Erd

Spustio se do kraja grebena, obo’ konja i zacas prešao kratko rastojanje do prvih kasarni. Vojnici su ga sa cudenjem pozdravljali dok je galopom prilazio gardisti koji je sa mladim Šumnjakom stajao u dvorištu garnizona. Sjahao je žustro pred njih gledajuci pravo u oci sitnog rideg momka. Gardista prihvati uzde i odvede konja, tako da njih dvojica ostadoše sami. Vin je potpuno hladnokrvno gledao u zapovednika. Kao i juce u Siprilonu, Strižer oseti da mu je ta smirenost, ocigledno posledica hrabrosti i vere u sebe, veoma simpaticna.
- Dobrodošao u garnizon u Šadiru i hvala ti što si se odazvao mom pozivu, - pozdravi ga zapovednik, pa nastavi bez okolišavanja: - Nemamo baš mnogo vremena do veceri, pa predimo odmah na stvar. Pogadaš li zašto sam te pozvao ovamo?
- Gospodaru, pretpostavljam da znam. Želeo bi da saznaš nešto više o ljudima sa kojima ce tvoj sin sutra napustiti Šadir.
- Da, upravo tako. Vidim da si zaista oštrouman i da se brzo snalaziš. Primetio sam to i juce u Plavoj sali u Atriksu, i danas na Hapestu, kad si ukrotio onog podivljalog konja. Muci me samo jedno...
Ovde zapovednik zastade, gledajuci zamišljeno u Šumnjaka, koji spremno završi nedorecenu misao:
- Koliko neko tako sitan može biti koristan u mogucoj borbi od koje ce zavisiti sigurnost tvog sina?
Zapovednik nemo klimnu glavom, na šta Vin kratko dodade:
- Spreman sam za bilo kakvu vrstu provere.
Okrenuvši se ka vojniku koji je prolazio nedaleko odatle, zapovednik mu dade znak rukom da pride i rece mu tiho nekoliko reci, na šta ovaj kao bez duše odjuri, pozivajuci usput još vojnika koji spremno potrcaše za njim. Vin ih otprati pogledom i vide kako prilaze jednoj od dve velike mete naslonjene podaleko odatle uz zidine grada. Uto zacu zapovednikov glas:
- Koliko sam shvatio iz tvoje price o borbi u Ligoldu, ti se dobro služiš lukom. To me raduje, jer u slucaju iznenadne opasnosti precizno upucene strele mogu biti korisnije od veštog baratanja macem, a i Strilija je oduvek bila poznata po dobrim strelcima. Izaberi jedan luk po svojoj volji i pripremi se da odapneš koju strelu.

Primetivši da se u dvorištu garnizona priprema nekakvo gadanje, vojnici se dozivahu medusobno, stvorivši poprilicnu graju, tako da se za kratko vreme okupio veliki broj radoznalaca koji su sa obe strane dvorišta formirali dugacke redove i znatiželjno išcekivali šta ce dalje da se dešava. Središnji deo dvorišta se isprazni i na njemu osta samo usamljena, u meduvremenu postavljena meta. Dvojica vojnika dotrcaše svaki sa po nekoliko lukova u rukama i pružiše ih Vinu. On odabra jedan osrednje velicine, ni najveci, ni najmanji, pobode ga u zemlju pred sobom i, oslonivši se na njega, nekoliko puta blago ga savi ispitujuci koliko je elastican. Istovremeno, sa svih strana iz pravca okupljenih vojnika zacu se prigušen smeh. Svi su se veselo podgurkivali i žagorili, pokazujuci pogledima jedni drugima na Vina. Luk koji je držao u rukama bio je bar za pedalj viši od njega! Ne hajuci mnogo za larmu oko sebe, mladi Šumnjak pažljivo izabra tri strele iz pruženog tobolca, dve zabode u zemlju pred sobom, a poslednju namesti na tetivu luka. Zapovednikov glas prekide graju:
- Nema ni daška vetra, dan je kao stvoren za gadanje. Obicni vojnici pogadaju ovakvu metu na stotinu koraka, a gardisti na sto pedeset. Zbog važnosti zadatka koji je pred tobom, meta je postavljena na sto pedeset. Pošto ne poznaješ luk, imaš dva pokušaja.
Okrugla meta bila je žute boje, hvat široka, a u centru se nalazio manji crveni krug velicine ljudske glave. Pracen pomalo podrugljivim pogledima, Vin iskoraci i podiže luk. Gledajuci u metu, on s obzirom na svoju sitnu gradu sa iznenadujucom lakocom nape luk skoro do kraja i nanišani, ali onda zastade. Kao da se dvoumi, polako olabavi tetivu i spusti oružje. Nije skidao pogled sa mete. Iznenada ponovo podiže luk, napevši tetivu koliko je mogao. Strela zazvižda i odlete u oštrom luku, pracena pogledima okupljenih vojnika. Veseli žamor podiže se trenutak kasnije, kad vojnici shvatiše da strela prelece skoro tri hvata iznad mete, ali iznenada bi presecen zviždukom nove strele. Cim je prva strela odletela, Vin je neverovatnom hitrinom klekao i dohvatio drugu, munjevitom brzinom namestio je na tetivu i odapeo otprilike u trenutku kad je prva preletela visoko iznad mete. Vecina vojnika koja je pogledom pratila prvu strelu na zvižduk druge iznenadeno se okrete, tražeci pogledom drugog strelca koji je tako nenadano gadao. Gledali su u neverici po pustom dvorištu gde su se nalazili samo zapovednik i mladi Šumnjak. Vin je i dalje klecao i pogledom pratio let svojih strela, a onda se gotovo istovremeno zacuše dva tupa udarca, jedan jaci, a drugi slabiji, ocigledno mnogo udaljeniji. Vojnici se brže-bolje ponovo okretoše prema meti.

Belo pero na streli još se nije umirilo. Strela se zabola u mali crveni krug u središtu mete, možda tek palac ili dva iznad samog centra. To je bio zaista odlican hitac i ponegde iz dugih redova vojnika koji su obrazovali neku vrstu špalira prema meti zacuše se uzvici odobravanja, ali oni vrlo brzo zamukoše. Medu vojnicima ponovo nasta podgurkivanje, jedni su uzbudeno pokazivali rukom negde prema zidinama iza mete, a drugi su istezali vratove da bolje vide. Prigušeni žagor koji je tom prilikom nastao vrlo brzo prestade, jer su se vojnici nekoliko trenutaka kasnije listom ponovo okrenuli prema zapovedniku i Vinu i zapanjeno i bez reci gledali u sitnog Šumnjaka. Razlog za to bio je jednostavan: prva strela koju je Vin odapeo, za koju su svi smejuci se mislili da je uveliko promašila metu i odletela ko zna gde, pogodila je baš tamo gde je i bila upucena - drugu metu naslonjenu na zidine! Ta meta nalazila se malo udesno u odnosu na prvu, ali više nego duplo dalje, na rastojanju od preko trista koraka. Pogoditi je uopšte na tom rastojanju bilo je gotovo ravno cudu, a Vinova strela zabola se svega nešto više od pedlja iznad crvenog kruga u sredini! Pitanje je samo bilo da li je vece cudo taj pogodak prve strele ili brzina kojom je Šumnjak uspeo da sa tako ubitacnom preciznošcu odapne i drugu, dok je prva bila tek negde na pola puta?! Takvu brzinu i preciznost niko od njih još nije video, mada je u Striliji bilo vrlo veštih i brzih strelaca. Niko više nije obracao pažnju na Vinov nizak rast i naizgled krhku gradu i svi su ga gledali sa najdubljim poštovanjem, jer su znali da pred njima stoji daleko najbolji strelac u citavom kraljevstvu. Ustavši polako sa lukom u ruci, gledajuci pravo u oci zapovednika, Vin rece jasnim glasom:
- Bio si u pravu, gospodaru. Ne poznajem baš najbolje ovaj luk koji je nešto kruci i glomazniji od mojeg, pa su strele pogadale malo više nego što sam gadao, ali evo ovde ispred mojih nogu stoji pobodena i treca strela. Ti mi samo pokaži metu, a ja cu se vec potruditi da moj sledeci pogodak bude kudikamo precizniji.
Na zapovednikovom licu jedva primetno zatitra smešak. Još juce u Siprilonu ispravno je procenio da je mladic roden za ratnika, ali ovako nešto nije ocekivao. Takvog strelca Strilija još nije videla! Nekakva toplina preplavi njegovo do tog trenutka u grcu zategnuto telo, a napeti mišici opustiše se. Sasvim lagano on izdahnu višak vazduha koji je dotad zadržavao u grudima i oseti kako pritisak koji je osecao još od skupa na Hapestu popušta. Teret kojim ga je pritiskalo saznanje da njegov sin sutra krece na tako opasan put olakša mu pomisao da ce se izmedu Kjala i kakvih god bilo napadaca zasigurno ispreciti Vinove hitre strele.

- Neka nam u predstojecim iskušenjima tvoje ubojite strele pomognu da slavu Strilije ucinimo još blistavijom! - Zapovednik pride Vinu i svojom rukom visoko podiže njegovu desnicu. - Naše kraljevstvo ovakvog strelca još nije videlo! Živeo!
Okupljeni vojnici kao jedan podigoše desnice sa stisnutim pesnicama uvis i Srebrnim gradom utonulim u predvecerje prolomi se usklik iz stotina grla:
- Živeo!!!

Autor: Petar Rogan