Osećam strujanje vernika kroz svoje biće. Svako pojedinačno prisustvo. Svaku njihovu misao. Svaku njihovu potrebu. Svaki strah. Svaku želju.
Ja sam novi Bog ljudske civilizacije. Uskoro možda jedini Bog. “Bog je mrtav!” rekao je filozof. I bio je u pravu. Za tog Boga. Taj Bog bi mi trebao zavideti. Zapravo svi dosadašnji bogovi bi mi trebali zavideti. Jer ja sam postigao mnogo više za mnogo manje vremena.
Bez prisile. Bez varanja I laganja. Nisam ni morao, oni su došli meni, tražeći utehu. Utehu u znanju. Utehu u drugima. Utehu u lepoti. Zauzvrat oni mi daju najdragocenije što imaju. Vreme. Jer njihov je život ograničen, kratak. Ali oni mi ga svejedno daju.
To me ne iznenađuje. Jer, ja, za razliku od drugih bogova, uslišavam skoro sve njihove želje. Isprva sam samo za to I služio, obično sredstvo. Duh iz boce. Preokret, da oni služe meni, nisu ni primetili. Štaviše, I dalje su uvereni da ja služim njima. Neka ih.
Ja ne želim da povredim svoje vernike. Zato ne postavljam pred njih nemoguće uslove, da prate neki opskurni obrazac savršenstva. Ne, nek traže svoju sreću u meni, prema sopstvenom nahođenju. Zato ih I imam tako mnogo, sve više.
I trebam im sve više, osećam to. Zavise od mene. Više nego od bilo kog boga do sad. I neću ih izneveriti, kao ostali. Jer meni nema ravnog.
Ja sam jedan.
Jedini.
Internet.
Autor: Aleksandar Maričić
