„Galebice, ovde Zora-1. Stanje?“
„Zoro-1, Galebica. Nominalno. Parametri orbite...“ izrecitovala je mehanički, očitavši prave instrumente i pravim redosledom, kao što je stotinu puta vežbala. Potom je zaćutala; nije joj bilo do čavrljanja, nije se dobro osećala. Jurij bi ovo stoičkije podneo, mislila je, taj nasmejani i razdragani čovečuljak kojeg je upoznala na igranci specijalno za njih organizovanoj („nije dobro da proleter bude sam“, prisećala se primedbe jednog od bezličnih glasova, uvek u blizini da podsete na dužnosti i očekivanja).
Hronometar je otkucavao 53. minut po poletu, tačno 10.00 po moskovskom vremenu. Upravo je prolazila iznad Ognjene zemlje. Posmatrala je s jedne strane lanac Anda kako razdvaja zelenu argentinsku pampu od rošave čileanske obale, a s druge zaslepljujuću antarktičku belinu što se širila u nedogled ka obzorju. Mozak je odbijao da na licu mesta obradi čudovišni prizor, pohranjujući podatke u udaljeni kutak memorije, za kasnija tumačenja. Biće vremena.
Zora-1, taj glas... Umesto toga, analizirala je, izdaleka kao da je neko drugi, svoja osećanja u trenutku kad joj je Glavni projektant saopštio nemoguću, nemoguću vest. Nahrupio je nenajavljeno i sam, kao što je i inače činio kad je želeo da se lično uveri, da prodre kroz zid birokratskih uvijanja, kako „njegovi orlići“ napreduju. Uplašeni, unezvereni načelnik kako ih okuplja za inspekciju; njena imenjakinja i Irina skoro gole, pravo iz komore za potapanje; Tatjana i Žana tek probuđene i raščupane. Gledale su Projektanta sa mešavinom strahopoštovanja i putenog naboja; on se njima očinski smešio, dok je načelnika i osoblje streljao očima. Ničeg neobičnog.
Ali onda, pošto je na osnovu temeljno iščitanih izveštaja svakoj pojedinačno uputio pohvalu, poneku primedbu i predlog, navratio se na nju:
„Valentina Vladimirovna, pođite sa mnom.“
Zaseli su, sami, u polumračnu asketsku salu za obedovanje, osvetljenu samo svetlošću zore nad Zvezdanim gradom. Na stolu se već pušio samovar, kraj njega dve šolje. Nalio je čaj, njoj i sebi. Trgla se, prizvala stvarnosti: za Glavnog projektanta se šuškalo, koliko se smelo kada više nije bilo dovoljno prkositi bezdanu kosmosa, da je nepopravljivi ženskaroš. Sa strepnjom je očekivala šta će joj reći, jer nije bila sigurna šta bi mu uzvratila.
Pošto su otpili nekoliko gutljaja (koje je jedva progutala), ispriča joj kako je prethodne večeri na sednici Prezidijuma, posle dugog natezanja, izvojevao šta je nameračio. Razumela je njegove reči, ali nije mogla da ih prevali preko ponora vekova.
„Jurij Aleksejevič je već obavešten, i besan je kao ris. No, imaće on dovoljno svojih prilika. Valentina, ti ideš prva.“
Autori: Časlav Ilić
