovoljno. Pristaješ li na bilo koji zadatak?
-Pristajem, mada slutim o čemu je reč.
-Želim da Taren tiho umre pre sutrašnje ceremonije. Što brže i što čistije.
Zmija nekoliko trenutaka nije govorio. Taren je bio pripadnik najbogatije plemićke porodice u kraljevstvu, mladićev ne tako dalek rođak. Narod ga je obožavao, spoznavši njegovu javnu stranu, i nastala bi opšta žalost ako bi umro. Mladić je očekivao odbijanje, ali morao je da pokuša.
-Igraš dvorsku igru, a ne znaš pravila.-Naposletku progovori Zmija.-Ponekad se može činiti da ih nema, ali ona su sveprisutna.
Ponovo je zaćutao.
-Taren je mrtav, ti si na prestolu, ali možeš li podneti posledice? Jesi li spreman da se suočiš sa optužbama, zatim neminovnim bunama i ustancima?
-Sve, samo da ne izgubim presto.-Reče sigurno mladić.
-A šta ako si ga već izgubio?-promrmlja sebi u bradu Zmija.-Računaj da je obavljeno.
Ustao je spremajući se da ode, ali je prethodno izvadio jednu bociču iz džepa i stavio je na sto.
-Ovo bi trebalo da ti reši nesanicu.
Nakon što je Zmija otišao, mladić uze staklenu bočicu i izađe na balkon. Svuda oko njega bila je topla letnja noć i srebrnasti zraci Meseca poput brokatne paučine razapete u vazduhu. Raspoloženje mu se polako menjalo.
Pre nego što se vratio unutra, bacio je jedan pogled na usnuli grad preko mermerne ograde balkona, njegove uske, popločane ulice, mnogobrojne krčme, radnje, skladišta i kuće. Sutradan će biti zavijen u crno, ali u mladićevom vlasništvu kao i celo kraljevstvo.
Tečnost iz bočice imala je srebrnastu boju zbog osvetljenja i prijatan miris kada ju je otvorio za stolom. Možda mu i nije bila potrebna večeras, ali ništa ga nije koštalo da proba. Ukus joj je bio gorko-sladak, kao da je oštrina neke biljke prikrivena drugom, i dejstvo gotovo trenutno.
Sledećeg jutra, ceremonija na kojoj je kralj trebalo da proglasi svog novog zakonitog naslednika, Tarena, odvila se u senci tužne vesti o samoubistvu kraljevog sina jedinca. On je pronađen u svojim odajama za radnim stolom, blaženog izraza na licu dok je u ruci stezao bočicu otrova. Narod je jednostavno zaključio u svojim govorkanjima da nije mogao da podnese gubljenje moći.
Najtužniji od svih je bio stari kralj. On je smatrao da njegov sin ne bi bio sposoban vladar, ali nije želeo da ga izgubi. Nekoliko meseci kasnije, umro je tiho, u snu. Dvorski ministreli su pevali da mu je srce prepuklo od tuge za sinom kom se priključio u Božjem kraljevstvu.
Taren je posle svega dobio presto. Na dan sahrane starog kralja, bio je nestrpljiv da oproba svoje nove odaje. Dok je ležao na raskošnom krevetu pod baldahinom, naslonjen na perjane jastuke, začuo je glas.
-Kada se čovek popne na vrh, on zaboravi da zahvali stepenicama koje su ga dotle dovele.-pričao je zagonetno Zmija iznenada se pojavivši pored kreveta. Na sebi je idalje nosio po Tarenovom mišljenju smešnu uniformu sa kukuljicom.
Ipak, reći za bilo šta u vezi Zmije da je komično bio je samo Tarenov odbrambeni mehanizam. Zazirao je od trovača, strahovao za svoj život i položaj kad god bi na njega pomislio. Zbog toga ga je zamrzeo i odlučio da ubrzo zauvek ukloni.
-Dobio si novac i za budalu i za matorog. Šta još hoćeš?
-Samo odgovor na jedno pitanje koje će zvučati suludo. Da li je bolje živeti u strahu ili izgubiti presto?
Taren se zagrcnu. Srce poče da mu lupa dok je gledao u senku kukuljice ispod koje se krilo lice. Sad se verovatno zadovoljno smeje. Prokletinja, pokušavao je da strah zameni besom.
-Zmijo, sve. Samo da ne izgubim presto.
-Ah, gde li sam to već čuo...-promrmlja trovač.
Autor: Dušan Arsenović
