- Sećam se vremena kad sam umro. Bilo je hladno i mračno, na rubu punog meseca. Svi su očekivali to, ali ja se nisam predao. Nastavio sam dalje. što smrt da me zaustavi, kad ništa drugo nije. Shvatio sam naravno da će ljudima biti nelagodno u mojoj blizini pa sam se preselio. Tako je bilo lakše. Nisam mogao da se bakćem sa svim tim nakon smrti, dovoljno je bilo zajebancije oko sprovoda i svega toga. Mislim da je sarma bila dobra, niko se nije žalio. Niko nije ni umro. Osim mene, ali ja je nisam ni jeo. Tako da sam možda izabrao kukavički način da zbrišem, ali jednostavno sam išetao odatle, od stola, dok su svi još završavali supu i pričali tiho, pre nego što pljoska obiđe prvi krug za dušu. Nisam se pakovao, nisam zastao da razmislim. Samo sam išetao na ulicu, pružio korak plašeći se kiše i zamišljen se spustio sve do autobuske stanice. Odatle je bilo lako. Imao sam dovoljno keša za kartu do prestonice, ovde i tako ima toliko... - Zevnula je. Verovatno je smaram pričom. Uvek je tako. Žele samo seks, ni jedna ne sluša. Pustio sam da mi ruka sklizne niz liniju njene kičme, između zategnutih plećki bakarne boje, jedva dodirujući kožu vrhovima prstiju. Izvila je vrat unazad, a onda spustila glavu na jastuk, otkrivajući mi desnu stranu lica. Sklonila je kosu sa uzavrelog obraza koji je goreo meni nepoznatim stidom. Pa nismo radili ništa nedozvoljeno. Uostalom, ja sam mrtav, koga briga uopšte? Nagnuo sam se i spustio usne na mesto gde su se njena leđa pretapala u dva polumeseca, a onda udahnuo njen miris, poljubio je opet, malo više ka vratu, napredujući sporo. Volela je to. Mogao sam da je pogledam i vidim šta voli. Sa svakom je bilo tako. Osetljiva mesta na koži su meni uvek nekako drugačije izgledala od ostatka tela, kao da su sijala i dozivala me. Svaka žena ih ima na drugim mestima, taktički raspoređene unaokolo. Mogao sam to i kao živ, ali posle smrti, neopisivo. Prosto sam procvetao u krevetu. Kao da je to moje ono nešto. Eh. Uzdiše, opet. Ovoga puta to je tihi uzdah, nečujan, propraćen dubokim reskim zadovoljstvom mačke koja prede pored kamina, samo što ću njen kamin tek da rasplamsam. Podižem pramen kose sa njenog vrata i sjajno mesto me prosto zaslepi. Bilo je i jedno slabije, ispod ruke, na samim rebrima ali sam ga ostavio za kasnije. Ponekad se pitam da li sam ja možda jedini stvoren ovako? Ima li drugih? Sećam se da sam bio prilično iznenađen kad mi je prijatelj rekao da on ne vidi nikakva sjajna mesta, da ih nikada nije ni video. Kakvo otkrovenje, da nešto tako obično i divno zapravo ne može svako. Prvo sam mislio da njemu nešto fali, da nije ceo. Onda sam shvatio da nije on jedini. Ja sam bio jedini. Još uvek sam.
- Tvoj muž - nisam mogao da ne pitam znajući da će to pokvariti atmosferu ali ponekad čovek jednostavno mora da zna - on ne može da vidi sjajna mesta na tebi?
Otvorila je oči, sporo, leno, očekujući nastavak, ali potpuno sam stao i posmatrao sam kako bledi sjaj koji se slivao niz kičmu potpuno nestaje. Nekad su to radile, gasile su se, povlačile. Uvrnute sjajne lokacije. Ko bi im znao kraja.
- Ne razumem - rekla je pospano. Prekasno sam shvatio da joj svetlo pada na oči, da se kroz spuštenu roletnu probija rođenje novog jutra. Sranje.
- Pitaj muža - rekao sam - vidi li tvoja osetljiva mesta kao...
Nisam stigao da završim. Nasmejala se, onako vragolasto kako samo ona zna, pogledala me pravo u oči a onda izbledela sa uzdahom. Ostao sam sam. Krevet ispod mene je počeo da gubi boju. Meko svetlo je zamenilo škiljavu tamu. Nikad taj prelaz nisam mogao da primetim i posmatram, uvek se desio negkako između treptaja, a opet nikad naglo. Isto kao što sam u jednom trenu znao da ću morati da čekam veče da joj opet uđem u san, a već sledećeg da se zelenooka crnka iz solitera preko puta upravo vratila iz grada, i ne skinuvši šminku dodirnula jastuk. Šta ću, uzdahnuo sam i zakoračio preko ambisa.
Autor: Nikola Bulj
- Tvoj muž - nisam mogao da ne pitam znajući da će to pokvariti atmosferu ali ponekad čovek jednostavno mora da zna - on ne može da vidi sjajna mesta na tebi?
Otvorila je oči, sporo, leno, očekujući nastavak, ali potpuno sam stao i posmatrao sam kako bledi sjaj koji se slivao niz kičmu potpuno nestaje. Nekad su to radile, gasile su se, povlačile. Uvrnute sjajne lokacije. Ko bi im znao kraja.
- Ne razumem - rekla je pospano. Prekasno sam shvatio da joj svetlo pada na oči, da se kroz spuštenu roletnu probija rođenje novog jutra. Sranje.
- Pitaj muža - rekao sam - vidi li tvoja osetljiva mesta kao...
Nisam stigao da završim. Nasmejala se, onako vragolasto kako samo ona zna, pogledala me pravo u oči a onda izbledela sa uzdahom. Ostao sam sam. Krevet ispod mene je počeo da gubi boju. Meko svetlo je zamenilo škiljavu tamu. Nikad taj prelaz nisam mogao da primetim i posmatram, uvek se desio negkako između treptaja, a opet nikad naglo. Isto kao što sam u jednom trenu znao da ću morati da čekam veče da joj opet uđem u san, a već sledećeg da se zelenooka crnka iz solitera preko puta upravo vratila iz grada, i ne skinuvši šminku dodirnula jastuk. Šta ću, uzdahnuo sam i zakoračio preko ambisa.
Autor: Nikola Bulj
