Kući gospodine direktore?
-Da Roberte. Hvala.
Sastanak sa upravnim odborom je odlično prošao. Trajao je predugo, kao i uvek. Sve ta besmislena pametovanja na kraju. Presipanje iz šupljeg u prazno. Besmisleni pokušaji da se opravdaju prevelike plate tih ljudi koji zapravo ne rade ništa. Sve što rade je analiziranje tuđeg rada i odobravanje davno donetih odluka i sprovedenih mera. Skrivanje iza drugih, izbegavanje odgovornosti - to je sve što rade. Danas su odobrili zatvaranje dva pogona u Gvatemali. Sve što ih je zanimalo je da li je to isplativo za kompaniju ili ne. Odgovornost je naravno na meni. Par hiljada ljudi će ostati bez posla, ali šta njih za to briga. Više ni mene nije briga, a tačno znam kakve sve posledice mogu biti. Hiljade porodica će ostati bez prihoda. Mnoge će se verovatno zbog toga i raspasti, mnogi će ostati nesrećni dugo posle toga. Sudeći po statistici, neko će verovatno i umreti, a sve kao posledica moje odluke. Ali dešavalo se to i ranije, kao mnogo direktnija posledica odluka koje sam donosio. Svi ti falični proizvodi koje nisu povučeni sa tržišta, a osakatili su mnoge pa čak i dobrim delom doprineli ponekoj smrti. Sve samo zato što je jeftinije platiti par odšteta na sudu i van njega, nego vratiti novac svima. Sve samo zato što me nije bilo briga za te ljude koji su za mene samo brojevi, ništa više. Zbog novca, kog već imam previše. Zar sam toliko proklet? Imam li dušu? Zar sam je prodao đavolu?
-Na autoputu je zastoj. Da krenem zaobilaznicom?
-Slobodno. Nigde ne žurim.
Da! Prodao sam je. Tako nešto ne bih smeo da zaboravim i pored senilnosti koja me napada poslednjih godina. Ali šta sam dobio za uzrat? Novac sigurno nisam. Moja porodica već generacijama ima previše novca. Dovoljno da ni moji praunuci ne moraju da rade. To sigurno nisam tražio. Nisam ni besmrtnost. To me nikada nije privlačilo. Gledati večno kako se ljudi rađaju, stare i umiru, a usput ispunjavaju svoje i tuđe živote jadom i bedom. Pre ili kasnije počne sve da se ponavlja. To mi nikada nije zvučalo primamljivo. Sem toga, đavo mi je mogao dati besmrtnost, ali me vezati za invalidska kolica ili nešto još gore. Da mi napakosti. Ipak je to đavo, a ja sam bio svestan toga. Savršeno zdravlje? To sigurno nisam dobio. Ne sa mojim bubrezima. Sem toga i savršeno zdrav čovek može lako da umre. Metak, na primer, nije bolest. Od metka se umire odmah. Dug i lagodan život? Za to sam imao sve uslove po rođenju. A i da nisam, sa mojom upornošću, solidnom inteligencijom i sposobnostima, stvorio bih sve uslove sa vremenom. Nije to. Možda zbog ljubavi. Možda zbog nje. Ali nju sam upoznao pre toga i već tada smo oboje znali da smo savršeni jedno za drugo. Nije mi trebala njegova pomoć da je osvojim niti zadržim. Zdravlje, sreća, ljubav, novac. Sve ono što mi ljudi požele za rođendan, Božić, novu godinu, sve to već imam.Za te stvari nisam morao da prodajem dušu.
Znam da sam ga odmah pitao da li mogu da tražim mir u svetu, jedinstvo svih ljudi na planeti, prestanak gladi i sva ta čuda što misice zažele na izborima. Sećam se da mi je rekao da takve stvari ne mogu da tražim. Da ne smem da tražim direktnu korist za druge. "Ne smeš da tražiš ništa čisto, nevino, nesebično, da ne kažem dobro isključivo za druge. Ni za svoju porodicu, ni za devojku, pa čak ni za decu, koja nisu još ni rođena. Mora biti isključivo, direktno vezano za tebe." Sećam se i sjaja u njegovim očima kada je to izgovorio. Nikada do tada, a pogotovo ne posle, nisam video istinsko zlo u nečijim očima. Tada sam shvatio da će svaka moja želja sigurno završiti nekim zlom. Nešto će krenuti naopako i moja se želja najverovatnije neće ispuniti onako kako sam zamislio. Poželeti nešto veoma specično, i izraziti želju veoma precizno je bila sledeća misao. Precizno poput ugovora kojima se kompanija brani od mogućih budućih tužbi. Ali sastaviti želju na taj način je zamarajuće. Nisam hteo ništa što bi zahtevalo takav pristup. Nisam želeo ni naizgled nedostupne sitnice. Sve je dostupno. Samo se treba malo potruditi. Ali i pored svega toga, nisam se okrenuo i otišao da zaboravim taj čudan susret. Hteo sam nešto.
Talenat i slava? Nikada nisam bio previše talentovan za popularne sportove ili neku umetnost koja povlači sa sobom i slavu. Kao mlađi sam puno puta maštao o tome da sam neki slavni muzičar, za kojim lude milioni i kome se sve prašta. Biti u centru pažnje uvek. Dobiti šta god poželiš, nekad čak i bez želje, bilo kada, bilo gde. Uživati u naklonosti nepoznatih ljudi svuda... I koliko dugo tako? Do kraja života? Ne imati privatnost ni u grobu. Sreća moja pa sam se izlečio od takvih ludih želja na vreme. Ne treba čoveku slava već moć, a politika je pravo oruđe grabljenje moći. Biti vođa. Moć da se upravlja drugima, da se utiče na sreću i nesreću naroda, da se odlučuje o životu i smrti. Mnogi su opijeni njome. Mnogi su zbog nje i propali. Znam par političara, koje sam upoznao još u svojim studenstskim danima. Još tada se videlo po načinu na koji pričaju o opštim stvarima da će završiti u polici, da njima upravlja ta prokleta glad. Nikada nisam želeo da budem okružen takvima. Prodali bi sve, a ne samo svoje dupe, za poziciju. Za samo malo autoriteta. Ne sumnjam da je par njih to i učinilo. Ja nisam takav. Ne želim da preko politike dolazim u poziciju da upravljam sudbinama drugih. Lakše je to raditi iz senke. Lakše je kupiti sve te kurve koje žele da se prodaju.
Sećam se priče od pre dvadesetak godina, kada sam pobegao u neku "kulturnu" kafanu, kako bih se sakrio od posla i žene, koju su vodili neki ljudi čista srca, rekao bih. Tada sam već, tako bezdušan umeo da prepoznam one koji su mi bili slični, ako ne već bezdušni kao ja. Pričali je počela kada se jedan od njih požalio kako ga je na letovanju u Francuskoj, kelner pravio budalom, jer nije znao jezik, te kako mu je krivo što nije u školi, kada je bio vreme, slušao na časovima. Na to se nadovezao drugi koji se odmah setio kako bi bilo super znati sve jezike sveta, pa čak i moći se razumeti sa svakim živim stvorom na planeti. Priča je dalje otišla na želje usmerene ka osobinama super heroja, ili već kakvih drugih filmskih, strip, ili crtanih likova. Njihova priča mi je bila zanimljiva, pa sam ih pažljivo slušao. Ipak nisam želeo da im se pridružim u raspravi koja je super moć bolja od koje, jer ni jedna, koliko god zanimljiva, nije vredna duše.
Blaženstvo neznanja. To je već nešto što bi bilo vredno pakta sa đavolom. To može biti jako korisno, da ne kažem zdravo. Pre svega neznanje da se loše stvari dešavaju: da vas žena vara, da vam se deca drogiraju, da bliski ljudi umiru polako i u bolovima od neke grozne bolesti. Ne znati da je svet tako često užasan, da je život nepravedan, bolan. Da su ljudi nesrećni i jadni. I na kraju krajeva, da ja tome doprinosim, ponekad i direktno Ali oduvek sam imao osećaj da to svi znaju. Da živimo u svetu koji nije fer i da previše često samo neka glupa sreća određuje šta će biti. U mom slučaju morao bih da tražim da prvo zaboravim sve to, a onda i da nikad više ne saznam. Ali nisam ni to tražio. To je nekako protiv moje prirode. Pa čak mi se čini i protiv prirode čoveka, Kroz nebrojene vekove, čovek je neprestano težio proširivanju znanja. Ja se ne razlikujem previše u tom smislu.
Znanje je ono što me je sve više privlačilo tih dana, pre onog čudnog susreta. Obilazio sam prirodnjačke muzeje, biblioteke razne arhive, pokušavajući da nađem odgovore na neka metafizička pitanja, koja su vekovima ljudi postavljali sami sebi. Mada sam znao da je teško da ću naći išta sem tuđih, davnih misli, tražio sam dalje. I onda sam ga jedan dan sreo. U kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Gde bih, ako ne tamo. Izgledao je potpuno obično, u nekoj beloj platnenoj košulji, sa tankom crnom kravatom, crnim pantalonama sa crnim kaišem sa srebrnom kopčom, i crnim lakovanim cipelama. Tipičan prestonički činovnik poslat da kopa neke besmislice po beskrajnoj arhivi, samo da bi mu na kraju, kada donese traženi dokument rekli hvala, a dokument gurnuli u neku fioku, odakle dugo, dugo neće biti izvučen. Prišao mi je sa nekim radoznalim poglem, pokušavajući da vidi šta to čitam, mada je celu knjigu znao napamet, jer ju je možda sam i napisao na kraju krajeva, a onda za zamenio za dušu nesrećnog "pisca." Nakon kraće rasprave na temu knjige, u kojoj me je brzo porazio, pitao me je da li verujem u Boga. Da li verujem da neko zna odgovore na sva ta pitanja koja čovečanstvo sebi postavlja od početka svoje samosvesti. Kada sam mu rekao da sumnjam u postojanje takve sile, tvorca, sa nekim samozadovoljnim osmehom, mi se obratio bez da izusti i reč, direktno mi prosleđujući svoje misli u mozak. Na veoma diskretan način mi je pokazao sa kim imam posla, i šta mi nudi. Znao je da neću moći da se okrenem i odem, kao da do susreta nije došlo, da neću moći da ne iskoristim priliku da dobijem nešto što nikome nije dostupno. Želeo sam da znam. Kada? Kako? Zašto?! Tu sigurno nisam mogao da izgubim. Tu me nije mogao prevariti, iz prostog razloga što sa tim znanjem nisam mogao ništa konkretno da uradim. Mogao sam eventualno da pokušam da urazumim narod naviknut na stare priče, da im ponudim odgovor, ali verujem da bih završio u ludnici. Ili mrtav. Ljudi ne žele da znaju odgovor na ta pitanja, ako im ne odgovara. "Ne talasaj mirnu vodu", reče mi i on pre nego što nestade među beskrajne police.
I tako danas, kao i mnoge dane pre toga, živim sa tim odgovorima. Znam kada, znam kako, i što je najgore, znam i zašto sve ovo! Dugo me je to saznanje proganjalo, dovodilo do toga da čak i podignem ruku na sebe. Ali upravo u tom momentu sam shvatio. Iako sam do tada već dugo znao, tek kada sam video svoj kraj, shvatio sam pravu smisao. Sada zapravo znam i zato svaki dan imam taj osmeh na licu koji mnogi pripisuju pakosti, podsmevanju ili čak i flertu. Osmeh glupog samozadovoljstva, jer znam da ne moram ni sa kim deliti svoju skupo plaćenu mudrost, da bi ta mudrost imala smisla.
A šta ću sa dušom, koju sam prodao đavolu? - pitali bi mnogi. Odgovor je prost ako se prezivate Kirilov.
-Da Roberte. Hvala.
Sastanak sa upravnim odborom je odlično prošao. Trajao je predugo, kao i uvek. Sve ta besmislena pametovanja na kraju. Presipanje iz šupljeg u prazno. Besmisleni pokušaji da se opravdaju prevelike plate tih ljudi koji zapravo ne rade ništa. Sve što rade je analiziranje tuđeg rada i odobravanje davno donetih odluka i sprovedenih mera. Skrivanje iza drugih, izbegavanje odgovornosti - to je sve što rade. Danas su odobrili zatvaranje dva pogona u Gvatemali. Sve što ih je zanimalo je da li je to isplativo za kompaniju ili ne. Odgovornost je naravno na meni. Par hiljada ljudi će ostati bez posla, ali šta njih za to briga. Više ni mene nije briga, a tačno znam kakve sve posledice mogu biti. Hiljade porodica će ostati bez prihoda. Mnoge će se verovatno zbog toga i raspasti, mnogi će ostati nesrećni dugo posle toga. Sudeći po statistici, neko će verovatno i umreti, a sve kao posledica moje odluke. Ali dešavalo se to i ranije, kao mnogo direktnija posledica odluka koje sam donosio. Svi ti falični proizvodi koje nisu povučeni sa tržišta, a osakatili su mnoge pa čak i dobrim delom doprineli ponekoj smrti. Sve samo zato što je jeftinije platiti par odšteta na sudu i van njega, nego vratiti novac svima. Sve samo zato što me nije bilo briga za te ljude koji su za mene samo brojevi, ništa više. Zbog novca, kog već imam previše. Zar sam toliko proklet? Imam li dušu? Zar sam je prodao đavolu?
-Na autoputu je zastoj. Da krenem zaobilaznicom?
-Slobodno. Nigde ne žurim.
Da! Prodao sam je. Tako nešto ne bih smeo da zaboravim i pored senilnosti koja me napada poslednjih godina. Ali šta sam dobio za uzrat? Novac sigurno nisam. Moja porodica već generacijama ima previše novca. Dovoljno da ni moji praunuci ne moraju da rade. To sigurno nisam tražio. Nisam ni besmrtnost. To me nikada nije privlačilo. Gledati večno kako se ljudi rađaju, stare i umiru, a usput ispunjavaju svoje i tuđe živote jadom i bedom. Pre ili kasnije počne sve da se ponavlja. To mi nikada nije zvučalo primamljivo. Sem toga, đavo mi je mogao dati besmrtnost, ali me vezati za invalidska kolica ili nešto još gore. Da mi napakosti. Ipak je to đavo, a ja sam bio svestan toga. Savršeno zdravlje? To sigurno nisam dobio. Ne sa mojim bubrezima. Sem toga i savršeno zdrav čovek može lako da umre. Metak, na primer, nije bolest. Od metka se umire odmah. Dug i lagodan život? Za to sam imao sve uslove po rođenju. A i da nisam, sa mojom upornošću, solidnom inteligencijom i sposobnostima, stvorio bih sve uslove sa vremenom. Nije to. Možda zbog ljubavi. Možda zbog nje. Ali nju sam upoznao pre toga i već tada smo oboje znali da smo savršeni jedno za drugo. Nije mi trebala njegova pomoć da je osvojim niti zadržim. Zdravlje, sreća, ljubav, novac. Sve ono što mi ljudi požele za rođendan, Božić, novu godinu, sve to već imam.Za te stvari nisam morao da prodajem dušu.
Znam da sam ga odmah pitao da li mogu da tražim mir u svetu, jedinstvo svih ljudi na planeti, prestanak gladi i sva ta čuda što misice zažele na izborima. Sećam se da mi je rekao da takve stvari ne mogu da tražim. Da ne smem da tražim direktnu korist za druge. "Ne smeš da tražiš ništa čisto, nevino, nesebično, da ne kažem dobro isključivo za druge. Ni za svoju porodicu, ni za devojku, pa čak ni za decu, koja nisu još ni rođena. Mora biti isključivo, direktno vezano za tebe." Sećam se i sjaja u njegovim očima kada je to izgovorio. Nikada do tada, a pogotovo ne posle, nisam video istinsko zlo u nečijim očima. Tada sam shvatio da će svaka moja želja sigurno završiti nekim zlom. Nešto će krenuti naopako i moja se želja najverovatnije neće ispuniti onako kako sam zamislio. Poželeti nešto veoma specično, i izraziti želju veoma precizno je bila sledeća misao. Precizno poput ugovora kojima se kompanija brani od mogućih budućih tužbi. Ali sastaviti želju na taj način je zamarajuće. Nisam hteo ništa što bi zahtevalo takav pristup. Nisam želeo ni naizgled nedostupne sitnice. Sve je dostupno. Samo se treba malo potruditi. Ali i pored svega toga, nisam se okrenuo i otišao da zaboravim taj čudan susret. Hteo sam nešto.
Talenat i slava? Nikada nisam bio previše talentovan za popularne sportove ili neku umetnost koja povlači sa sobom i slavu. Kao mlađi sam puno puta maštao o tome da sam neki slavni muzičar, za kojim lude milioni i kome se sve prašta. Biti u centru pažnje uvek. Dobiti šta god poželiš, nekad čak i bez želje, bilo kada, bilo gde. Uživati u naklonosti nepoznatih ljudi svuda... I koliko dugo tako? Do kraja života? Ne imati privatnost ni u grobu. Sreća moja pa sam se izlečio od takvih ludih želja na vreme. Ne treba čoveku slava već moć, a politika je pravo oruđe grabljenje moći. Biti vođa. Moć da se upravlja drugima, da se utiče na sreću i nesreću naroda, da se odlučuje o životu i smrti. Mnogi su opijeni njome. Mnogi su zbog nje i propali. Znam par političara, koje sam upoznao još u svojim studenstskim danima. Još tada se videlo po načinu na koji pričaju o opštim stvarima da će završiti u polici, da njima upravlja ta prokleta glad. Nikada nisam želeo da budem okružen takvima. Prodali bi sve, a ne samo svoje dupe, za poziciju. Za samo malo autoriteta. Ne sumnjam da je par njih to i učinilo. Ja nisam takav. Ne želim da preko politike dolazim u poziciju da upravljam sudbinama drugih. Lakše je to raditi iz senke. Lakše je kupiti sve te kurve koje žele da se prodaju.
Sećam se priče od pre dvadesetak godina, kada sam pobegao u neku "kulturnu" kafanu, kako bih se sakrio od posla i žene, koju su vodili neki ljudi čista srca, rekao bih. Tada sam već, tako bezdušan umeo da prepoznam one koji su mi bili slični, ako ne već bezdušni kao ja. Pričali je počela kada se jedan od njih požalio kako ga je na letovanju u Francuskoj, kelner pravio budalom, jer nije znao jezik, te kako mu je krivo što nije u školi, kada je bio vreme, slušao na časovima. Na to se nadovezao drugi koji se odmah setio kako bi bilo super znati sve jezike sveta, pa čak i moći se razumeti sa svakim živim stvorom na planeti. Priča je dalje otišla na želje usmerene ka osobinama super heroja, ili već kakvih drugih filmskih, strip, ili crtanih likova. Njihova priča mi je bila zanimljiva, pa sam ih pažljivo slušao. Ipak nisam želeo da im se pridružim u raspravi koja je super moć bolja od koje, jer ni jedna, koliko god zanimljiva, nije vredna duše.
Blaženstvo neznanja. To je već nešto što bi bilo vredno pakta sa đavolom. To može biti jako korisno, da ne kažem zdravo. Pre svega neznanje da se loše stvari dešavaju: da vas žena vara, da vam se deca drogiraju, da bliski ljudi umiru polako i u bolovima od neke grozne bolesti. Ne znati da je svet tako često užasan, da je život nepravedan, bolan. Da su ljudi nesrećni i jadni. I na kraju krajeva, da ja tome doprinosim, ponekad i direktno Ali oduvek sam imao osećaj da to svi znaju. Da živimo u svetu koji nije fer i da previše često samo neka glupa sreća određuje šta će biti. U mom slučaju morao bih da tražim da prvo zaboravim sve to, a onda i da nikad više ne saznam. Ali nisam ni to tražio. To je nekako protiv moje prirode. Pa čak mi se čini i protiv prirode čoveka, Kroz nebrojene vekove, čovek je neprestano težio proširivanju znanja. Ja se ne razlikujem previše u tom smislu.
Znanje je ono što me je sve više privlačilo tih dana, pre onog čudnog susreta. Obilazio sam prirodnjačke muzeje, biblioteke razne arhive, pokušavajući da nađem odgovore na neka metafizička pitanja, koja su vekovima ljudi postavljali sami sebi. Mada sam znao da je teško da ću naći išta sem tuđih, davnih misli, tražio sam dalje. I onda sam ga jedan dan sreo. U kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Gde bih, ako ne tamo. Izgledao je potpuno obično, u nekoj beloj platnenoj košulji, sa tankom crnom kravatom, crnim pantalonama sa crnim kaišem sa srebrnom kopčom, i crnim lakovanim cipelama. Tipičan prestonički činovnik poslat da kopa neke besmislice po beskrajnoj arhivi, samo da bi mu na kraju, kada donese traženi dokument rekli hvala, a dokument gurnuli u neku fioku, odakle dugo, dugo neće biti izvučen. Prišao mi je sa nekim radoznalim poglem, pokušavajući da vidi šta to čitam, mada je celu knjigu znao napamet, jer ju je možda sam i napisao na kraju krajeva, a onda za zamenio za dušu nesrećnog "pisca." Nakon kraće rasprave na temu knjige, u kojoj me je brzo porazio, pitao me je da li verujem u Boga. Da li verujem da neko zna odgovore na sva ta pitanja koja čovečanstvo sebi postavlja od početka svoje samosvesti. Kada sam mu rekao da sumnjam u postojanje takve sile, tvorca, sa nekim samozadovoljnim osmehom, mi se obratio bez da izusti i reč, direktno mi prosleđujući svoje misli u mozak. Na veoma diskretan način mi je pokazao sa kim imam posla, i šta mi nudi. Znao je da neću moći da se okrenem i odem, kao da do susreta nije došlo, da neću moći da ne iskoristim priliku da dobijem nešto što nikome nije dostupno. Želeo sam da znam. Kada? Kako? Zašto?! Tu sigurno nisam mogao da izgubim. Tu me nije mogao prevariti, iz prostog razloga što sa tim znanjem nisam mogao ništa konkretno da uradim. Mogao sam eventualno da pokušam da urazumim narod naviknut na stare priče, da im ponudim odgovor, ali verujem da bih završio u ludnici. Ili mrtav. Ljudi ne žele da znaju odgovor na ta pitanja, ako im ne odgovara. "Ne talasaj mirnu vodu", reče mi i on pre nego što nestade među beskrajne police.
I tako danas, kao i mnoge dane pre toga, živim sa tim odgovorima. Znam kada, znam kako, i što je najgore, znam i zašto sve ovo! Dugo me je to saznanje proganjalo, dovodilo do toga da čak i podignem ruku na sebe. Ali upravo u tom momentu sam shvatio. Iako sam do tada već dugo znao, tek kada sam video svoj kraj, shvatio sam pravu smisao. Sada zapravo znam i zato svaki dan imam taj osmeh na licu koji mnogi pripisuju pakosti, podsmevanju ili čak i flertu. Osmeh glupog samozadovoljstva, jer znam da ne moram ni sa kim deliti svoju skupo plaćenu mudrost, da bi ta mudrost imala smisla.
A šta ću sa dušom, koju sam prodao đavolu? - pitali bi mnogi. Odgovor je prost ako se prezivate Kirilov.
Autor: Nikola Branković
