-Zdravo svima. Sada je 20:10 i mislim da bi mogli da počnemo, ako se slažete. Vidim mnogo poznatih lica i drago mi je da što dolazite. A čini mi se da imamo i jedno novo lice. Ja sam rad da dopustimo našem novom prijatelju da se predstavi i da nam ispriča nešto o sebi, ako se opet slažete sa mnom.
-OK. SAMO NAPRED.
-Izvoli.
-Dobro veče. Moje ime je Čeda i ja sam WoW zavisnik.
-ZDRAVO ČEDO!
-Igram WoW već četiri godine i dopustio sam da mi to skoro uništi život. Nekada sam imao prijatelje, ambicije, interesovanja, devojku pa čak i bend u kom sam pisao pesme. Sada nemam ništa. Sve je počelo kao šala. Dejan, naš bubnjar je predložio da napišemo pesmu o PC igraonicama i momcima koji tamo provode dane i noći. Bubuljičavim likovi koji su pričali nekim smešnim jezikom, ni srpskim ni engleskim. Sećam se prizora kada sam prvi put ušao u igraonicu. Lokal sa večito spuštenim venecijanerima, iz kog izbija dim i smrad pubertetskog znoja. Šareno svetlo koje izbija iz ekrana i mutne senke klinaca na, posterima izlepeljnim zidovima. Muzika sa radija koji niko ne sluša i žamor hora ljudi koji mrmljaju sebi u bradu. Seo sam da odigram samo sat ili dva sa njima, kako bih sakupio sleng za pesmu, ali desilo se daleko više od toga. Iznenadila me je druželjubivost nekih osnovaca koji nisu imali pametnija posla nego da vise tamo, ali ni dovoljno para da igraju, tako da su se zadovoljavali savetovanjem preko ramena. Moje neznanje im je došlo kao poručeno. U prvih sat vremena su me izbombardovali neverovatnom količinom informacija i saveta, dok su me kao dete za ruku vodili kroz taj za mene novi svet. Odmah mi se svidelo. Četiri sata su prošla kao minut. Sutradan sam se vratio da još “istražujem” i sećam se da je bilo jutro kada sam krenuo kući. Put od newbie-ja do grand master-a vam je verujem svima dobro poznat. Bezbrojni quest-ovi, osnovani guild-ovi, sakupljeni artifact-i. Svet u kom nikako nisam mogao da nađem granice, koliko god sam se trudio. S druge strane, stvarni svet mi je postajao sve uži. Bend sam napustio nakon što smo se posvađali jer nisam hteo da napišem pesmu. Ali to je sitnica. Ionako nismo bili naročito dobri. Prvi put sam shvatio da imam problem kada sam skapirao da već tri dana nisam izveo Fantoma u šetnju i da mi je napravio svinjac od dnevne sobe. Nakon toga su mi i kaktusi uvenuli. Neki francuz mi je na gejmerskom forumu rekao da čovek zaista mora biti talentovan za takav podvig. Tada sam napravio dvodnevnu pauzu, ali sam se posle samo sa još više žara posvetio igri. Radmila, moja tadašnja devojka u početku nije ništa primećivala. Studirala je medicinu, a sada je verujem već doktorica. Mnogo vremena je provodila za knjigom tako da nije ni imala vremena da primeti. Uspevao sam da odvojim poneko veče da bismo se videli, ali samo kada je ona zvala. Ja bih se retko setio. Moj najbolji drug se par godina ranije odselio zbog posla tako da ni on ništa nije znao. Čuli smo bi se ponekad telefonom, ali nikada nismo pričali o igri, jer on, kao i ja nekada, nije voleo video igre. Nisu mu nešto naročito dobro ni išle. Fakultet sam zapostavio, ali to je za studente normalna stvar. Niko se nije obazirao na to previše. Veliki problem je nastao kada sam počeo da kasnim na posao. Teško je primetiti kada se neko ne trudi prilikom slaganja robe na police, ali kašnjenja i ranije odlaske sa posla su svi primetili. Tada sam se opet malo trgao iz sveta fantazije u koji sam upao, ali ni to dugo nije trajalo. Radmila je tada pokušala da mi objasni da odbacujem realnost i da me ništa sem novih quest-ova ne zanima. Nismo više mogli da pričamo normalno, a ja sam brzo gubio strpljenje u svakoj diskusiji. Otišla je uplakana i bez reči jedne noći kada sam odmah nakon seksa opet seo za komp da nastavim gde sam stao. Uzvikivao sam curse spell-ove za njom dok je odlazila. Nedugo zatim sam izgubio i posao. To me je pomalo uplašilo i konačno sam skupio hrabrosti da se pogledam u ogledalo. Lice mi je bilo bledo poput krpe. Bradu sam morao da vežem u rep, a brkove u kike kako bih mogao da jedem. Shvatio sam da sam ostao potpuno sam. Bez ikoga ko bi me mogao izvući iz ludila u koje sam svojevoljno ušao. Iako mi je sve to bilo jasno kao dan, koji sam ugledao po prvi put nakon arktičke noći, ništa nisam preduzeo da bih se vratio u normalu. Utehu sam tražio u virtulenom svetu. Nešto malo ušteđevine što sam sakupio mi je mogla potrajati mesec ili dva, tako da nisam paničio. Jedini logičan potez mi je tada bio da igram još više kako bih mogao da prodam svoj account na netu. Imao sam sreće da naletim na nekog razmaženog arapskog klinca koji mi je platio čak hiljadu dolara za mog lvl 80 Death Knight-a. To me je čak još više ohrabrilo da nastavim da igram. Imao sam dovoljno para da platim i baba Zori sa drugog sprata da mi tri puta nedeljno donosi kuvano. Ipak sve je to trajalo kratko. Uskoro je bilo više ljudi željnih da prodaju account nego onih spremnih da ih kupe i više nisam mogao da zarađujem na taj način. Poslednja četiri meseca sam svega jednom nedeljno izlazio iz kuće da kupim hranu i to je sve. Telefon su mi isključili pre mesec dana, jer nisam imao za račun, a teško je pozajmiti pare kada nemate ni jednog jedinog prijatelja. Plaćao sam samo internet, jer sam morao ostati online. Prestao sam da igram tek onda kada su mi isključili i struju zbog prevelikog duga. To je bilo pre dva dana. Ceo prethodni dan sam proveo u agoniji, a jutros sam konačno skupio hrabrosti da potražim pomoć i eto me sada ovde. Ne znam šta da radim dalje. Nemam više život kome mogu da se vratim, a nemam snage da počnem iz početka...
-BRAVO ČEDO. SAMO HRABRO. NE BRINI.
-Tako je. Ne gubi nadu. Prvi korak je uvek najteži.
Autor: Nikola Branković
-OK. SAMO NAPRED.
-Izvoli.
-Dobro veče. Moje ime je Čeda i ja sam WoW zavisnik.
-ZDRAVO ČEDO!
-Igram WoW već četiri godine i dopustio sam da mi to skoro uništi život. Nekada sam imao prijatelje, ambicije, interesovanja, devojku pa čak i bend u kom sam pisao pesme. Sada nemam ništa. Sve je počelo kao šala. Dejan, naš bubnjar je predložio da napišemo pesmu o PC igraonicama i momcima koji tamo provode dane i noći. Bubuljičavim likovi koji su pričali nekim smešnim jezikom, ni srpskim ni engleskim. Sećam se prizora kada sam prvi put ušao u igraonicu. Lokal sa večito spuštenim venecijanerima, iz kog izbija dim i smrad pubertetskog znoja. Šareno svetlo koje izbija iz ekrana i mutne senke klinaca na, posterima izlepeljnim zidovima. Muzika sa radija koji niko ne sluša i žamor hora ljudi koji mrmljaju sebi u bradu. Seo sam da odigram samo sat ili dva sa njima, kako bih sakupio sleng za pesmu, ali desilo se daleko više od toga. Iznenadila me je druželjubivost nekih osnovaca koji nisu imali pametnija posla nego da vise tamo, ali ni dovoljno para da igraju, tako da su se zadovoljavali savetovanjem preko ramena. Moje neznanje im je došlo kao poručeno. U prvih sat vremena su me izbombardovali neverovatnom količinom informacija i saveta, dok su me kao dete za ruku vodili kroz taj za mene novi svet. Odmah mi se svidelo. Četiri sata su prošla kao minut. Sutradan sam se vratio da još “istražujem” i sećam se da je bilo jutro kada sam krenuo kući. Put od newbie-ja do grand master-a vam je verujem svima dobro poznat. Bezbrojni quest-ovi, osnovani guild-ovi, sakupljeni artifact-i. Svet u kom nikako nisam mogao da nađem granice, koliko god sam se trudio. S druge strane, stvarni svet mi je postajao sve uži. Bend sam napustio nakon što smo se posvađali jer nisam hteo da napišem pesmu. Ali to je sitnica. Ionako nismo bili naročito dobri. Prvi put sam shvatio da imam problem kada sam skapirao da već tri dana nisam izveo Fantoma u šetnju i da mi je napravio svinjac od dnevne sobe. Nakon toga su mi i kaktusi uvenuli. Neki francuz mi je na gejmerskom forumu rekao da čovek zaista mora biti talentovan za takav podvig. Tada sam napravio dvodnevnu pauzu, ali sam se posle samo sa još više žara posvetio igri. Radmila, moja tadašnja devojka u početku nije ništa primećivala. Studirala je medicinu, a sada je verujem već doktorica. Mnogo vremena je provodila za knjigom tako da nije ni imala vremena da primeti. Uspevao sam da odvojim poneko veče da bismo se videli, ali samo kada je ona zvala. Ja bih se retko setio. Moj najbolji drug se par godina ranije odselio zbog posla tako da ni on ništa nije znao. Čuli smo bi se ponekad telefonom, ali nikada nismo pričali o igri, jer on, kao i ja nekada, nije voleo video igre. Nisu mu nešto naročito dobro ni išle. Fakultet sam zapostavio, ali to je za studente normalna stvar. Niko se nije obazirao na to previše. Veliki problem je nastao kada sam počeo da kasnim na posao. Teško je primetiti kada se neko ne trudi prilikom slaganja robe na police, ali kašnjenja i ranije odlaske sa posla su svi primetili. Tada sam se opet malo trgao iz sveta fantazije u koji sam upao, ali ni to dugo nije trajalo. Radmila je tada pokušala da mi objasni da odbacujem realnost i da me ništa sem novih quest-ova ne zanima. Nismo više mogli da pričamo normalno, a ja sam brzo gubio strpljenje u svakoj diskusiji. Otišla je uplakana i bez reči jedne noći kada sam odmah nakon seksa opet seo za komp da nastavim gde sam stao. Uzvikivao sam curse spell-ove za njom dok je odlazila. Nedugo zatim sam izgubio i posao. To me je pomalo uplašilo i konačno sam skupio hrabrosti da se pogledam u ogledalo. Lice mi je bilo bledo poput krpe. Bradu sam morao da vežem u rep, a brkove u kike kako bih mogao da jedem. Shvatio sam da sam ostao potpuno sam. Bez ikoga ko bi me mogao izvući iz ludila u koje sam svojevoljno ušao. Iako mi je sve to bilo jasno kao dan, koji sam ugledao po prvi put nakon arktičke noći, ništa nisam preduzeo da bih se vratio u normalu. Utehu sam tražio u virtulenom svetu. Nešto malo ušteđevine što sam sakupio mi je mogla potrajati mesec ili dva, tako da nisam paničio. Jedini logičan potez mi je tada bio da igram još više kako bih mogao da prodam svoj account na netu. Imao sam sreće da naletim na nekog razmaženog arapskog klinca koji mi je platio čak hiljadu dolara za mog lvl 80 Death Knight-a. To me je čak još više ohrabrilo da nastavim da igram. Imao sam dovoljno para da platim i baba Zori sa drugog sprata da mi tri puta nedeljno donosi kuvano. Ipak sve je to trajalo kratko. Uskoro je bilo više ljudi željnih da prodaju account nego onih spremnih da ih kupe i više nisam mogao da zarađujem na taj način. Poslednja četiri meseca sam svega jednom nedeljno izlazio iz kuće da kupim hranu i to je sve. Telefon su mi isključili pre mesec dana, jer nisam imao za račun, a teško je pozajmiti pare kada nemate ni jednog jedinog prijatelja. Plaćao sam samo internet, jer sam morao ostati online. Prestao sam da igram tek onda kada su mi isključili i struju zbog prevelikog duga. To je bilo pre dva dana. Ceo prethodni dan sam proveo u agoniji, a jutros sam konačno skupio hrabrosti da potražim pomoć i eto me sada ovde. Ne znam šta da radim dalje. Nemam više život kome mogu da se vratim, a nemam snage da počnem iz početka...
-BRAVO ČEDO. SAMO HRABRO. NE BRINI.
-Tako je. Ne gubi nadu. Prvi korak je uvek najteži.
Autor: Nikola Branković
