Đorđe Maksimović, upitao je duboki glas koji nije zvučao baš najljudskije.
-Da, odgovorio je nesigurno čovek koji je pokušavao da se sastavi sa samim sobom.
-Otvori oči pa da krenemo.
Prizor rogatog bića sa četiri kozije noge i torzom gorile nije ni izbliza bio toliko čudan, koliko lebdeći komadi mesa, kostiju, kože i unutrašnjih organa koji su se pod očima nesrećnog Đorđa ponovo sastavljali u jedinstveni organizam. Da je stigao da pogleda iza sebe, video bi svoj mozak kako se namešta iza očiju i vezuje nervima za mrežnjaču.
-Čeka nas dug put. Ne brini za ostatke tela, već će nas stići.
-A gde idemo? Šta se desilo? Ko si ti?
-Sećaš li se vožnje metroom od pre 2 minuta?
-Da.
-Možda se sećaš i nervoznog tipa što je jedva uspeo uđe, pre nego što su se vrata zatvorila.
-Da...
-Sećaš se da je imao ranac?
-Hoćeš da kažeš da je nosio bombu?
Nakaza prirode je samo klimnula glavom.
-Ali zašto? Što baš u moj voz? Što baš sada?
-To ćeš morati da pitaš nekog drugog. To se mene ne tiče. Moje je da te odvedem tamo gde ti je mesto. Ništa više, ništa manje. Bez emocija i ličnog uplitanja. Tako je svima lakše. To je na kraju krajeva i profesionalno. A vi ljudi to umete da cenite.
-Sudeći po tome kako izgledaš, rekao bih da nisam u Raju, niti da smo tamo krenuli.
-Sviđa mi se što si se već pribrao. Što duže ostaneš bribran, lakše ćeš podneti sve što te čeka.
-Ako smo na putu za Pakao, kako to da ne silazimo dole, upita Đorđe dok su mu se poslednji komadi kože stapali sa mesom i davali obličje koje je navikao da vidi u ogledalu.
-Taj privid je mogao da prođe dok ljudi nisu mogli da lete, ni da kopaju dublje od bunara. Sada više niko ne veruje u taj raspored. Ako ti je neka uteha, krugovi, preciznije sfere, i dalje postoje. To je dobar koncept koji nam je zapravo i potreban.
-U koji idemo? Nadam se da nije deveti. Ne bih voleo da mi neko grize potiljak celu večnost.
-Ne. Ako već moram da brojim, idemo u sedamsto pedeset četvrti.-Dobro si čuo broj. Sada si u svetu u kom nesporazum nije moguć. Sve je kristalno jasno. Čak ne moraš da otvaraš usta da bi pričao, niti moraš imati uši da bi čuo. Do pre pet minuta ih nisi ni imao, a opet si mogao da me čuješ i savršeno razumeš. Usta otvaraš iz navike.
-Vidi stvarno, čudio se Đorđe na prvi mah u sebi, a potom i na glas.
-Telo ti sastavljamo samo da bismo mogli da te podvrgnemo telesnim mukama. Ni zbog čega drugog.
-A kako to da me nije ništa bolelo?
-Pa da smo dozvolili osećaj bola pre nego što smo te celog sastavili, ostale muke ne bi bile tako strašne. Trebalo nam je dosta vremena da to ukapiramo. Imali smo čitave generacije žrtava požara koje su se smejale svakom obliku mučenja. Bol prosto nije mogao da se poredi. Morali smo odmah da ih prebacujemo na psihičko zlostavljanje, a to nam je samo stvaralo neopisivu gužvu. Zato idemo za početak u sferu “lakih” grehova.
-Laki grehovi? Hoćeš da kažeš da ipak postoji sedam smrtnih grehova?
-Ha ha ha haha, smejao se demon celim telom. -Kakva glupost. Reci mi, da li si ikada video da je neko umro od greha? Da je umro zato što je slagao, ili recimo ukrao. Umire se od bolesti, starostia, oštrice noža, ili bombe u tvom slučaju. Da li direktno iz grešne radnje, ili ne, to je već potpuno svejedno. Grehove smo podeli po vrsti muka koje te čekaju kao kazna. Laki grehovi su oni sitni, svakodnevni. Kao piraterija, gde te čeka rezervisano mesto. Grehovi kojima se prepuštaju milioni. Te sfere su spolja, ako bismo posmatrali Pakao trodimenzionalno. Treba smestiti sve te grešnike. Treba prostora za sva ta tela.
-Ali ja sam samo delio fajlove preko interneta. To nije piraterija. Osim možda u Americi i Evropskoj uniji. To je sve za ličnu upotrebu. Nikada nisam prodavao diskove i slično.
-E da mi je po rog za svaki put kada sam to čuo. Da li si ti svestan da čak i crkve plaćaju naknadu za puštanje gospela u crkvama? Ili bi bar trebale. Preplavaljeni smo popovima i bez takvih gluposti.
-U bibliji ništa ne piše o intelektualnoj svojini. Pročitao sam je više od deset puta i ne mogu da se setim da nešto slično piše.
-Koliko se ja sećam, a savršeno se dobro sećam, tamo piše kako bi trebao da poštuješ svetovne zakone.
-Ali...
-Dosta! Nema rasprave, vikao je demon koji je očigledno izgubio strpljenje. Prostor oko njih se ispunio kricima bola. Stigli su na odredište. Ogroman prostor koji je izgledao kao beskrajna fabrika. Sterilno čista, okupana belim svetlom. Da nije hiljade i hiljade vrištećih nesrećnika, vezanih crnim trakama za stolove, prva pomisao svakog zdravog razuma bi bila da je u pitanju Čistilište.
-Šta sada, upitao je Đorđe, nakon što je skupio dovoljno hrabrosti da ponovo upita svog vodiča.
-Sada ćeš da legneš na ovaj sto. Vezaćemo te magnetskim trakama i inhaliraćemo ti staklenu prašinu u pluća. Svakim udahom će se cepati sve više i više, ali bez krvi. Samo bol cepanja. Iskustvo je pokazalo da tako više boli. Ostaješ tu dok se ne navikneš. Posle te selimo u sledeću sferu u kojoj bude bilo mesta. Sve dok ne okaješ sve grehe u bolu. Sada ti je verovatno jasno zašto toliko sfera postoji. Za svaki greh po jedna. Ako ti je neka uteha, nećeš morati kroz sve da prođeš. Ipak nikoga nisi ubio.
-Baš ti hvala, odgovorio je mislima Đorđe dok mu je telo vrištalo od bola. Pokušavao je da skrene misli i da pokuša bar izbliza da se seti koliko je različitih zala počinio. Koliko se puta ogrešio o Boga, o druge, o sebe. Pluća mu nisu dozvoljavala da misli o bilo čemu drugom do staklu koje mu kida tkiva sa svakim uzdahom. Biće to duga večnost.
Autor: Nikola Branković
