Pre par dana me je, u jednom lokalu u Jevrejskoj ulici, na šoljici kafe i čašici razgovora, u pauzi štrajka pravosuđa (čiji sam preponosni pripadnik) i koji traje već desetak dana, moja draga drugarica Saška, inače advokat u pokušaju, pitala:
„Stvarno...kako započeti pisanje knjige? Šta napisati a da ne zvuči užasno otrcano i dosadno... uštogljeno ili bljutavo i otužno?“
„Pa ne znam...“
kažem joj ja-
„..nikad do sada nisam počinjao da pišem knjigu“.
Pročitao sam ih dosta ali nisam naišao na baš mnogo originalnih početaka; kada jednog dana budem započinjao jednu tako suludu stvar kao što je ova o kojoj pričamo upravo mi to i može biti originalni početak, samo pomislih u tom momentu, jer me je bilo sram da to kažem naglas.
Početi priču pričom o početku.
Baš tog sumornog novembarskog neradnog pre podneva (bio je utorak!) pao je prvi sneg, gledali smo kroz poluzamagljeno staklo omiljenog kafea ljude koji su tumarali i jurili Novim Sadom kao da pokušavaju da izbegnu svaku meku pahulju koja je padala na njihove kapute i šešire, i baš tog i takvog prepodneva čvrsto se odlučih na nemoguću misiju! Razmišljao sam i ranije ne tu temu ali tek tada rekoh sebi:
„Mare care sad ili nikad!“.
Većina planova koje čovek stvalja pred sebe nikada ne dotera do kraja, uvek se nešto iskomplikuje, pa se odlaže za sledeći ponedeljak (kao da će nova sedmica doneti neko novo prosvetljenje), ili za prvi dan u sledećem mesecu, pa onda odmah posle godišnjeg odmora ili slave, sahrane onog "kakosezvaše komšije", parastosa ili možda odmah posle strininog rodjendana. Većina nas je neverovatno talentovana za traženje i, što je još urnebesnije , za pronalaženje najbesmislenijih izgovora za još besmislenije prilike.
Kad se samo setim svih mogućih i nemogućih izgovora za najblesavije i najnevažnije stvari u životu. Setite se samo izgovora za kašnjenje u školu! Zakasnih ja onomad (ima tome sigurno milenijum i po) čak na drugi čas popodnevne nastave koja je počinjala u 13 sati. Kada sam uleteo u učionicu na već dobro poodmakli drugi čas, kao tane iz puške izgovor izleti iz mojih usta uokvirenih u prve gimnazijske paperjaste brčiće:
„Nije mi zvonio sat pa sam se malo uspavao“.
Učionicom se prolomi smeh.
„Kako li, bog te video, izgleda kada se puno uspavaš!“
odgovori mi M. Fink profesor filozofije, pokaza mi odmahivanjem glave da sednem na mesto a u dnevnik, gledajući me preko naočara upisa još jedan neopravdani čas u beskonačnom nizu istih.
Izgovori su jednostavno plod lucidnog i nadahnutog trenutka, oni su najblistaviji kada se ne smišljaju unapred već kad izlete iz čoveka kao jato golubova ispod stehe, tako bučno i iznenada da slučajnog prolaznika ,ili u našem slučaju žrtvu izgovora, tako zapanje i šokiraju da jednostavno čovek zanemi, i napravi pravi podvig ako uopšte ostane da stoji na svojim nogama. A tek izgovori za kašnjenje na (ne baš prvi) ljubavni sastanak. Pa to je prosto bujica reči, prava logoreja! Počinje se naravno sa pranjem kose:
„Tek što sam počeo nestalo vode, kada sam napokon krenuo probuši se guma na autobusu (dobro da nisam morao da čekam i da ga ofarbaju!), onda me, da izviniš, posrala ptica dok sam gledao kako menjaju gumu pa sam se vratio kući da opet operem kosu (ovog puta je nestalo struje)“
i još trista čuda i to samo zbog jednog kašnjenja ne dužeg od akademskih petnaest minuta. I šta tek reći za čuvene izgovore strogom šefu posle dvodnevnog nedolaska na posao zbog celovečernjih i poludnevnih bančenja po kafanama i sličnim finim i kulturnim mestima.
„Nećete mi verovati šta mi se desilo!!“
i to bi jedina surova i potpuna istina u celom mukotrpnom procesu za koji je poteban Andersenov talenat, Herkulesova snaga i Sizifova ničim izazavana upornost, a koji je u narodu poznat kao „naći originalan izgovor za nedolazak na posao“. Naravno posle ove uvodne istine sledi prava kanonada laži i obmana pred kojima bi i Henri Kisindžer, čuveni američki stručnjak za zamajavanje i zamlaćivanje javnog mnjenja, pocrveneo kao seoska mlada. Svaki dobar praktičar teorije izgovora prvo udara na emocije, i to onako najbrutalnije, ne libeći se da u to upetlja i rodjenu decu.
„Eto dete mi se razbolelo...neki grip, šta li je, pa sam morao da ga vodim po lekarima, a znate već koje su gužve po ambulantama...šta da vam kažem, užas jedan, nisam nikako stigao ni da se javim, a baš sam hteo...“
Sve to ide uz prefinjenu koreografiju koja se ispoljava preko pognute glave, kršenja prstiju i tužnog glasa od kojeg bi i masovnom ubici Josifu Visarionoviču Staljinu prepuklo srce. Ali ne tu nije kraj, nije dovoljan jedan dah u trubu da bi se srušile jerihonske zidine koje ogradjuju srce vaseg Šefa.
„Kada sam se vratio kući imam šta da vidim- stigla poslednja opomena pre „makaza“ za plaćanje zaostalih računa za struju...Znate dragi šefe kako su nam male plate... nema se...sirotinja(šmrc!);pa sam morao kod svastike u Manđelos da je molim za pozajmicu, jedva je i ona sirota odvojila od usta.“
Naravno ovim manevrom se šefu perfidno stavlja do znanja i prefinjeno nabija na nos nepodnošljivost enormne razlike u plati izmedju njih i nas. Neću vas zamarati dalje mučnim kidanjem živaca i izvlačenjem džigerice na slamčicu šefu kada i vi već dobro znate sve ostale finte (mig! levim okom da šef ne primeti).
Ali eto, šta čovek drugo da radi kada se nadje u tako bezizlaznoj situaciji, ili hrabro muljati ili kukavički reći istinu.
E tako sam i ja sam za sebe tražio godinama izgovore samo da bih odložio bar za još jedan olimpijski ciklus, koji traje tričave četiri godine, početak ovog ozbiljnog i mukotrpnog, ali nadasve ispunjavajućeg procesa, u narodu poznatijeg kao - pisanje knjige!
Autor: Danile Vukićević
„Stvarno...kako započeti pisanje knjige? Šta napisati a da ne zvuči užasno otrcano i dosadno... uštogljeno ili bljutavo i otužno?“
„Pa ne znam...“
kažem joj ja-
„..nikad do sada nisam počinjao da pišem knjigu“.
Pročitao sam ih dosta ali nisam naišao na baš mnogo originalnih početaka; kada jednog dana budem započinjao jednu tako suludu stvar kao što je ova o kojoj pričamo upravo mi to i može biti originalni početak, samo pomislih u tom momentu, jer me je bilo sram da to kažem naglas.
Početi priču pričom o početku.
Baš tog sumornog novembarskog neradnog pre podneva (bio je utorak!) pao je prvi sneg, gledali smo kroz poluzamagljeno staklo omiljenog kafea ljude koji su tumarali i jurili Novim Sadom kao da pokušavaju da izbegnu svaku meku pahulju koja je padala na njihove kapute i šešire, i baš tog i takvog prepodneva čvrsto se odlučih na nemoguću misiju! Razmišljao sam i ranije ne tu temu ali tek tada rekoh sebi:
„Mare care sad ili nikad!“.
Većina planova koje čovek stvalja pred sebe nikada ne dotera do kraja, uvek se nešto iskomplikuje, pa se odlaže za sledeći ponedeljak (kao da će nova sedmica doneti neko novo prosvetljenje), ili za prvi dan u sledećem mesecu, pa onda odmah posle godišnjeg odmora ili slave, sahrane onog "kakosezvaše komšije", parastosa ili možda odmah posle strininog rodjendana. Većina nas je neverovatno talentovana za traženje i, što je još urnebesnije , za pronalaženje najbesmislenijih izgovora za još besmislenije prilike.
Kad se samo setim svih mogućih i nemogućih izgovora za najblesavije i najnevažnije stvari u životu. Setite se samo izgovora za kašnjenje u školu! Zakasnih ja onomad (ima tome sigurno milenijum i po) čak na drugi čas popodnevne nastave koja je počinjala u 13 sati. Kada sam uleteo u učionicu na već dobro poodmakli drugi čas, kao tane iz puške izgovor izleti iz mojih usta uokvirenih u prve gimnazijske paperjaste brčiće:
„Nije mi zvonio sat pa sam se malo uspavao“.
Učionicom se prolomi smeh.
„Kako li, bog te video, izgleda kada se puno uspavaš!“
odgovori mi M. Fink profesor filozofije, pokaza mi odmahivanjem glave da sednem na mesto a u dnevnik, gledajući me preko naočara upisa još jedan neopravdani čas u beskonačnom nizu istih.
Izgovori su jednostavno plod lucidnog i nadahnutog trenutka, oni su najblistaviji kada se ne smišljaju unapred već kad izlete iz čoveka kao jato golubova ispod stehe, tako bučno i iznenada da slučajnog prolaznika ,ili u našem slučaju žrtvu izgovora, tako zapanje i šokiraju da jednostavno čovek zanemi, i napravi pravi podvig ako uopšte ostane da stoji na svojim nogama. A tek izgovori za kašnjenje na (ne baš prvi) ljubavni sastanak. Pa to je prosto bujica reči, prava logoreja! Počinje se naravno sa pranjem kose:
„Tek što sam počeo nestalo vode, kada sam napokon krenuo probuši se guma na autobusu (dobro da nisam morao da čekam i da ga ofarbaju!), onda me, da izviniš, posrala ptica dok sam gledao kako menjaju gumu pa sam se vratio kući da opet operem kosu (ovog puta je nestalo struje)“
i još trista čuda i to samo zbog jednog kašnjenja ne dužeg od akademskih petnaest minuta. I šta tek reći za čuvene izgovore strogom šefu posle dvodnevnog nedolaska na posao zbog celovečernjih i poludnevnih bančenja po kafanama i sličnim finim i kulturnim mestima.
„Nećete mi verovati šta mi se desilo!!“
i to bi jedina surova i potpuna istina u celom mukotrpnom procesu za koji je poteban Andersenov talenat, Herkulesova snaga i Sizifova ničim izazavana upornost, a koji je u narodu poznat kao „naći originalan izgovor za nedolazak na posao“. Naravno posle ove uvodne istine sledi prava kanonada laži i obmana pred kojima bi i Henri Kisindžer, čuveni američki stručnjak za zamajavanje i zamlaćivanje javnog mnjenja, pocrveneo kao seoska mlada. Svaki dobar praktičar teorije izgovora prvo udara na emocije, i to onako najbrutalnije, ne libeći se da u to upetlja i rodjenu decu.
„Eto dete mi se razbolelo...neki grip, šta li je, pa sam morao da ga vodim po lekarima, a znate već koje su gužve po ambulantama...šta da vam kažem, užas jedan, nisam nikako stigao ni da se javim, a baš sam hteo...“
Sve to ide uz prefinjenu koreografiju koja se ispoljava preko pognute glave, kršenja prstiju i tužnog glasa od kojeg bi i masovnom ubici Josifu Visarionoviču Staljinu prepuklo srce. Ali ne tu nije kraj, nije dovoljan jedan dah u trubu da bi se srušile jerihonske zidine koje ogradjuju srce vaseg Šefa.
„Kada sam se vratio kući imam šta da vidim- stigla poslednja opomena pre „makaza“ za plaćanje zaostalih računa za struju...Znate dragi šefe kako su nam male plate... nema se...sirotinja(šmrc!);pa sam morao kod svastike u Manđelos da je molim za pozajmicu, jedva je i ona sirota odvojila od usta.“
Naravno ovim manevrom se šefu perfidno stavlja do znanja i prefinjeno nabija na nos nepodnošljivost enormne razlike u plati izmedju njih i nas. Neću vas zamarati dalje mučnim kidanjem živaca i izvlačenjem džigerice na slamčicu šefu kada i vi već dobro znate sve ostale finte (mig! levim okom da šef ne primeti).
Ali eto, šta čovek drugo da radi kada se nadje u tako bezizlaznoj situaciji, ili hrabro muljati ili kukavički reći istinu.
E tako sam i ja sam za sebe tražio godinama izgovore samo da bih odložio bar za još jedan olimpijski ciklus, koji traje tričave četiri godine, početak ovog ozbiljnog i mukotrpnog, ali nadasve ispunjavajućeg procesa, u narodu poznatijeg kao - pisanje knjige!
Autor: Danile Vukićević
