Počelo je iznenada. Sedeo sam u fotelji, čitao novine, a vazduh je promenio boju. Ne, nije zaista postao drugačiji, ali je svetlost postala prigušena. Osetio sam glavobolju, predosećanje da će se nešto dogoditi. Kao otupelost, kao kad vas zaustave zbog prebrze vožnje.
Poželeo sam da ustanem, ali nisam mogao da pomerim ruke i noge. Vrat mi se orosio. U trenu mi se osušilo grlo. Naredio sam sebi da skočim iz fotelje i našao sam se na sredini sobe, baš ispod feng-šui zvončića. Pomislio sam kako sablasno zveckaju. Da je ovo film, iskričavi zvon bio bi dobar režijski potez.
Napolju se čula sirena. Lupam. Nije se ništa, čulo, ali zar ne bi bilo prigodno da posle sablasne zvonjave čujem policijsko ili vatrogasno arlaukanje?
Otišao sam do kuhinje i smućkao sok, cedevitu. Okrenuo sam se naglo, kao da ću uloviti onog ko mi se šunja po kući. Smračilo se. Spopala me magla, kao da sam bunovan. A srce mi nije lupalo. Obično zalupa i stegne me, baš tu.
Prešao sam u kupatilo. Ne znam zašto. Proverio sam slavinu. Dešava se da zaboravim da je popravim. Onda curi danima i prestanem da se obazirem. Potom me nešto štrecne, pa se setim da mi kapanje skače po živcima dan i noć. A od satova ne mogu da spavam. Svako veče ih isključim sve, osim digitalnih. Ne mogu da se smirim kad čujem kuckanje u mraku. To je kao da slušam krike izgubljene dece.
Znači, nije ni slavina, nije ni uhoda. Samo predosećanje. Odlučim da uopšte ne izlazim. Uvek imam zalihe hrane i pića i mesečno sledovanje toalet papira. Ne volim da budem nepripremljen. Na posao i ne idem, sve od kuće obavljam. Ne moram nigde da idem, nikoga da vidim. Moram da ostanem u stanu i rešim zagonetku.
Vratim se u fotelju da razmislim. Dakle, posredi je nešto što će se tek dogoditi. Zato sednem i smestim se udobno da sačekam to što mi je sudbina pripremila. Uto i zaspem.
Probudim se u vreme ručka. Uvek se probudim pola sata - sat pre jela. Takav mi je ritam. Opet sam žedan.
"Dodaj mi cedevitu, malena", kažem joj.
Nasmeje se tropskim osmehom, zadene plavi uvojak za uvo i na poslužavniku mi donese kriglu prepunu penušavog soka. Namignem joj, štipnem je za obraščić. Sedne umiljato, tik do mojih nogu. Pomilujem je, uzdahnem i počnem da srkućem limunadu.
Oni misle da ja ne znam. Ubeđeni su da nisam primetio razliku. Ali sve je meni jasno. Samo, puštam ih. Neka se naslađuju, nek na meni proučavaju osobine ljudskih bića ili šta su već naumili. Samo nek je ostave ovakvu kakva je...
Poželeo sam da ustanem, ali nisam mogao da pomerim ruke i noge. Vrat mi se orosio. U trenu mi se osušilo grlo. Naredio sam sebi da skočim iz fotelje i našao sam se na sredini sobe, baš ispod feng-šui zvončića. Pomislio sam kako sablasno zveckaju. Da je ovo film, iskričavi zvon bio bi dobar režijski potez.
Napolju se čula sirena. Lupam. Nije se ništa, čulo, ali zar ne bi bilo prigodno da posle sablasne zvonjave čujem policijsko ili vatrogasno arlaukanje?
Otišao sam do kuhinje i smućkao sok, cedevitu. Okrenuo sam se naglo, kao da ću uloviti onog ko mi se šunja po kući. Smračilo se. Spopala me magla, kao da sam bunovan. A srce mi nije lupalo. Obično zalupa i stegne me, baš tu.
Prešao sam u kupatilo. Ne znam zašto. Proverio sam slavinu. Dešava se da zaboravim da je popravim. Onda curi danima i prestanem da se obazirem. Potom me nešto štrecne, pa se setim da mi kapanje skače po živcima dan i noć. A od satova ne mogu da spavam. Svako veče ih isključim sve, osim digitalnih. Ne mogu da se smirim kad čujem kuckanje u mraku. To je kao da slušam krike izgubljene dece.
Znači, nije ni slavina, nije ni uhoda. Samo predosećanje. Odlučim da uopšte ne izlazim. Uvek imam zalihe hrane i pića i mesečno sledovanje toalet papira. Ne volim da budem nepripremljen. Na posao i ne idem, sve od kuće obavljam. Ne moram nigde da idem, nikoga da vidim. Moram da ostanem u stanu i rešim zagonetku.
Vratim se u fotelju da razmislim. Dakle, posredi je nešto što će se tek dogoditi. Zato sednem i smestim se udobno da sačekam to što mi je sudbina pripremila. Uto i zaspem.
Probudim se u vreme ručka. Uvek se probudim pola sata - sat pre jela. Takav mi je ritam. Opet sam žedan.
"Dodaj mi cedevitu, malena", kažem joj.
Nasmeje se tropskim osmehom, zadene plavi uvojak za uvo i na poslužavniku mi donese kriglu prepunu penušavog soka. Namignem joj, štipnem je za obraščić. Sedne umiljato, tik do mojih nogu. Pomilujem je, uzdahnem i počnem da srkućem limunadu.
Oni misle da ja ne znam. Ubeđeni su da nisam primetio razliku. Ali sve je meni jasno. Samo, puštam ih. Neka se naslađuju, nek na meni proučavaju osobine ljudskih bića ili šta su već naumili. Samo nek je ostave ovakvu kakva je...
Autor: Ranko Trifković
