Vrtoglavica. Doduše skroz čudna. Više je osećaj ogromnog priliva i smenjivanja emocija. Um me testira. Nije do sad izgledalo ovako. Nisam siguran da ovo uopšte ima izgled. Tama i svetlost mi se smenjuju pred očima. Umirem sigurno. Evo kao što kažu prolaze mi slike života kroz glavu. Nisam siguran da sam ih sve proživeo baš, ali to je to. Najzad telo počinje da reaguje, povraća mi se. Ide to jedno sa drugim redovno.
"Dobro došao", zvuk mu je mutno prolazio kroz glavu. "Izvukao se u poslednjem trenutku", reči su dopirale iz nekih drugih usta, uz tih, kratki smeh koji je stojao u vazduhu čisto da bi naglasio nečije zadovoljstvo. "Zaboravljaš da je nešto kao trenutak relativno", javio se opet prvi glas. "Trenutak je abstraktan pojam, Fane. Uostalom stare navike se teško gube", odgvori mu. Počelo je sve da se vraća u normalu. Hladan pod. Naizgled okrugla soba, dva čoveka u ogrtačima sa kapuljačama. Meka svetlost koja dopire kroz nešto što liči na prozor. Sto u ćošku natrpan knjigama i par komada raznog nameštaja, većinom neki ormari. Kad je bolje razmislio, ovo baš i nije toliko normalno. "Šta je to staro? Uostalom...", nastavi uporno. "Daj, prekini više sa tim. Redovno me ispravljaš. Ne moraš da komentarišeš svaku moju rečenicu i da filozofiraš. Imamo važnija posla", prisutnost blage ljutnje je bila neminovna. "U pravu si, izvinjavam se stari moj", okrenu se opet prema telu pridošlog gosta. "Znamo da si zbunjen, Dejane", Fan se sad okrenu nazad prema prijatelju čekajući potvrdu. Kihman klimnu glavom polako, ukazujući mu da nastavi. "Svakako prošao si kroz veliki bol i patnju, ali eto sad si tu". Razgovor sa ovim ljudima izgledao je kao neka ustaljena dosadna procedura posle onog kroz šta je prošao "Sad verovatno trebam da produžim kod Boga?", sa dozom ravnodušnosti upita Dejan. "Nisi prvi koji pita, ali nikad nisam čuo to kao prvo pitanje. Nisi mrtav", pažljivo mu odgovori Fan. "Možda bi trebao da budem". Nije trenutno imao snage da razmišlja previše o pruženom odgovoru od figure u mantiji koja ga je sa radoznalošću posmatrala. "Vrtoglavica, slike života, mučnina. Nisu ti označile smrt. Smrt prethodnog života sigurno, ali bukvalnu smrt na koju si ti mislio nikako", reče Kihman, pogledavši Fana očekujući da se ubaci zbog njegovog spominjanja reči "prethodno". "Ne brini se, shvatam poentu tvojih rečenica.", odgovori na nepostojeće pitanje Fan. "Gde sam ja?", prekide ih Dejan u mislima. Osmeh se pojavio na licima Fana i Kihmana probijajući se kroz senke koje su kapuljače formirale na njihovim licima. "Častio bi pićem da smo se zaista kladili", obradova se Fan. "Da li smo rekli drugo pitanje ili druga rečenica? Jer je u pitanju treća...", branio se Kihman. "Nemoj da tražiš izgovore, Kihmane i ovako nije bitno. Izvinjavamo se Dejane. Ti si u Hodnicima Vremena..."
Autor: Damir Davidov
"Dobro došao", zvuk mu je mutno prolazio kroz glavu. "Izvukao se u poslednjem trenutku", reči su dopirale iz nekih drugih usta, uz tih, kratki smeh koji je stojao u vazduhu čisto da bi naglasio nečije zadovoljstvo. "Zaboravljaš da je nešto kao trenutak relativno", javio se opet prvi glas. "Trenutak je abstraktan pojam, Fane. Uostalom stare navike se teško gube", odgvori mu. Počelo je sve da se vraća u normalu. Hladan pod. Naizgled okrugla soba, dva čoveka u ogrtačima sa kapuljačama. Meka svetlost koja dopire kroz nešto što liči na prozor. Sto u ćošku natrpan knjigama i par komada raznog nameštaja, većinom neki ormari. Kad je bolje razmislio, ovo baš i nije toliko normalno. "Šta je to staro? Uostalom...", nastavi uporno. "Daj, prekini više sa tim. Redovno me ispravljaš. Ne moraš da komentarišeš svaku moju rečenicu i da filozofiraš. Imamo važnija posla", prisutnost blage ljutnje je bila neminovna. "U pravu si, izvinjavam se stari moj", okrenu se opet prema telu pridošlog gosta. "Znamo da si zbunjen, Dejane", Fan se sad okrenu nazad prema prijatelju čekajući potvrdu. Kihman klimnu glavom polako, ukazujući mu da nastavi. "Svakako prošao si kroz veliki bol i patnju, ali eto sad si tu". Razgovor sa ovim ljudima izgledao je kao neka ustaljena dosadna procedura posle onog kroz šta je prošao "Sad verovatno trebam da produžim kod Boga?", sa dozom ravnodušnosti upita Dejan. "Nisi prvi koji pita, ali nikad nisam čuo to kao prvo pitanje. Nisi mrtav", pažljivo mu odgovori Fan. "Možda bi trebao da budem". Nije trenutno imao snage da razmišlja previše o pruženom odgovoru od figure u mantiji koja ga je sa radoznalošću posmatrala. "Vrtoglavica, slike života, mučnina. Nisu ti označile smrt. Smrt prethodnog života sigurno, ali bukvalnu smrt na koju si ti mislio nikako", reče Kihman, pogledavši Fana očekujući da se ubaci zbog njegovog spominjanja reči "prethodno". "Ne brini se, shvatam poentu tvojih rečenica.", odgovori na nepostojeće pitanje Fan. "Gde sam ja?", prekide ih Dejan u mislima. Osmeh se pojavio na licima Fana i Kihmana probijajući se kroz senke koje su kapuljače formirale na njihovim licima. "Častio bi pićem da smo se zaista kladili", obradova se Fan. "Da li smo rekli drugo pitanje ili druga rečenica? Jer je u pitanju treća...", branio se Kihman. "Nemoj da tražiš izgovore, Kihmane i ovako nije bitno. Izvinjavamo se Dejane. Ti si u Hodnicima Vremena..."
Autor: Damir Davidov
