-Halo! Da, stižu sutra pre podne. Odsešće u nekim apartmanima u centru, zaboravio sam ime. Moći će peške da stignu do nas. Neće im trebati prevoz. Doći će i Kovačević, ne brini. Sve je pod kontrolom. Čujemo se kasnije večeras. Ćao.
-Stefanović?
-Da.
Malo je nervozan pred sastanak. Radio je mesecima za taj projekat. Mislim da bi rođenog brata prodao samo da može sutra da ugovara posao u kafani, umesto u kancelariji.
-Taj bi u kafani i đavolu rogove prodao.
-Hahaha. Tako je. Sećaš se kako je mene jednom naterao da se popnem na sto i celu flašu crnog vina... Izvini, mobilni. Zdravo dušo! ... Ne, nisam zaboravio. ... Merkator. ... Drugi sprat. ... Na tvoje ime. ... Ne boj se. Tvoje ime nikada neću zaboraviti. Osim ako mi greškom ne uklone tetovažu umesto mladeža sa grudi. ... Ne volim ni ja tebe. Ćao!
-Prijem kod gradonačelnika?
-Da. Smor. Sve bih dao samo da ne moram da slušam one kretene kako se hvale tuđim radom. Čak bih i uspeo da ne odem, da nije ona čula da će televizija snimati. Sad idemo samo da bi se ona hvalila drugaricama na kafi da je bila na prijemu i da je sve snimala televizija. Gluposti.
-Tako ti je to kada imaš bivšu misicu za ženu. Ko te terao da ženiš lepu i zgodnu?
-Ti! Kukao si mi dve godine kako bi menjao sve Cecine šampite, krempite i štrudle s makom, samo da može opet da se vrati iz XL u M. Jesam ti ja kriv što voliš da jedeš?
-Daj bre kume, jesi rekao da nećemo spominjati moju kilažu! I javi se na telefon. Ne mogu više da slušam te Mapetovce!
-Ma Jovan mi opet čačkao melodije. Moraću da mu kupim mobilni, samo da se ne igra mojim. Halo! ... Oooo, Stevo. ... Mnogo se kurčiš za nekog ko ne ume lopticu da prebaci preko mreže. ... Šta? ... Bilijar. Svake nedelje druga stvar. Kako smo krenuli do kraja ćemo kriket igrati. ... Ne? ... A odustao si od sportova u kojima mora da se trči. ... Važi matori, u šta god hoćeš. 'Aj ćao.
-Gledaj kuda ideš. Moram da te vodim za ruku kao dete. Ne vidiš i ne čuješ ništa. Treba kola da te udare. Gori si od one moje ludače. Pet hiljada je napravila račun. Zamisli. Priča po ceo dan. U jednom momentu sam pomislio da ne zove možda one kvizove za kretene, ili ne-daj-bože tarot.
-E, jesam ti pričao da sam upoznao onog Mirana što proriče sudbinu gledajući miševe kako se biju u kavezu? Nabavlja ih na groblju kada mu se desi da mu neki ugine. Potpuni ludak. Inače je uromanser, ali kaže da ne može preko telefona da proriče iz urina. Rekao mi je kako će podići sam sebi hram na nekom brdu u okolini grada, samo da skupi pare.
-Ma šta ga briga. Dok god ima još luđih koji će ga slušati i plaćati. Opet zvoniš.
-Da?! ... Da ja sam. ... To vam ne mogu reći preko telefona. Moraćete doći lično... Crče. Jebem ti bateriju! Jutros sam ga skinuo sa punjača.
-Hoćeš da prebaciš karticu u moj? Mene i niko ne zove. Traje mi baterija nedelju dana.
-Ma jok. Prijaće mi da ne zvoni par sati. 'Ajmo u park. Ostala mi cigara od sinoć. Taman da podelimo.
-Hajde. Možemo i kokice da uzmemo.
-Uzmi ti, ja ću biti na onoj klupi u hladu.
-Hoćeš?
-Ne, samo ti jedi. Znaš, zaboravio sam koliko je tišina lepa. Nemam mira čak ni kada spavam.
-Ja nemam tih problema. Spavam kao zaklan.
-Ni ne sumnjam. Pojedeš pile za večeru pa se komiraš, jer ti sva krv ode u taj bojler. Budi dobar i daj malo ovim vrapcima da jedu. Ne moraš sve sam pojesti.
-Jesi ikada kontao kako bi bilo dobro da možeš ceo dan da sediš ovde u parku, odmaraš u debelom hladu, hraniš golubove, vrapce, veverice, i da te plaćaju za to. To bi bio najbolji posao na svetu.
-Taj posao već postoji.
-Stvarno?
-Da, zove se penzija. Završavaj te kokice i da idemo. Još smo mi daleko od penzije.
Autor: Nikola Branković
